Django Unchained (2012)

Odličan homage spaghetti westernu. Tarantino je opet vrhunski odradio režiju i scenarij, a muzika je besprijekorna u filmu. Waltz i Samuel L. Jackson su me oduševili, ali i Jamie Foxx je bio odličan, isto tako i Don Johnson (Big Daddy). Caprio je bio dobar, ali ko da mu ta uloga nije baš pristajala kako treba, ali iskreno, nikad mi se nije sviđao kao pojava pa sam možda i preoštar. Film traje 165 min, a niti u jednom trenutku mi nije bio naporan i dosadan. Sve u svemu, sjajan film. 10/10

Ažurirao Salvador - 19.Sijecanj/Jan.2013 u 13:16

LEMONZOO piše: Dobar je film, ali ipak nije najbolje od Tarantina. Meni je samo "dobar", ne i odličan.

Otprilike.
Prepoznatljivi Tarantino i u svom elementu. Ali moram priznati da je malo počeo da smara. Ne odustaje od prevelike količine krvi i gotovo. Valjda mu se može.
Dobar film i ništa više.

...ja sam umesto pametnog, napisao mnogo...


Završivši sa gledanjem Django Unchained, ostao sam u ubeđenju da je Tarantino zreo za jednog jakog producenta koji će da mu lupa ćuške i govori „ovo može u film, ovo ne; ovde rez; ne snimaš zbog sebe, nego zbog publike“. Iako nije po sredi odron veličine Basterdsa, rekao bih da Tarantino uživa previše slobode za reditelja sklonog ekstremnim postavkama, a kojeg i dalje  prate stare boljke da ne ume da razdvoji bitno od nebitnog  i scene opterećuje  nepotrebnim oduglovačenjem i digresijama. Iako nešto od toga možda i bude efektno na mikronivou, na širem planu to apsolutno guši film produžujući ga do epske dužine iako suštinski film nema materijala za toliko trajanje.
Na filmofilskom planu gde bi trebalo da stoji omaž jednom žanru, Django Unchained je promašen, tj. ako je ovo trebalo da bude posveta spaghetti vesternu, onda je pogrešna baš zato što ti filmovi nisu imali ovoliko raspričane likove jer su se oni definisali kroz činjenje a ne kroz dijalog, a ne zaboravimo da su priče bile vrlo svedene. Otud je i epizodica Franca Nera više podsetnik na šta bi Unchained trebalo da se naslanja i šta u stvari omažira. Čak i da je ovo blaxploitation opet bi bio pogrešan jer su tamošnji likovi dominantni, plene pojavom i nose film. 
Centralni lik Django oko kojeg bi trebalo da se sve vrti je ispušten više od dve trećine filma, a onda kad zaigra više je tu da pokupi repove iz priče nego da na samu priču utiče. Ne znam da l’ sam skoro gledao film gde je glavni lik toliko pasiviziran. U stvari, do trenutka kad sa ekrana nestanu Di Caprio i Waltz uopšte se i ne stiče utisak da je Foxx nešto više od Waltzovog sidekicka. Najzanimljivije situacije (pregnantne na ideološkom nivou) su na liniji Di Caprio-Waltz, a čak i karikatura potencijalno interesantnog house-nigga karaktera Jacksona ima šta da kaže. Django ne. Hemija između Waltza i Foxxa je nepostojeća, nema drame, nema sukoba, samim tim ni buddy filma.
Šteta za vestern, šteta za Tarantina; da se promeni nešto suštinski neće jer je ovo najisplativiji Tarantinov film do sada.