The Bridges of Madison County (1995)

Istoimeni roman (iako po meni jedva spada u tu kategoriju sa svojih 160ak str) Roberta Džejmsa Volera prodat je u zilion (tj više stotina miliona) primeraka, slavljen od čitalaca, sahranjen od kritike, pravi tretman po mom nikada skromnom mišljenju, dobija tek u filmu ikone američkog filma, Clint Eastwooda, koji tada protivno njegovom imidžu, bira za sebe i jednu od centralnih uloga, čime čini veliku uslugu filmu.

Priča nam govori o strastvenoj, neprolaznoj, životnoj, avaj četvorodnevnoj ljubavi izmedju tihog i skromnog National Geografic fotografa i talijanske domaćice nastanjenoj u provinciji Ajove, tamo negde tokom šestdesetih godina prošlog veka. Naoružan svojim šarmom i nikonom, svetski putnik-lutalica-pustinjak Robert Kinkejd dolazi u naslovni Medison okrug kako bi okom kamere zabeležio mostove koji krase ovu oblast. Slučajno sreće Francesku (Meril Strip), povučenim životom prigušenu domaćicu čija je porodica, suprug i dvoje dece, odsutna na nekoliko dana. Njihovo poznanstvo tako toplo, ljudski, spontano prerasta u strastvenu ljubav, koja se, šta drugo, sudara sa realnošću...

E,sada, pored toga što je priča (tek) dovoljno interesantna, Eastwood i Steep su ono što ovaj film oplemenjuje i uzdiže daleko izvan svojih standardnih ljubavnih okvira. Mene lično su oboje, svojevremeno, iznenadili. Eastwood svojim (po drugi put, posle sjajnog Unforgiven) rušenjem svog mita ciničnog, hladnog, brutalnog macho tipa, koji ovde svom Kinkejdu u relativno maloj minutaži daje neverovatnu količinu ljudskosti i topline, čitav dijapazon emocija, za njega mahom nezapamćene prirodnosti. Stripova, koja je fenomenalna glumica, avaj istovremeno meni užasno odbojna, odvajkada, sa uglavnom dalekim likovima, takodje svojoj Franceski daje nebrojeno u svima nama lako prepoznatljivih crta, ni jedne stotinke ne deluje kao glumica koja izgovara nečiji tekst, sve vreme mi zbilja gledamo domaćicu koja se pred našim očima menja usled hemije sa Kinkejdom.

Sjajni su, oboje, tako maestralno vodeći svoje likove, da sam (po treći, četvrti put, koliko već gledah ovaj filmić) sve vreme imao osmeh na licu. Prosto je uživanje gledati ih, i mozda je upravo ovaj film (iako ih oboje imaju boljih, težih, zahtevnijih, većih), onaj koji nam najbolje pokazuje i dokazuje zasto su Eastwood i Steepova glumački velikani. Ljubavna priča je fina, ne bih preduboko zalazio u samu temu, time bih se udaljio od pomenutih (meni) vrednosti filma, dovoljno je životna, realistična, emocionalna, ljudska, no stavite neke druge (well, žive) glumce tu i film bi mogao imati problema. Čitav luk priče koji se povezuje sa Franceskinom decom, potragom i borbom za svojim parčetom sreće, možda funkcioniše, no meni to ipak nije moglo ni prici Eastwood/Steep fenomenu, sve te deonice komotno mogu i da premotavam, autor (romana) i ja smo dva različita sveta u kojem god smislu.

Kako bilo, Bridges of Madison County je film kojem se volim periodično vraćati, smatram ga refleksijom američkog klasika, pojmom koji se postepeno gubi iz savremenog filma, pa su ovakvi primeri blago svoje vrste.

Ažurirao puppet_master - 31.Srpanj/Jul.2017 u 17:47