Portret Rusije bez cenzure

Projekcijom filma „Morfijum“ ruskog reditelja Alekseja Balabanova
večeras počinje 38. izdanje Festa. O reditelju čije je svako ostvarenje
po nečemu vanserijsko, majstoru groteske i crnog humora, autoru koga
beogradska publika poznaje i ceni, a ipak ga neće pozdraviti jer je
otkazao dolazak pred samo svečano otvaranje, za „Blic“ govore kritičari
mlađe generacije, poznavaoci i poklonici njegovog opusa Vesna Perić i
Srđan Vučinić.

- Aleksej Balabanov (1959)jedan je od najzanimljvijih, najoriginalnijih
autora u evropskom filmu danas. Pratio sam njegov umetnički razvoj još
od neobične adaptacije Kafkinog „Zamka“, prikazane na Autorskom
festivalu 1995. Zapravo, ne znam nijednog reditelja danas koji je u
stanju da kao Balabanov iz filma u film toliko menja svoj stil, svoju
estetiku - a da mu svako ostvarenje po nečemu bude vanserijsko - kaže
Vučinić i dodaje: 

- Lično, Balabanov mi je najbliži kao vrhunski majstor groteske i crnog
humora u savremenom art filmu. Kada sam video „Kargo“, shvatio sam
koliko Tarantino, čak i u svojim najboljim filmovima, za njim zaostaje
- jer ne poseduje tu dubinu istorijske i stvarnosne dimenzije koje
scenama ruskog autora daju posebnu težinu. Savremeni svet za Balabanova
je slojeviti pandemonijum, on se ispoljava na socijalnom, ali i na
antropološkom i psihopatološkom nivou, kao u velikim ruskim romanima.

Balabanov je reditelj zaista neobičnog i šarolikog opusa koji se opire
bilo kakvoj žanrovskoj kvalifikaciji, drzak, provokativan, direktan,
autor koji bez ikakve autorske autocenzure donosi portret savremene
Rusije - smatra Vesna Perić. 

- Dakle, Rusije koja je prošla i kroz perestrojku, i kroz tranziciju i
kroz rat u Čečeniji. Balabanovljevi (anti)junaci su ili marginalci koji
pokušavaju da se iniciraju u gangsterski milje („Brat“ i „Brat 2“),
zatim vojnici koji problematizuju svoj ratni angažman („Rat“),
dekadentni građani s početka prošlog veka koji gaje opskurne
pornofilske strasti („O monstrumima i ljudima“), policijski aparatčici
za koje se ispostavlja ne samo da su pervertiti i sadisti, već i
nekrofili („Kargo 200“) i teško da se sa njima možemo identifikovati.
Upadljivo je odsustvo ženskih glavnih rola (osim u nezavršenoj
dokumentarističkoj „Reci“, neobičnom filmu o koloniji leproznih u
Sibiru) i žene su uglavnom degradirane, fizički i psihološki, mučene
ili pak potčinjene. Pa šta je to onda privlačno u Balabanovljevim
filmovima? Njegov neposredni jezik, njegova beskompromisnost, njegova
spremnost da egzorcira sve što je potisnuto, nepoželjno, spremnost da
šokira, ali i da zapita, da problematizuje.

Konačno, najnoviji „Morfijum“, tvrdi Perićeva, rađen po motivima
Bulgakovljeve autobiografske proze, iznenađujuće, nije toliko šokantan
kao nekolicina prethodnih filmova, ali na momente je vrlo eksplicitan u
prizorima osakaćenih ljudskih tela koje protagonista, mladi seoski
lekar leči ili operiše. 

- „Morfijum“ je pomalo razvučena, tek na momente i crnohumorna studija
morfijumske zavisnosti mladog i privlačnog lekara koji tone u
provincijsko beznađe u pozadini dolaska Sovjeta na vlast, sa grotesknom
završnicom koja predstavlja i posvetu filmskoj umetnosti toga doba.

Blic.rs

Ažurirao AcaN - 19.Veljaca/Feb.2010 u 10:27

Korisnik	Poruka Tema Pretraži Opcije teme Odgovori Otvori novu temu Verzija za ispis Translate Tema
AcaNDr Profil člana Pronađi sve prevode Pošaljite privatnu poruku Pronađi postove člana Dodaj na listu prijatelja The Legend Of tranceXplosion Pridružen: 18.Travanj/Apr.2003 Lokacija: Novi Sad Status: Offline Points: 12093	Opcije posta Odgovori Citiraj AcaNDr Prijavi poruku Thanks(0) Citiraj Odgovor Tema: Portret Rusije bez cenzure Objavljeno: 19.Veljaca/Feb.2010 u 10:24
	Projekcijom filma „Morfijum“ ruskog reditelja Alekseja Balabanova večeras počinje 38. izdanje Festa. O reditelju čije je svako ostvarenje po nečemu vanserijsko, majstoru groteske i crnog humora, autoru koga beogradska publika poznaje i ceni, a ipak ga neće pozdraviti jer je otkazao dolazak pred samo svečano otvaranje, za „Blic“ govore kritičari mlađe generacije, poznavaoci i poklonici njegovog opusa Vesna Perić i Srđan Vučinić. - Aleksej Balabanov (1959)jedan je od najzanimljvijih, najoriginalnijih autora u evropskom filmu danas. Pratio sam njegov umetnički razvoj još od neobične adaptacije Kafkinog „Zamka“, prikazane na Autorskom festivalu 1995. Zapravo, ne znam nijednog reditelja danas koji je u stanju da kao Balabanov iz filma u film toliko menja svoj stil, svoju estetiku - a da mu svako ostvarenje po nečemu bude vanserijsko - kaže Vučinić i dodaje: - Lično, Balabanov mi je najbliži kao vrhunski majstor groteske i crnog humora u savremenom art filmu. Kada sam video „Kargo“, shvatio sam koliko Tarantino, čak i u svojim najboljim filmovima, za njim zaostaje - jer ne poseduje tu dubinu istorijske i stvarnosne dimenzije koje scenama ruskog autora daju posebnu težinu. Savremeni svet za Balabanova je slojeviti pandemonijum, on se ispoljava na socijalnom, ali i na antropološkom i psihopatološkom nivou, kao u velikim ruskim romanima. Balabanov je reditelj zaista neobičnog i šarolikog opusa koji se opire bilo kakvoj žanrovskoj kvalifikaciji, drzak, provokativan, direktan, autor koji bez ikakve autorske autocenzure donosi portret savremene Rusije - smatra Vesna Perić. - Dakle, Rusije koja je prošla i kroz perestrojku, i kroz tranziciju i kroz rat u Čečeniji. Balabanovljevi (anti)junaci su ili marginalci koji pokušavaju da se iniciraju u gangsterski milje („Brat“ i „Brat 2“), zatim vojnici koji problematizuju svoj ratni angažman („Rat“), dekadentni građani s početka prošlog veka koji gaje opskurne pornofilske strasti („O monstrumima i ljudima“), policijski aparatčici za koje se ispostavlja ne samo da su pervertiti i sadisti, već i nekrofili („Kargo 200“) i teško da se sa njima možemo identifikovati. Upadljivo je odsustvo ženskih glavnih rola (osim u nezavršenoj dokumentarističkoj „Reci“, neobičnom filmu o koloniji leproznih u Sibiru) i žene su uglavnom degradirane, fizički i psihološki, mučene ili pak potčinjene. Pa šta je to onda privlačno u Balabanovljevim filmovima? Njegov neposredni jezik, njegova beskompromisnost, njegova spremnost da egzorcira sve što je potisnuto, nepoželjno, spremnost da šokira, ali i da zapita, da problematizuje. Konačno, najnoviji „Morfijum“, tvrdi Perićeva, rađen po motivima Bulgakovljeve autobiografske proze, iznenađujuće, nije toliko šokantan kao nekolicina prethodnih filmova, ali na momente je vrlo eksplicitan u prizorima osakaćenih ljudskih tela koje protagonista, mladi seoski lekar leči ili operiše. - „Morfijum“ je pomalo razvučena, tek na momente i crnohumorna studija morfijumske zavisnosti mladog i privlačnog lekara koji tone u provincijsko beznađe u pozadini dolaska Sovjeta na vlast, sa grotesknom završnicom koja predstavlja i posvetu filmskoj umetnosti toga doba. Blic.rs Ažurirao AcaN - 19.Veljaca/Feb.2010 u 10:27
	I don't try to be someone I'm not - I've always followed my heart and trance has always been my main sound. - Armin van Buuren