La grande bouffe Aka The Big Feast (1973)

  Velika ždranje je jedan od onih totalnih antifilmova koje ne možete da objasnite nekome ko ga nije gledao. Šta se tu u stvari desilo je čak i vrlo jednostavno, ali postaje mi nejasno kako je to uspelo da postane film od puna dva sata. Četiri drugara koji odluče da provedu vikend u jednoj od njihovih vila, tako što će jesti sve što im padne šaka, izigravati budale celo vreme, i na kraju, odjednom, otkriti da u stvari žele da se ubiju prežderavanjem. Svi do reda umiru žderući neko od svojih najomiljenijih jela, silovito unoseći smrt na usta kao da će suicidom napustiti sam pakao.

  Film je jedna od kritika konzumerističkog društva, koje jednostavno ne zna kada je dosta, koje proizvodi i troši da bi ponovo proizvodilo i trošilo, i u tom društvu svakako da najveće priznanje ide onome ko je najefikasnije poslovao u takvom tržišnom mehanizmu. Odluka da sebi oduzmu život svojevrsnom prevarom kapitalizma, najbukvalnijim potrošačkim overdoziranjem, ujedno je i dovođenje nekih konzumerističkih tendencija do krajnjih, apsurdnih granica.

  Genijalno, ako se ja pitam.

  Marko Fereri nije moj omiljeni reditelj iako je autor dva filma koja bi odneo sa sobom na pusto ostrvo. Veliko ždranje i Priče o običnom ludilu imaju svoje zasluženo mesto u mojoj kolekciji, to su filmovi koje reprizizam i u čijem gledanju uživam.

 

  Žao mi je što nisam gledao ceo opus Marka Fererija. Slažem se da je stvaralac, autentični umetnik čije se delo prepoznaje i bez njegovog potpisa. Ipak nije, kako kažu, moja šalja čaja.