Galveston (2018)

  Odgledao sam Galveston koji je ekranizacija romana toliko hvaljenog Nika Picolata. To je onaj čika kome treba da zahvalimo za seriju Pravi detektivi (True Detective). Njegov vrtoglavi let pretvorio se u slobodan pad. Ne znam kakvo će mu biti prizemljene ako nastavi sa pisanjem ovakvih laganih pričica koje imaju tu (ne)sreću da se ekranizuju. Na svu sreću, njegovu i moju kao gledaoca, još se nije prihvatio režije već taj posao rade profesionalci koji znaju kako se to radi. Melani Loran je scenarista, reditelj, glumica...ukratko devojka za sve. Ona je uspela da toliko koliko upristoji ono što je Picolato napisao. Mislim da je uspela u tome kao što su uspeli i glimci koji su dali sve od sebe. Ben Foster je solidan u ulozi čoveka koji obavlja prljave poslove dok je Ela Faning pokazala da nije samo lepo lice i lutka sa naslovne strane. Mnogo je bolja nego u Neon demonu i njen napredak je vidljiv. Izvanredna je u ulozi prostitutke koja ceo svoj život trpi nasilje. Ovaj čudni par, nasilnik i žrtva, dobro funkcioniše na filmu koji koketira sa noarom i to je sve što je dobro u Galvestonu. Ostatak je mrcvarenje i odugovlačenje koje ipak ne traje dugo. Film traje ekonomičnih 90 i kusur minuta i bio bi mnogo bolji da scenarista i njegovo delo ne uzeše svoj danal.