150. Hronike Titlova: Lavirint Zveri

Dobro došli u Titlistan, najsiromašniju provinciju Titlovačke Imperije. Najsiromašnija je iz prostog razloga što je cela njena teritorija ogromna pustinja i njeni stanovnici ne raspolažu nikakvim prirodnim bogatstvima pogodnim za trgovinu i razvoj. Vođe ove provincije još uvek gaje nadu da će doći dan kada će svi hteti da kupe onu crnu tečnost što izbija gde god da bilo šta zabodu iole dublje u zemlju. Tačnije, dobro došli u misteriozni krater Kneginja na samom kraju ove provincije. Na mestu nekadašnjeg Kneginjinog Dvora, najvećeg zamka u Imperiji, u kojem je stolovala čuvena Kneginja i iz njega kontrolisala protok titlova, sada je ogromna rupa veličine omanjeg grada. Naime, Kneginja, koja se često bavila crnom magijom je čitajući vradžbinu sa starog spisa pobrkala malo slovo žnj sa velikim šč, što je dovelo do toga da na samu sebe baci kletvu nekontrolisanih gasova. Njena upornost u opiranju posledicama kletve je dovela do usijanja od kojeg je eksplodirala zajedno sa zamkom i okolinom.

No, to nije tema koja nas trenutno zanima. Naša priča počinje sa okupljanjem raznoraznih pustolova na toj lokaciji jer iz nje put dalje vodi ka klisuri kroz koju se ulazi u Lavirint, mistični region opkoljen visokim planinama koji nije pravi lavirint, već je toliko komplikovan za navigaciju da su ga njegovi malobrojni stanovnici kao i prolaznici iz drugih krajeva prozvali lavirintom. Nakon što se širom kontinenta pročulo da je čarobnjak Iromort zavladao zapadnim delom Imperije, svi su se dali u potragu za predmetima moći kojima bi mogli da pariraju legendarnim roze tangama Suje Veličanstvenog uz pomoć kojih je Iromort postao nesavladiv. Prema legendi, u Lavirintu žive zveri koje bi onom ko se pokaže vrednim da ih pripitomi donele prevagu u svakoj bici. Nakon što je utvrđeno da niko sam ne može da prođe dovoljno daleko u Lavirintu, odlučeno je da se na kraju svakog meseca kod izlaza iz kratera Kneginja okupljaju ljudi koji žele da krenu u veliku avanturu i formiraju družinu koja bi se po pronalaženju i savladavanju zveri, međusobno razračunala oko toga ko dobija glavnu nagradu.

Mestu okupljanja se približavao čovek u zelenom oklopu. Bilo je vrlo teško razlučiti da li je star ili mlad. Lice mu je delovalo kao da pripada mladiću, ali je izgledalo ispijeno i umorno kao da je živeo nekoliko života. Bio je to Edenej Besmrtni, kojeg je veštica Cerseida proklela da svaki put kada umre vaskrsne u njenom dovrcu. Što je, naravno, koristila da ga svakodnevno ubija po nekoliko puta ne bi li zadovoljila svoju krvoločnost. Edenej je uspeo da pobegne i sada rizikuje smrt i povratak u odaje svoje mučiteljke u nadi da će mu zveri pomoći da ubije Cerseidu i reši se svoje kletve.

„Aj, aj, aj, aj!“ pevalo je dvoje Titleka obučenih u šarenu odeću sa ogromnim šeširima koji su već bili na mestu okupljanja i svirali neke instrumente slične titlovačkim lautama. Titleci su bili nacija iz Zemalja Preko Mora i s vremena na vreme su slali emisare na proputovanja Titlovačkom Imperijom da nauče nove stvari o njima stranoj kulturi i da pokupe zaradu od prodatog kokaina koje je Titlečko Carstvo izvozilo na ovaj kontinent.

„Oje, Gringo, kakva ti je to faca?“ upita Edeneja Silensio Hotspurnandez, ratnik, slikar, poeta i rudar iz hobija dok je gladio svoje dugačke brkove.

„Si, ese, k’o da si i star i mlad u isto vreme“, dodade Bonifasija Sekirodrigez, ratnica, slikarka, poeta i tamničar-amater dok je takođe gladila brkove koji su bili još duži od Silensiovih.

„Vidi se da niste odavde, jer biste inače prepoznali Edeneja Besmrtnog“, reče Ljubica Gramatikon, čarobnica i poznavalac najvećeg broja vradžbina u celom Carstvu.

„Čak štaviše, ne bi ni morali ni išta da ga pitate jel bi već znali legendu o njemu“, dobaci Baho Antigramatikon, vodeći astronomolog (astronom koji veruje u astrologiju) na kontinentu.

Njih dvoje su krenuli u ovaj pohod kao predstavnici Veća Registrovanih Alhemičara i Čarobnjaka, najmoćnije čarobnjačke organizacije u Titlovačkoj Imperiji i jedine koja plaća porez, pa stoga uživa brojne povlastice od Cara i jedina je priznata u celom carstvu. Želeli su da idu u potragu za nestalom grofovom kćerkom u pokrajini Admin, ali je ta čast pripala Kadetoniju Istvudijusu, a oni su morali da se zadovolje ovim.

„Dobar dan svima. Da li bismo mogli da se pridružimo vašoj veseloj družini?“ upita prisutne čovek duge kose i brade okićene brojnim perlicama i raznoraznim nakitom, obučen u raznobojnu odeću koja je nepogrešivo ukazivala na to da se prisutnima obratio gusar.

„Valdaćeš nam prvo reknuti kako se zoveš i koji si?“ odgovori mu Baho.

„Kapetan Klen, vama na usluzi!“ uskliknu gusar, skinu šešir i nakloni se.

„Otkud gusar usred pustinje? Da nisi ti malo loko?“ upita ga Bonifasija.

„Ne, moja brkata damo“, uzvrati ovaj. „Ja sam suvi gusar“,objasni dalje.

„Suvi gusar?“ začudi se Edenej.

„Da, plovim kopnenim prostranstvima Imperije“, reče Kapetan Klen ponosno.

„Gde ti je onda brod?“ postavi mu pitanje Ljubica.

„Eno ga tamo“ reče ovaj i pokaza na ogroman jedrenjak koji je stajao usred peska malo dalje od njih.

„Vidi, stvarno brod“, promrmlja neko od okupljenih dok su svi s nevericom gledali u nešto čemu nikako nije bilo mesto u pustinji.

„To je onda to? Idemo u pustolovinu? Danilence će se silno obradovati!“ reče gusar veselo.

„Ko je Danilence?“ upita ga Silensio.

„Mali od palube. Mnogo dobar momčić. Kada nam se brod nasukao, samo me taj mali nije napustio od cele posade. Veran je do samog kraja“, objasni on i povika: „DANILENCEEEEEEE!“

Iz broda izađe mladić za kojeg tek kada im se približio i napravio ogroman hlad svi shvatiše da „momčić“ o kom je gusar pričao ima tri metra i ramena široka kao dva šifonjera.

„Pozdrav svima“, reče džin i napravi povetarac ogromnom rukom kojom je mahnuo prisutnima.

„Fiđao sam rasnorasne sferi, ali dosad nisam fideo džina“, prokomentarisa čovek koji im se nečujno pridružio. Kada su se okrenuli ka njemu ugledali su misterioznu osobu obučenu u odeću koja je izgledala kao kombinacija lovačke uniforme i svešteničke odore sa neobičnim naočarima na nosu koje kao da su mogle da menjaju dioptriju i oblik.

„Profesor Abraham fan Gefersing, lofac na fampire“, predstavi im se stranac. „Šelim da utfrdim da li je sfer is Lafirinta mošda fampir i stoga bih se priključio fašoj drušini“ reče on i pođe da zagrize jabuku koju je držao u ruci, ali mu je pred ustima iz ruke izbi strela.

„Oprostite, bilo je jače od mene“, reče čovek koji je stajao nedaleko od grupe i držao samostrel. „Dozvolite da se predstavim. Ja sam Vilin Tel. Najbolji strelac u celoj Imperiji. Patim od opsesivne potrebe da pucam u nešto, pa sam nakon što su mi zabranili da koristim mog vernog prijatelja u svim provincijama krenuo u jedinu preostalu u kojoj smem da ga koristim tj. u Lavirint“, završi on svoje izlaganje i sa pomalo previše pažnje odloži svoj samostrel kojem je nadenuo ime Samoilo.

„Pusti me, to je naređenje!“ začu se najednom ljutiti ženski glas.

„Ali Vaša Visosti, obećao sam Vašem milostivom ocu da ću Vas čuvati na Vašim ’izletima’, ali mislim da će to biti poprilično teško u Lavirintu“, molio je vitez u sjajnom oklopu plemkinju koja je žustro marširala ka mestu okupljanja.

„Briga me!“ prosikta ona. „Šta ona grofica iz Admina umišlja? Da krade moj zaštitni znak? E, neće moći! Pokazaću ja svima ko najbolje beži od kuće u Titlovačkoj imperiji!“ vikala je princeza Ranaveja, naslednica jednog od najuticajnijih grofova naširoko poznata po svojim mnogim bekstvima od kuće. Oko nje je obletao vitez i bezuspešno je molio da se okrene i vrati kući ili barem pobegne u neki drugi kraj sveta, samo ne u Lavirint.

„Nagrabusio sam. Bolje da sam otišao u rat nego što sam prihvatio ovu dužnost“, izdahnu očajnički Ser Isprav kada je shvatio da od ubeđivanja i moljakanja princeze nema vajde, a grof mu je zabranio da fizički sprečava njene namere, već samo da je štiti.

Princeza je u besu bacila minijaturu znamenitosti Titlhavaja na koje joj je Ser Isprav predlagao da pobegne, ali ih je u letu uhvatila žena u odeći naroda sa dalekog istoka čije lice je skrivao slamnati šešir. „Strpljiva bubamara pobeđuje zeca koji kašlje“ izgovori ona jednu od brojnih istočnjačkiih poslovica za koje su ljudi sa ostatka kontinenta mislili da ih ni oni sami ne razumeju. „Ja sam An Na, majstor borilačkih veština i ekskluzivni zastupnik najkvalitetnijih marki“, reče ona svima i poče iz svoje torbe da vadi predmete koji su bili uverljive kopije poznatih relikvija. „Fažerbeovo jaje, Sveti Glar, Eskspamiburg. ružičaste tange Horaga Strašnog... Sve imamo!“ povika ona. Naime, An Na je pored toga što je ovladala svakom borilačkom veštinom koja postoji bila i vrlo uspešan švercer robe sa dalekog istoka i krenula je da osvaja nova tržišta u Titlistanu i Lavirintu. Naravno, to je očigledno bila loša strategija, jer su te dve regije bile vrlo retko naseljene, ali An Na se služila podacima iz neovlašćenog vodiča kroz Imperiju štampanog na istoku koji je pobrkao sve podatke tj. izmislio ih.

U tom trenutku svi zanemeše i pogledaše ka nebu. Jaka svetla koja su sijala neopisivom jačinom su se uz neobičnu buku spuštala sa neba. Kada su sletela na zemlju, pred okupljenima se našlo nešto nalik džinovskom kovčegu, ali je bilo glatko i sjajnije od najuglačanijeg oklopa. Čudnovati kovčeg se najednom otvori i iz njega izađe čovek obučen u svetlucavo odelo pored koga je lebdela nekakva kutija.

„Dobar dan svima. Edigs-0 iz Galaktičke kurirske službe. Imam paket za isporuku.“

Svi ga pogledaše kao da su videli crnog đavola. Čak su i Ljubica i Baho kao iskusni čarobnjaci i učenjaci bili zabezeknuti onim što vide. Shvativši pred kakvom grupom ljudi se nalazi i kako ga posmatraju, Edigsov kopilot Coka-50 ponovo proveri narudžbenicu i lupi se šakom u čelo.

“Ovo je Titlon VI, a nama je trebala planeta Titlon IV! Crni Edigs, opet si sleteo na planetu koja još nije razvila hiperpogon, a to je zakonom zabranjeno! Sad će nam 100% trajno oduzeti dozvolu! Lepo mi je mater govorila da idem u đubretare!” zajauka galaktička poštarka i poče da lupa glavom o instrument tablu svog broda.

Da njihova muka bude još veća, lebdeća kutija poče da se otvara i iz nje izađe čovek skroz sačinjen od metala. Jedna od prisutnih dama oduševljeno pogleda ka međunožju metalnog čoveka i uzviknu: “A, vid’ mu...” kada je prekinu graja svih prisutnih koji su zahtevali da znaju šta se zbiva. Oči neobične figure zasijaše i začu se glas koji je zvučao kao da odzvanja iz neke kutije.

“Ja sam Robo12345, android za pružanje zadovoljstva. Mogu li biti na usluzi, gospoja?” oglasi se on i poče da vibrira. Dvoje kurira pokušaše da ga ugase i spakuju, ali su ih prisutni ekspresno savladali.

Posle kraćeg, ali žustrog većanja, odlučiše da nateraju svoje nove zarobljenike da krenu sa njima na put. Za slučaj da nekoga treba poturiti da pogine, prineti kao žrtvu ili eventualno pojesti, ako baš prigusti. Edigs-0 i Coka-50 snuždeno prihvatiše svoju sudbinu i krenuše za grupom, dok je Robo12345 ostavljen da zavara trag svima koji krenu za njima pitanjima da li može nekome biti na usluzi.

Kada su se približili klisuri koja vodi u Lavirint, naiđoše na most koji je čuvao trol.

„Stoj! Nećete proći dok ne popričate sa mnom.. ovaj, dok mi ne odgovorite na pitanje! Ako pogodite, pustiću vas da prođete, ako...“

„Ako pogrešimo nema prolaza, ginemo, bla, bla, bla... Imamo i u Titlečkom Carstvu trolose“, prekinu stvorenje Bonifasija koja nije imala strpljenja da sluša ceo tutorijal. „Pitaj!“

„Jeste li spremni?“ upita ih trol.

„Jesmo“, odgovoriše oni i krenuše da pređu most.

„Kuda ste pošli?“ zapita zbunjeno ovaj.

„Pa, odgovorili smo ti na pitanje, sad moraš da nas pustiš da prođemo“ odgovori mu Baho dok je prelazio most.

„Hej, drugari, čekajte mene! Hoću i ja sa vama!“ vikao je trol za njima kada je shvatio da je nadmudren.

„Moraš nam prvo reći kako se zoveš“, reče mu Coka-50 koju poštarski refleksi teraju da sve prvo pita za ime.

Trol zastade na trenutak dok je smišljao koje od brojnih imena koje je nadenuo sebi želi da družina koristi. „Zovite me Lutkar“, odluči na kraju.

„Praviš ili imaš lutke?“ upita ga Ranaveja.

„Nijedno. Što?“ začudi se ovaj. „Imam samo moje dragocenosti“ dodade on i pokaza im vreću punu nekih izlizanih stvari.

„Nema veze“, uzvrati princeza.

I tako se naši junaci zaputiše u Lavirint dok su ih iz žbunja posmatrala dva namrštena velika oka.