156. Čudesna mašina Čarlija Šina

„Hajde, hajde, držite korak!“ vikao je Danilo Orijentirović, osnivač, predsednik i jedini član titlovačkog kluba izviđača, svojim prijateljima koji su ga pratili šumskom stazom.

„Uspori malo, Danilo. Ne može u cipelama od 500 evra da se drži taj tempo“, dobacivala je Coka Tračarić tj. Cokalberta fon Tračhofen, kako insistira da je zovu otkad je postala buduća udovica 112-godišnjeg magnata sanitarija iz Bazela.

„Nije ti ovo jedna od ekspedicija onog tvog kluba!“ vikao je sa kraja kolone Eden Ekspertovski, lokalni pekar, lekar, apotekar i svaki ostali „ar“, sem tapetar. Tu zabranu mu je izdejstvovao Tihijan Dolčegabana, seoski modni dizajner koji je i sada, dok šetaju šumom tri godine nakon tog nemilog događaja, držao slovo Edenu o grozomornom odabiru dezena za njegov atelje.

„Jedina odvratnija šara od tih tapeta su štrafte na dresu Jedinstva iz Titlovaca“, reče Tihijan s gađenjem.

„Alo, dizajner, ne diraj svetinju!“ odbrusi mu Edi Ofsajdanović, trener, kapiten, ekonom, fizioterapeut i prodavac semenki u lokalnom betonligašu.

„Pošli smo na izlet da okrenemo jagnje na ražnju, ne da se trkamo!“ dobaci sada vođi puta Vilinko Rabat, predsednik mesne zajednice i vlasnik najopremljenije i jedine prodavnice u Titlovcima.

„Siroti moj Šone!“ ridao je pored njega Baho Farmerić, najuspešniji stočar u kraju, koji se emotivno vezuje za svaku životinju koju odgaji, te se stoga mnogo potrese kada je vreme da iste te životinje odu pod nož. Svake godine pre nego što dođe red na klanje pilića mora da pobegne na more, inače bi ga količina stresa dotukla.

„Ko je dao Ani da nosi piće? Neće ništa ostati dok stignemo do izletišta?“ povika neko iz grupe zabrinuto.

„Nemoj ti o meni da brineš“, reče Ana Izkeca Udva, profesionalna kladioničarka sklona kapljici dok je mahala polurpaznom flašom. „Bolje se brinite da Ranka ne pojede svu hranu koju smo poneli“.

„Khm? Jahm dhm pojhdhm?“ promrmlja ustima punih kiflica Ranka Pecivarić, lokalka koja je svoju veliku strast prema hrani unovčila tako što snima emisije za kuvarske kanale. Doduše, ne emisije o spremanju hrane, već o jedenju. „Svašta!“ dodade ona kada je sve progutala. „Bolje gledajte gde su ona dvojica. Rekoše da ih pokupimo sa posla“.

Taman kako je Ranka to izgovorila, kroz šumu se prolomi zvuk testere i sekire i dvoje ljudi kako glasno pevaju: „Mi smo drvoseče, potaman nam sve! Oko nas su zelene šume titlovačke!“ i tada društvo ugleda Braću Balvanić. Tačnije, Klena Balvanića, lokalnog drvoseču i pasioniranog drvodelju, kao i njegovog starijeg brata Bonija, koji je očigledno bio žensko, ali tata je hteo sina.

„Gde ste dosad?“ povika Klen.

„Posekosmo tri drveta viška dok smo vas čekali“, dodade Boni dok je žonglirala sekire iz dosade.

„Prestanite se zajebavati i idemo naložiti vatru“, reče im Gazda Iro, vlasnik svima omiljene kafane logično i prikladno nazvane „Kod Gazde“, sa kojim je pošao i njegov jedini radnik Iso Zović, koji je rešio da popiše sve izdatke koje Iro ima mesečno ne bi li konačno mogao da pobije gazdino objašnjenje da već 18 meseci ne može da mu da platu jer nema para ni za sebe.

Ubrzo nakon što se celo društvo okupilo, stigli su na veliki proplanak usred Zekanove šume koji je bio omiljeno izletište svih meštana. Samo što je između klupica bilo nešto čemu tu nije bilo mesto. Ogromno vozilo nalik na policijsku maricu je stajalo na mestu gde je nekada bio sto koji je sada ležao pogažen i rasparčan. Iz samog vozila su virili raznorazni dodaci koje niko nije mogao da potpuno identifikuje, iako su ih podsećali na raznorazne stvari poput creva, ofingera, auspuha, alata i mnogih seksualnih pomagala. Kada su se vrata kombija otvorila iz njega pokulja dosta dima kroz koji se probi crnokosi čovek pogubljenog pogleda koji dobaulja do njih.

„Thank God, humans! I was afraid it would be aliens again“, progovori radosno misteriozni stranac. „Could youtell me where I am?“

„Šta tupi ovaj sektaš?“ upita Brat Boni ostale.

„Nije sektaš, nego strani turista“, reče Tihijan kolutajući očima zbog neobaveštenosti svojih sugrađana.

„Ju ar in Titlovci!“ objasni Eden strancu.

„Never heard of it. Is it on Earth?“ postavi ovaj propratno pitanje.

„Ovaj stvarno neki prs’o“, dobaci Baho Farmerić.

„Je l’ i vas podseća na nekoga?“ upita ostale Ana dok se naprezala da se seti odakle joj je poznat.

„Jes’ vala poznat odnekud“, reče Klen. „Je s’ ti onaj Milojicin što drži pilanu u Titluši Donjoj?“ dreknu drvodelja svoje pitanje ka čoveku, koji ga naravno nije razumeo.

„Čarli Šin!“ povika Danilo Orijentirović oduševljen što se setio na koga ga podseća. „Pljunuti Čarli Šin!“

„You know who I am? Then I must be on Earth. Winning! I can finally rest a little bit“, reče navodni Čarli Šin i uzdahnu s olakšanjem.

Nakon što su seljani iskazali sumnju u to da je on stvarni holivudski glumac, ovaj im dade svoje isprave da se uvere u njegov identitet.

„Brate, ovde piše Karlos Estevez, a ne Čarli Šin“, primeti Vilinko Rabat.

„To mu je pravo ime“, odgovori mu Ranka koja je već uveliko na internetu proveravala podatke.

„Look, guys. I’m not here intentionally. My time-space machine ’Detect Regions Using Guided Systems“ or D.R.U.G.S. for short, brought me here“, pokuša putnik da im objasni otkud on ovde.

„I vi i dalje verujete ovoj budali da je Čarli Šin?“ upita Gazda Iro ostale u neverici.

„Hajde ti daj bolje objašnjenje otkud Čarli Šin u Zekanovoj šumi“ odbrusi mu Iso žustro kako mu nikada nije odgovorio na radnom mestu.

„Fajn!“ povika sada ugostitelj. „If ju rili ar a tajm-spejs treveling Čarli Šin, pruv it. Tejk as samver in jor mašin“, reče Iro Čarliju sa namerom da otkrije ostalima da je u pitanju neki prevarant.

„Fine! Come on in“, odgovori Ćarli Šin i pozva ih u svoje vozilo.

Kada su ušli unutra, ugledali su mnogo tableta, plavih kristala, gomilica belog i smeđeg praha, ne baš malu količinu špriceva, raznorazne flašice, sušene trave nalik origanu pored papira za motanje cigareta i neke čudne nargile.

„Šta je ovo, jebote?“ zapita glasno Edi.

„Those are supplements that help awaken the tiger blood in you, so you can travel through time and space. The machine will not take you anywhere if you don’t have tiger blood“, objasni im glumac.

„Diz luk lajk dragz“, reče mu Coka sumnjičavo.

„No, no, no“, odmahnu ovaj glavom. „Trust me, my friend. I know drugs. I know them very, VERY well. These are supplements“.

Iako ga je već bolela glava od cele situacije, Iro je rešio da dokaže svima koliko greše te prihvati da uzme „suplement“ i naredi glumcu da ih „vodi“ kroz vreme i prostor. „Ošini Šine!“ povika on i proguta jednu od tableta, a za njim i ostali. Nakon što im se malo zamutilo u glavi, vrlo brzo su svi počeli da veruju da se vozilo kreće velikom brzinom. Kada su se „zaustavili“ iskočiše iz kombija.

„Aha!“ povika Iro. „Šta sam vam rekao? Isto mesto! Doduše, jeste drveće ljubičasto, nebo gori i oni patuljci na klupicama ne bi trebalo da nose starke. Nije to obuća za rudare“.

Irinu tiradu najednom prekinuše dva vukodlaka koji počeše da se časte njim. Ostali su bili suviše zauzeti traženjem patuljaka koje je Gazda Iro spominjao da uošte i primete šta im se zbiva iza leđa. Nakon što je dejstvo „suplemenata“ prošlo, vratili su se u svoj svet i ugledali Irine rastrzane i oglodane ostatke.

„Koja budala pored ovako dobrog jagnjeta pojede Iru?“ upita Klen dok je pomerao životinju na ražnju od Irine lešine da ne bi išle muve na hranu.

Pošto su Titlovčani odavno muku mučili sa vukodlacima, brzo utvrdiše razlog prijateljevog stradanja i postaše svesni kolika im opasnost preti, te svi uglas povikaše: „Sejv as, Čarli Šin!“