Valhalla Rising (2010)

90 minuta orgazma

Buđenje Valhale je filmski nokaut posle koga nećete znati šta vas je snašlo. Znaćete samo da hoćete još

Dejan Ognjanović





Originalni naslov: Valhalla Rising
Scenario: Nicolas Winding Refn, Roy Jacobsen
Uloge: Mads Mikkelson, Gary Lewis, Ewan Stewart
Žanr: istorijski
Trajanje: 90 min
Proizvodnja: Danska / Velika Britanija, 2009.

Ovim filmom Nikolas Vinding Refn se nadovezuje na izvanrednog Bronsona kako bi se ustoličio kao najuzbudljiviji mlađi reditelj u Evropi, sa opusom čiju raznovrsnost nije dostigao ni jedan kolega iz njegove generacije.

Sve njegove filmove povezuje ista tema: sudbina izolovanog muškarca u svetu nasilja i nepredvidivosti, apsurda i groteske, u paklu u kome si sam kovač svoje (ne)sreće.

Tako i ovde: svet koji Refn slika u Valhali je košmar sumraka, izmaglice i neprobojnih oblaka, blata i leda, krvi i znoja, nemilosredna arena večite borbe. Uobičajeni Refnov protagonista – čovek nesposoban ili nevoljan da zaista uspostavi odnos sa ljudima oko sebe – doveden je do paroksizma u roli ćutljivog, nepobedivog ratnika koju ikonički, besprekorno oživljava Mads Mikelsen.

Da: to je isti onaj Mikelsen koji je u Dileru 2 igrao šonju kome ni uz pomoć dve kurve i pornića na TV-u ne može da se digne; u Buđenju Valhale on je više nego ubedljivo transformisan u mudovito oličenje arhetipa Čoveka Bez Imena – neshvatljivog, nerazgovorljivog ali očito duševnog mužjaka kome niko ne može da doaka. Ne dopušta da ga iskoriste Vikinzi koji se klade na njegove borbe, a ni kasnije kada postane deo ekspedicije koja na putu ka Svetoj zemlji debelo zaluta. Svoje kontemplacije, kakve god one bile, "Jednooki" zadržava za sebe, ali je njihovo prisustvo sugerisano ne samo vrhunskom Mikelsenovom glumom nego i flešbekovima i flešforvardima u jarkim crvenim tonovima, koji naspram sveopšteg plavog sivila sugerišu transcendenciju blata i krvi.

Buđenje Valhale je naglašeno kontemplativan film povremeno sporog ritma: međutim, ako se prepustite njegovom besprekorno oživotvorenom svetu umesto da od njega očekujete holivudski akcijaš sa Vikinzima a la 13-ti ratnik, doživećete unikatno, skoro mističko iskustvo.



Ovo je bizaran autorski art film koji pompezno zastrašujuću Maćehu Prirodu (i patuljasta koprcanja čoveka u njoj) posmatra na način blizak Herzogu, sa čijim Agireom postoje i tematske paralele kroz likove hrišćanskih misionara u divljim šumetinama, pa donekle čak i u anti-Tarkovski ključu koji je Refnov zemljak, von Trier, eksplicirao u Antihristu. Nimalo slučajno, upravo trio Herzog-von Trier-Refn pružio je, za sada, najbolje filmove FEST-a 2010.

Buđenje Valhale nudi filmofilsko sladostrašće mračne vizuelnosti i oporih zvučnih i muzičkih dronova koji su zaista onostrani. Ovo nije r'n'r, ovo je vrhunski dark ambient.