149. Kletva Nebojšine vile

Dan kao i svaki drugi u Titlovcima. Sa prvim zracima sunca, selo nadomak šume je vrvelo od vrednih ljudi koji su krenuli u polje da se postaraju da još jedna žetva titlova prođe uspešno. Titlovi moraju teći, bila je krilatica meštana koji su tvrdili da će se taj poklič ponavljati i kada ljudi stignu do kraja galaksije. Dok je napolju većina stanovništva žurila ka svojim njivama, Irina kafana je vrvela od druge vrste Titlovčana koje žetva titlova nije trenutno zanimala, tačnije, nije im ništa bilo na umu, jer ne mogu da započnu dan dok ne popiju koju. Rakiju, kafu, šamarčinu, nije bilo bitno, važno je bilo da popiju koju. Utom u ovu uglednu birtiju kroči posve neočekivana ličnost, uticajni advokat iz prestonice, Prevarantonije Derikožić.

„Opet ti?“ reče mu gazda Iro kada ga je ugledao.

„Pa, znate i sami da sam vam rekao da ću doći ponovo“. Odgovori mu advokat s podmuklim osmehom.

„I ja ti ponovo kažem da nisam zainteresovan“, uzvrati mu kafedžija.

„Ali prvi ste na spisku“, dodade pravnik.

„Baš me briga!“ odbrusi mu Iro.

„Ah, dobro. Kako vam volja. Barem mi recite gde bih mogao pronaći ostale sa spiska“, reče Prevarantonije i pruži mu papir.

„Da vidimo. Klen, Eden, Ana, Baho, Boni, Ranka, Iso i Subi“, promrmlja vlasnik kafane čitajući imena sa spiska i pređe pogledom po prisutnima. „Koja slučajnost! Svi trenutno prisutni su ljudi sa spiska“.

„Fenomenalno!“ uskliknu advokat čiji osmeh, iako je delovalo da to nije moguće, postade još podmukliji.

Gospodin Derikožić okupi sve prisutne i poče da im objašnjava razlog svog dolaska.

„Kao što već znate, vaš bogati sugrađanin, Nebojša Šesetšestić, je nedavno osnovao fond za nagrađivanje žitelja pre nego što se povukao u potpunu izolaciju. Svake godine određena grupa seljana dobija poziv da provede neko vreme u njegovoj napuštenoj vili na brdu iznad sela. Ukoliko to uspeju, svi dobijaju po milion“, objašnjavao je advokat kada ga prekinuše u izlaganju.

„To je ista ona ponuda zbog koje su prošle godine Cersei, Ljubica, Bojana, Vojana, Manda, Toni, Danilo i Tihi noćili u Nebojšinoj vili?“ upita Boni.

„Da, oni su bili prvi na spisku“, odgovori joj ovaj.

„Niko ih nije video od tada. Jesu ili osvojili pare, pa ekspresno zapalili iz sela ili im se nešto desilo?“ dodade Eden svoje pitanje.

„Nisu uspeli da izdrže“, razjasni advokat dilemu.

„Pa, šta im se desilo?“ zanimalo je Klena.

„Nisu uspeli da izdrže“, reče advokat.

„Pa, šta im se posle desilo?“ ponovi Klenovo pitanje Subi.

 

„Kome?“ upita pravnik.

„Njima“, reče Iso.

„Kojim njima?“ uzvrati Preverantonije Derikožić pitanjem.

„Ovima što su noćili u vili?“ dodade sada već pomalo iziritirana Ana.

„Nisu uspeli da izdrže“, ponovi advokat.

„Zašto nisu uspeli da izdrže?“ pokuša Ranka da dobije konkretan odgovor.

„Ko nije uspeo da izdrži?“ upita Nebojšin zastupnik.

„Ovaj nas zajebava“, reče Boni ostalima.

„Ko? Ja?“ upita pravnik nakon čega ga Iro istera iz kafane jer izaziva buku na koju gazda nije navikao, a od toga postaje nervozan, a kad je gazda nervozan broj pacijenata ortopedije naglo raste.

„Sutra u podne. Ko je zainteresovan neka dođe u Nebojšinu vilu“, dobaci advokat dok je izletao kroz vrata kafane.

Sutradan se svih osmoro pozvanih okupilo u predvorju ogromne vile koje je imala više kvadrata nego što Titlovci imaju površine. Želja za potencijalnim dobitkom je nadjačala instinkt koji im je svima govorio da tu nešto nije u redu. Nakon što je advokat utvrdio da su svi prisutni, objasnio im je da će svi izlazi do daljeg biti zaključani i da im je prvi zadatak da prenoće u vili, a da nakon toga otvore kovertu obeleženu sa „Otvoriti sutra“ u kojoj će im sve biti detaljno objašnjeno i zatim napusti objekat. Pošto su se celi dan gostili obilnim rezervama hrane i pića koje su pronašli u ostavi kuće, družina oko ponoći ode na počinak.

Narednog jutra, Klen je išao hodnikom ka glavnoj prostoriji i usput sreo Ranku kako prolazi paralelnim hodnikom. Na tren zastade i shvati da ne postoji paralelni hodnik, a i da postoji, nema prolaza koji bi spajao dva hodnika. Štaviše, Ranka mu je gestikulirala na identičan način kojim je on pozdravio nju i čuo se samo njen glas. Iako je prvo pomislio da mu se pričinjava od sinoćnje rakije, rešio je da se vrati nazad. Na mestu gde je „sreo“ Ranku je stajalo ogledalo, a umesto svog odraza je video njen. On digne jednu ruku, Ranka u odrazu digne istu ruku, on digne drugu ruku, Ranka u odrazu digne i tu drugu ruku, on kaže: „Proba, je’n, dva, tri, proba“, ali se samo Rankin glas čuje. Opipao je glavu, lice i vrat i shvatio da mu je kosa duža nego što je bila i da su mu nestale brada i Adamova jabučica. Taman kada je pošao da opipa delove tela koje obično ne bi trebalo da ima, u hodnik je utrčao zadihani Subi i uzviknuo: „Ruke k sebi! U stvari, ne. Ruke dalje od sebe. Dalje od sebe! Zapravo od mene. Ne pipaj se... me...“ zastade Subi pomalo zbunjeno i uzviknu: „Ruke u vis!“

„Ranka, jesi li to ti?“ upita je Klen.

„Da, nekako sam završila u Subijevom telu“, reče drhtavim glasom Subi tj. Ranka reče njegovim glasom. „A ko si ti i šta radiš u mom telu?“ upita ona dalje.

„Ne brini, to sam ja, Klen“, reče on i potom se zapita: „Gde je onda moje telo?“

U tom trenutku začuše Klenov glas kako govori: „A vidi mi lokni!“ i pronađoše Klenovo telo u glavnoj prostoriji kako provlači ruke kroz svoju kosu.

„Ko si sad pa ti?“ upita Klen Rankinim glasom.

„Izgleda da sam Klen“, odgovori zapanjeno osoba koja se našla u njegovom telu.

„I ja sam Ranka“, odgovori Subijev glas. „Ovo u mom telu je Klen, a ko si ti,
odnosno čija svest je u njegovom telu?“

„Ja sam Boni“, identifikova se ukućanka.

Taman kada je Boni krenula da pita zna li neko od njih šta se ovde zbiva, u prostoriju uđe Baho i mrzovoljno povika: „Šta ste se razgalamili od ranog jutra? Nismo još ni jeli, a vi se već derete. Bolje da se utišate i pojedete malo ovog bureka sa sirom“.

„Nije to burek, nego sirnica“, dobaci mu Bonin glas nakon čega svi primetiše da Bonino telo zamišljeno sedi u fotelji i gleda u zid. „Ni ti nisi Baho, već neko drugi“, dodade sada već očigledno Baho koji je bio prebačen u Boni.

„Kakav te, bre, Baho spopao?“ upita Bahov glas. „To sam ja, Ana“, na šta je ostali uputiše ka ogledalu nakon čega uslediše vrisak i neverica.

Tada u prostoriju uđe Ana tj. Anino telo koje upita ostale: „Je li video neko Anu? Ostavila je greškom svoju torbu u mojoj sobi. Znam da je njena jer su o torbu okačene portabl vile“, reče Aninim glasom Iso, još uvek nesvestan promene.

„Skokni i ti do ogledala“, rekoše okupljeni nakon čega, pogodili ste, uslediše vrisak i
neverica.

 

„Ne, ne, ne! Ovo je samo san! Ovo se ne dešava! Nagrabusio sam!“ vikao je preplašeni Eden dok se pogubljeno zateturao u među ostale i pao. „Možda će zvučati ludo, ali morate da mi verujete“, obrati im se on sa poda. „Ovo nije Eden. U ovom telu sam ja, Subi. Molim vas, nemojte me baciti pod voz ako dođemo u neku nezgodnu situaciju“, reče Subi preplašeno Edenovim glasom.

„Ha ha! Da jednom neko drugi oseti kako je biti u mojoj koži“ dobaci Isino telo i zatim upita: „Ko god od vas da je Iso, imaš li kakve zelene odeće, da se osećam malo udobnije dok smo ovako rotirani?“

„Sedite da pročitamo šta piše u ovoj koverti“, reče im Boni tj. Baho.

„Dragi moji Titlovčani,

Ukoliko ovaj tekst čita Iro, još uvek si mi dužan 12 plata.“

Svi prisutni se međusobno pogledaše i shvatiše da su se uvalili u veliku nevolju.