Southpaw (2015)

  Imam u svojoj beležnici priličan broj filmova čija je tema sport. Među njima ima i onih o bokserima koje holivud fabrikuje a koji su priča za sebe. U ovom slučaju su podbacili svi osim  Džilenhola po kome će film ostati upamćen. Prilično razočaravajuće ako se uzme u obzir da je K.Sater potpisao scenario koji je jedan veliki kliše čija je namena da patetičnim scenama podiđe publici. Film predugo traje a neke scene koje su trebale da budu tragične i ključne su naivne i više nego smešne. Mislim na primer na smrt bokserove žene i većinu scena  u kojima je sa ćerom koju je izgubio i koju pokušava da vrati.

  Ono što je pored pomenutog Džilenhola dobro je F.Viteker u ulozi trenera i borbe u ringu koje izgledaju kao da su uzete iz nekog dobrog dokumentarca. Sam Džilenhol se svojom transformacijom i glumom najbliže približio De Niru u Razjarenom biku. Mene u ovom slučaju najviše podseća na izudaranog i starog bulterijera koji je izgubio gazdu koji ga je vodio kroz život.

  Nešto mi govori da će ovaj film koji je malo premašio prosek imati uspeha najviše zbog Džilenhola koji bukvalno ne liči na sebe. Njegova transformacija će u ovom slučaju biti važnija od filma. Hteo da ga nazovem velikim razočarenjem i to zbog Satera čiji scenario ne liči na njega. A onda sam se setio da između njega, njegovog originala i ovog što je ekranizovano stoji četa cenzora, psihologa i ko zna koliko prepravki koje su nastale posle gledanja publike koja ga je ocenila. I to onu publiku koju dovlače bukvalno sa ulice i čija je svrha samo reakcija na film koji praktično još nije završen. Čitao sam nešto o tom u slučaju filma The Champ (1979) kome su takvi stručnjaci sa ulice bukvalno izmenili kraj. Sam Džilenhol se potrudio i svoje pripreme usmerio na vežbe koje su ga izmenile a ne na glumu jer ovde ne daje ni pola od onoga što ume. Završio je na pola puta jer titulu majstora transformacije i dalje ima Bejl koji trenutno nema konkurenciju.

  U najkraćem, imali su materijal za dobar film a servirali su limunadu.