Somersault AKA More Than Scarlet (2004)

Hajdi je šesnaestogodišnja emocionalno nezrela, zbunjena milica, koja,usamljena i osetljiva, u momentu nepažnje, željna ljudskog dodira, poseže za momkom njene majke, ova ih uvhati u strastvenom poljupcu i u napadu šoka i gneva, preplašena Hajdi odlazi od kuće u suzama. Ona napušta Kanberu i odlazi u izolovani planinski gradić, prekriven snegom, gde pokušava da se nekako sastavi, bežeći od svojih demona, proganjajuće krivice i svesti o svom lutajućem duhu. Ona i dalje poseže sa usputnim muškarcima, bilo kime, tražeći društvo, posao, mesto na kome bi prespavala, i između svog tog haotičnog potucanja u nepoznatoj sredini, Hajdi upoznaje Joe-a (Sam Worthington), podjednako neprilagođenog, konfuznog momka, koji se vezuje za milicu, no zbog pa svojih osobenosti i konflikta biva distanciran, dalek pa i hladan.

Šta znam, ovo se iz meni ne sasvim jasnog razloga smatra bitnim australijskim filmićem, gostovao je i u Kanu, kritika je imala (mozda i previše) reči hvale, publika ga je volela, no meni je ovo, uglavnom, samo još jedna od priča o odrastanju, neprilagođenim i nezrelim društvenim otpadnicima. Da ne bude nesporazuma, film mi se uglavnom dopao, poseduje lepe tonove, finu glumu (pre svih Abbie Cornish), fin i ambijent sanjive planinske varoši pod snegom, uz kompleksne likove i nesto atipičniju ljubavnu priču, no i dalje ne vidim ni važnost priče ni kakav upadljiviji kvalitet ovde. Glavni razlozi zašto mi se uopste dopao je dakle glavna glumica i to nesto lepog (i sumornog) šmeka filma, ništa više od toga. Ako bih morao da ga ocenim, dao bih filmu **1/2  / ****, podosta toga mi je ipak delovalo nedovršeno, počev od samog lika milice, koja upadljivo ima svojih mentalnih problema, dok nas film vodi kroz priču kao da je po sredi tek naivna i nedorasla milica, što mi je sve vreme bilo prilično, pa, čudno, u najmanju ruku. Potom mi je i lik Joe-a bio prilično haotičan, ne zbog haosa koji lik nosi u sebi, vec takođe zbog scenarija, gde uporno nisam mogao da razumem njegovu vezanost/ljubav prema Hajdi, i sam je emocionalan, usamljen, gonjen svojim ambisima, no suštinski ipak emocionalno nedostupan za Hajdi, uz jos i konfuznu seksualnost, bem ti ljubav tak'u, sakatu. A navijah za njih, šta ću, siroma glupav i naivan. Ma bre...gon'te se, koliko mi se koješta dopalo ovde, toliko toga mi je bilo i daleko, šta znam, svakako vredi filmić (zbog vec navedenih kvaliteta), dok će možda (pa, sigurno) ponekome biti bliži negoli meni.