Dance Me to My Song (1998)

Julia je milica u svojim ranim tridesetim, obolela od cerebralne paralize, zarobljena u malom, uvrnutom telu u vecitom grcu, misicima van domasaja mozga, uz minimalno nesigurne kontrole prstiju ruke, nesposobna da se krece, govori ili da na bilo koji nacin vodi samostalan zivot. Ona zavisi od grube, frustrirane Madelaine, koja joj je dodeljena kao kucna negovateljica,koja je pa konstantno u prelazu granice grubosti ka zlostavljanju no Julia nazalost nema mnogo izbora, celodnevna pomoc u takvim, kucnim uslovima je gotovo nedostizna, jedini drugi izbor joj je kakva grozna drzavna bolnica sa kojom milica ima losih iskustva, pre bi se svakodnevno izlagala naravi Madelaine, nego vratila u doticnu ustanovu. Jedina prijateljica, neodgovorna, blesava Rix, sklona alkoholu i divljanju, je moze tek povremeno posecivati, ipak daleko od Julijine tmurne svakodnevnice. Sve se menja kada u Julijin zivot dolazi dobrocudni (mada,poslovima mutni) tip, Eddie, u koga se Julija zaljubljuje. Madelaine sva u ogorcenosti i neostvarenosti, vecito u promasenim vezama, nikako ne moze da prihvati Julijinu povezanost sa Eddiejem, kao uostalom ni njegovu stpljivost i naklonost ka Juliji, te se podlo mesa u tu atipicnu vezu, podlo zavodeci Eddija, sto Juliju konacno stavlja u poziciju da se usprotivi Madelaini...


Za rezisera Rolf de Heer-a, ovo je tipicno atipicni film kakvima nas bombarduje bezmalo citave svoje karijere, ovoga puta jasno u rvanju sa temom teze obolelih, hendikepiranih osoba, daleko od hollywoodskog ili pak eksploatacijskog tretmana, kakvi se mogu ocekivati sa doticnom temom. Mumlanje, balavljenje, teski grcevi tela, kao i scene grubosti, maltretiranja takve osobice, a pogotovo kontroverzne scene seksa (mada, da se razumemo, ovde nista nije blizu kakve pornografije, nista slicno tome), lisene erotike ili pak tipicno filmski ulickanog prikaza…Ne, ovde to odise mucninom. Film zacudo nosi i nemalo vedrih tonova, lukavosti Julije i njenih blesavih trikova kojima manipulise situacijama i ljudima, njen duh i humor, svakako prave fini balans bez koga bi ovo bilo negledljivo tezak film. No tema je upravo takva, ljudi i kada se ne rugaju obolelima, svakako okrecu pogled, dok su i same filmske storije ukalupljene u svega nekoliko pravaca...e pa ovo nije takav film, ovde se duboko zadire u mnostvo uglavnom "no-no" situacija-tretmana obolelih, od tog grubog odnosa i zlostavljanja, preko atipicne price o ljubavnom trouglu pa sve do, naravno, skakljivih scena seksa. Ne znam da li je i koliko sve ovde "lako prihvatljivo", cude pojedini obrti i npr sama Eddiejeva zelja/ljubav prema Juliji, no dobro de. Scenario je plod rada rezisera i glavne glumice, Heather Rose koja glumi Juliju, i same obolele od cerebralne paralize, sa i vise nego autenticnim prikazom zivota i svakodnevnih tegoba, pa mi je i tesko suditi dramaturski upitnoj uverljivosti pojedinih obrta. Vrednost filma se ipak ogleda u tom bitno drugacijem pristupu temi, realisticnom prikazu bezbrojnih poteskoca, uvlacenje gledalaca u taj daleki, grceviti zivot, sav u zavisnosti u drugih.


Milica, Heather Rose, je zivela samo jos neku godinu da bi preminula 2002. sutradan po svom trideset šestom rodjendanu. Ovaj film ostaje iza nje, ne samo kao podsetnik na njen život, već i kao podsećanje na odgovornost prema obolelima. Proganjajuće iskren, istovremeno gorak, mučan, zabavan, šokantan, navodi na razmišljanje, zbilja specifično iskustvo, i kao takvo, od mene ima preporuku, iako definitivno nije za svakoga. Svejedno nezaobilazan u proputovanju kroz australijski film.

Ažurirao puppet_master - 31.Srpanj/Jul.2017 u 21:03