| Prevodi || Titlovi || Преводи || Podnapisi || Prijevodi |
Springsteen: Deliver Me from Nowhere (2025) |
Odgovori 
|
| Korisnik | |
sasa-stipisic 
Profil člana
Pronađi sve prevode
Pošaljite privatnu poruku
Pronađi postove člana
Dodaj na listu prijatelja
Active member 
Pridružen: 19.Sijecanj/Jan.2020 Status: Offline Points: 172 |
 Opcije posta
 Thanks(1)
 Citiraj Odgovor
 Tema: Springsteen: Deliver Me from Nowhere (2025)Objavljeno: 24.Listopad/Oct.2025 u 10:14 |
|
Je li ovo klasična glazbena biografija? Nije. Je li ovo film o The Bossu? Je i nije. Film se bavi tematikama borbe sa vlastitom prošlošću, sadašnjošću, traumama, tjeskobom, strahovima, depresijom. I koliko je bitno imati prave ljude oko sebe u životu. Stavio bih ga žanrovski u glazbenu dramu (psihološku).
Film u kojem se mogu pronaći svi ne samo glazbenici, nego i ogroman postotak i običnih ljudi; svi mi imamo svoje živote, zvanja, traženja, bijegove, nagibe, padove, netko više ili manje, ali nikoga ne zaobiđe. Meni se ovaj film svidio jer je drukčiji, nekonvencionalan film ovog žanra, hvata se samo jedne kratke faze od par mjeseci Bossovog života. Zanimljiva mi je stvar da ga je za pjesmu Nebraska inspirirao film "Badlands" sa Sheenom i Spacek. Istoimeni album koji je prožet teškim temama, emocijama, osjećajima. Jedina mi je mana filmu šta mislim da je mogao trajat malo duže. Ali sve skupa sam osobno zadovoljan. |
|
 |
|
|
TotenhemovFanatik
Profil člana
Pronađi sve prevode
Pošaljite privatnu poruku
Pronađi postove člana
Dodaj na listu prijatelja
eXtreme member 
Pridružen: 27.Listopad/Oct.2023 Status: Online Points: 157 |
Opcije posta
Thanks(0)
Citiraj Odgovor
Objavljeno: 29.Prosinac/Dec.2025 u 03:45 |
|
Odgledah ja taj "badlands" sa Šinom i Spajsek i baš mi je dugo trebalo da sperem gorak ukus. Baš loš film, tipičan za sedamdesete. Dobra ideja, ali realizacija amaterska, mada vjerujem da je u to vrijeme to djelovalo super. E ovaj aktuelni o Springstinu bih za sad preskočio, nekako mi djeluje baš smorno.
|
|
|
|
|
aleksandar-kojic
Profil člana
Pronađi sve prevode
Pošaljite privatnu poruku
Pronađi postove člana
Dodaj na listu prijatelja
Active member
Pridružen: 05.Kolovoz/Aug.2012 Lokacija: Gradiška Status: Offline Points: 186 |
Opcije posta
Thanks(0)
Citiraj Odgovor
Objavljeno: 08.Sijecanj/Jan.2026 u 15:43 |
|
"When the quiet gets a little loud" Moram biti grubo iskren i reči da mi je lik po imenu Bruce Frederick Joseph Springsteen uvek nekako delovao kao "redneck" (čitaj: seljačina), sa tom svojom "Toma" nosinom, onako grub i nabildan sa kravljim pogledom i ružnim glasom farmera koji se dere u mikrofon i drži svoju gitaru kao lopatu Alije Sirotanovića. Sve to sa stadionskim, pretencioznim himnama, nepotrebno glamurozno napumpanom produkcijom i AOR hit melodijama, koje se poput uholaže uvlače u uho pomodnih slušalaca svih generacija. Da, krajem 80-tih bio je na koricama svih SFRJ muzičkih časopisa i na mojoj dečačkoj "hate" listi. Bio sam tada sve redom - sanjarski hipik, teški metalac i buntovni punker tokom odrastanja. Na toj mojoj "teenage hate listi" bili su i još uvek su Brian Adams, Mark Knopfler, David Lee Roth, Bon Jovi, Phil Collins, Elton John, pokojni Chris Rea i mnogi, mnogi drugi muzičari. Naravno, tako sam mislio kad sam bio klinac i više voleo Bruce Leea nego Bruce Springsteena. Već u srednjoj školi sam postao opsesivni diskofil i uredno kupovao sve rock ploče koje bi se pojavile, pa i Springsteenove. Ali tad, tad sam bio mlad... Sve se promenilo 1982, i on i ja, ali o tome nešto kasnije, u pasusu "Kako sam zavoleo Bossa!" Možda je ova moja recenzija surova, možda je mudra, možda je šokantna, ali baš me briga šta bilo ko misli o Springsteenu ili meni. Već imam 59 godina, a kako starite, lakše vam je podnositi tuđe kritike, jer ste još odavno oguglali na to. Manje vam je stalo do toga šta drugi misle o vama. Nemate razloga da se bilo kome dokazujete. Više ne sumnjate u sebe. Zaslužujete pravo na greh. Možda sam poslednji namćor, možda poslednji romantik koji veruje u "Sva lica ljubaznosti", ali ponekad morate biti malo okrutni da biste bili ljubazni, kako bi to rekao Yorgos Lanthimos. The Birth of a Legend - Follow That Dream, because Only the Strong Survive Bruce je objavio svoja prva dva albuma 1973. godine. Iako su oba bila dobro prihvaćena od strane kritičara, nijedan mu nije doneo ni slavu ni veliku publiku na koncertima. Promenio je svoj stil i postigao svetsku popularnost sa albumom "Born to Run“ (1975), a to je eskaliralo narednim "Darkness on the Edge of Town“ (1978) i "The River“ (1980). Istovremeno nastaju i punokrvni hitovi koji će ga lansirati do statusa svetske megazvezde. Nije mi se dopao "Born to Run" kao ni naredni album "Darkness on the Edge of Town", jer tad je postao "Boss", sa svojim "heartland" rockom u kombinaciji sa komercijalno uspešnim testosteronskim hitovima i tekstovima prepunim naglašene ljubav prema Americi i vere u njen ideal "svetionika nade i slobode". Posle se to promenilo u otvorenu kritiku zemlje koju toliko voli a koja je ugrožena "korumpiranom, nesposobnom i izdajničkom administracijom" i pozivao je svoje obožavaoce na odbranu demokratije od autoritarizma. Razočaran, umoran od svega i prevaren, Bruce je 2008, izjavio: "Veći deo svog života proveo sam kao muzičar, mereći rastojanje između američkog sna i američke stvarnosti." Springsteen i njegov E Street Band su započeli turneju "Darkness Tour“, u maju 1978. godine. A to je bila najveća turneja ovog rockera do tada. Bend je rasprodao stadione i svirao koncerte u trajanju od preko tri sata. Turneja je pokupila sve lovorike. Springsteenov biograf Marc Dolan ju je nazvao: "Jednom od najlegendarnijih turneja u istoriji rock and rolla!" Novinari "Ultimate Classic Rocka" napisali su da je ta turneja učvrstila Springsteena kao "jednog od najuzbudljivijih živih izvođača rock 'n' rolla“. Dva meseca nakon završetka turneje 1980, počelo je snimanje Springsteenovog sledećeg albuma, "The River“, njegovog prvog albuma koji se našao na vrhu liste Billboard 200. "The River“ je nastao inspirisan muzičkim zvucima i lirskim temama rock 'n' roll legendi iz 50-ih i 60-ih, kao što su - Duane Eddy, Roy Orbison, Elvis Presley, Phil Spector, the Beach Boys i Bob Dylan. Kasnije je izjavio: "Ovo je bila prekretnica. Pokazalo se da je to ključ mog autorskog etosa do kraja albuma.“ Očekivao je da će zvuk koji je tražio biti studijska produkcija. To je bio prvi put da je Springsteen koristio studio kao instrument, a ne samo jednostavno repliciranje zvuka živih nastupa. Bruce dodaje: "Poetski, bio sam ukorenjen u klasičnim rock and roll napevima i slikama u svojoj glavi i želeo sam da pronađem način da koristim te slike bez da deluju anahrono. Bio je to album gde sam ostavio iza sebe svoje adolescentske definicije ljubavi i slobode. Bila je to linija razdvajanja." Born in the U.S.A. - Springsteen became Cultural Phenomenon! 1984. godine, pojavio se album "Born in the U.S.A.“, koji je prodat u 30 miliona primeraka širom sveta i postao jedan od najprodavanijih albuma svih vremena, sa sedam singlova koji su se našli među prvih deset. Naslovna numera bila je gorak komentar o tretmanu vijetnamskih veterana, od kojih su neki bili Springsteenovi prijatelji. Tekst je bio potpuno nedvosmislen, direktan i jasan, ali himnična muzika i naslov pesme otežali su mnogima, od političara do običnih ljudi, da shvate tekst - osim refrena, koji se mogao čitati na mnogo načina. Pesma je imala ogroman politički uticaj, jer se zalagala za prava običnog čoveka radničke klase u Americi. Što bi rekao Billie Joe Armstrong iz "Green Day" u tekstu za "American Idiot," pesma je bila pogrešno tumačena kao patriotska i u vezi sa predsedničkom kampanjom 1984. godine, a konzervativni novinar George Will napisao kolumnu u kojoj je hvalio Springsteenovu radnu etiku. Šest dana nakon objavljivanja kolumne, tadašnji predsednik Ronald Regan, na predizbornom skupu u New Jerseyu, pomenuo je pesmu, rekavši: "Budućnost Amerike počiva u hiljadu snova u vašim srcima. Počiva u poruci nade u pesmama čoveka koga toliko mladih Amerikanaca poštuje - Bruce Springsteena.“ Dve noći kasnije, na koncertu u Pittsburghu, Springsteen je poručio publici: "Predsednik je pominjao moje ime u svom govoru pre neki dan i zapitao sam se - koji mu je omiljeni album bio, znate? Ne mislim da je to bila Nebraska. Ne mislim da je ikada preslušao.“ Zatim je počeo da praši "Johnny 99“, sa aluzijama na zatvaranje fabrika i porast kriminala u USA. Za pesmu "Born in the U.S.A.", Springsteen sugeriše: "Hteo sam filmsku dramu za koju sam mislio da će se uklopiti sa muzikom koju sam čuo u svojoj glavi. Imao sam ogromne ambicije za ovaj album. Želeo sam da napravim najbolju rock ploču koju je iko ikada čuo. Želeo sam da zvuči ogromno, da vas zgrabi za grlo i insistira da se upustite u tu vožnju, da obratite pažnju - ne samo na muziku, već na život, na to da budete i ostanete živi!" The Boss - Godfather of Stadium Rock Bruce Springsteen danas ima 76 godina, snimio je 21 studijski album za šest decenija. Prodao je više od 140 miliona ploča širom sveta, što ga čini jednim od najprodavanijih muzičkih umetnika svih vremena. Njegova priznanja uključuju 20 nagrada Grammy, dva Zlatna globusa, nagradu Akademije a primljen je i u Rock and Roll Hall of Fame. "Rolling Stone" je rangirao Springsteena na 23. mesto na svojoj listi "100 najvećih umetnika svih vremena“, opisujući ga kao "oličenje rock and rolla“. Ove godine je postao jedan od samo pet umetnika koji su zaradili preko 2,3 milijarde dolara samo na turnejama. Njegovo bogatstvo procenjuje se na 1.2 milijardi dolara, i sve to je debelo zasluženo. Springsteenov peti studijski dupli album, "The River“ (1980), bio je njegov komercijalno najuspešniji album do tada, a onda je sledila duga koncertna promotivna turneja. "The River Tour“ bila je prva rasprodata Springsteenova koncertna turneja sa E Street Bandom, koja se održala u periodu od 1980. do 1981. godine, počevši istovremeno sa objavljivanjem Springsteenovog albuma "The River“. Za to vreme, održali su 105 koncerata u Severnoj Americi, 17 u kontinentalnoj Evropi i 16 u Velikoj Britaniji i bila je to značajna prekretnica u karijeri njega i njegove grupe i prva koja im je donela neku pristojniju zaradu. Ali, sve u životu ima svoju cenu. Iscrpljen od toliko koncerata, bend je svake večeri mukotrpno svirao svom snagom i to izuzetno dugačke svirke. Nastupi na ovoj turneji bili su slični ranijim turnejama, ali produženi. Često su izvodili setove od trideset pesama, a koncerti su trajali i do četiri sata; upravo tokom ove turneje Springsteenova reputacija "Bossa" i njegovih maratonskih nastupa zaista je doživela svoj procvat i postao je sinonim za "stadionski rock". Takođe poznat kao "arena rock," to je podžanr rock muzike koji karakteriše glasan, himničan i perfektan zvuk, dizajniran za izvođenje u velikim prostorima poput stadiona i arena. Pojavio se 70-ih i odlikuje se snažnim vokalima, zaraznim melodijama, uzvišenim gitarskim solo deonicama i spektakularnim nastupima uživo. Glory Days or Killing Floor? Greetings From E Street... Ovaj put je bilo veoma teško nabaviti karte za mnoge nastupe, a Springsteenove koncertne ulaznice su se prodavale nesrazmerno njegovoj popularnosti. Mogao je brže i češće da rasproda sportske arene sa 20.000 mesta od muzičara koji su prodavali četiri ili pet puta više ploča. Ova opsežna turneja učinila je Springsteena ne samo kritičkim već i popularnim favoritom među fanovima rock and rolla širom sveta. Više nije bio viđen samo kao estradni fenomen sa Istočne obale, već kao friška nadolazeća zvezda. Željni da udovolje starim fanovima i steknu poverenje novih, Springsteen i bend su pomerali granice skoro svake večeri. Sam broj izvedenih pesama, raspon isporučenih emocija i priče između pesama koje je Springsteen pričao, odvodili su nastupe daleko dalje od uobičajenih rock koncerata. Svaka noć se pretvarala u žestoku demonstraciju neprestanog dokazivanja kako i zašto su Bruce Springsteen i E Street Band u to vreme postali najveći rock bend na svetu! Ključna razlika od ranijih koncerata će igrati glavnu ulogu na ovoj turneji i na turnejama u godinama koje dolaze. Nekoliko Springsteenovih koncertnih tradicija započelo je baš tad. Pred kraj pesme "Sherry Darling“, Springsteen bi podigao neku devojku iz prvih redova i plesao sa njom na sceni; ova praksa će postati rutina, a kada bi svirao "Hungry Heart“, Springsteen bi pustio publiku da otpeva prvu strofu i refren. I taj ritual će se učvrstiti i na narednim turnejama. Najpoznatiji od koncerata na turneji je verovatno bio novogodišnji koncert 1980, u "Nassau Coliseumu" na Long Islandu u New Yorku. Sa set listom od 38 pesama, bio je to jedan od najdužih Springsteenovih koncerata svih vremena. Fear, paranoia, stage fright and the first signs of depression. Po prvi put u karijeri, Springsteen je otvorio neke koncerte svojom prepoznatljivom himnom "Born to Run“. Na prvom koncertu u Ann Arboru, (ne)slavno je zanemeo i zaboravio reči; pevanje publike mu je pomoglo da se pribere. Tek ove godine je priznao da je imao velike probleme sa depresijom, anksioznošću, strahom od bine, agorafobijom i napadima panike, uz psihomotornu (telesnu) napetost. Kako je rekao - "Jedan od mojih velikih problema je bio što nisam mogao da pevam. Dijafragma me bolela, a to je ono glavno, jer kada pevaš, pevaš iz dijafragme." Emocionalna atmosfera koncerata je ocenjivana različito u zavisnosti od posetioca, neki su se zabavljali, a drugima je bilo dosadno. Svakako su stihovi pesme "The River“ imali materijal da ilustruju oba gledišta - u njoj je Springsteen priznao "da je život prepun paradoksa, mnogo njih, i da morate da živite sa njima“, a turneja je tekla u skladu sa tim. Pomenuta pesma "The River“ je autobiografski narativ niza povezanih događaja i Bruceovih ličnih iskustava, pa evo dela teksta: "Dolazim iz doline gde, o Gospode, kad si mlad odgajaju te da radiš kao što je radio tvoj otac. Ali, suprotno od toga, zaljubio sam se u Mary u srednjoj školi. Vozili smo se iz naše doline dole gde su polja zelena i sišli do reke gde smo plivali i ronili. Onda sam ostavio Mary trudnom i čoveče, baš na njen devetnaesti rođendan. Nije bilo osmeha na dan planiranog venčanja, ni šetnje do oltara. Nije bilo cveća ni venčanice. Sudija je na sve to stavio tačku. Sad su sve stvari, koje su se činile tako važnim, nestale u zraku. Sada se ta sećanja vraćaju i proganjaju me. Proganjaju me kao kletva. Je li san laž ako se ne ostvari? Ili je nešto još gore, što me šalje dole do reke. Iako znam da je sada reka presušila. Dole do reke, večeras, vozimo se moja baby i ja. Oh, dole do reke, poslednji put se vozimo." Springsteen: "It's a hard world that asks you to live with a lot of things that are unlivable" Poslednja stanica je najavljena kao "Homecoming tour“, posećujući američke gradove koji su bili posebni u Springsteenovoj karijeri po višednevnim nastupima, počevši od šest noći koje su otvorile svirke u "Meadowlands Areni" u njegovom rodnom New Jerseyu. Nakon 34 koncerta u samo 10 gradova, ova turneja je konačno završena poslednjim koncertima 13. i 14. septembra 1981, u "Riverfront Coliseumu" u Cincinnatiju. Međutim, tolika novootkrivena medijska pažnja koju je Bruce dobio zbog albuma i turneje, dovela ga je u stanje totalne depresije. Kada se sve završilo, rekao je svom menadžeru Jonu Landau: "Teško je živeti sa toliko pritisaka sa kojima je nemoguće živeti. Mislim da je prilično zastrašujuće i neljudski naporno svake većeri, svake noći, svakog dana, svakog vikenda, svake nedelje izaći na binu kao velika zvezda i svirati, ali nema šta drugo da se radi, sam sam to izabrao. Teško je objasniti. Ogroman je to teret koji godinama nosim na leđima, jednostavno, mora čovek imati jaku kičmu za sve to... Ali to je moj posao i ljubav. Dajem ljudima onoliko koliko mogu." Ova "The River Tour“ je navela Springsteena da preispita svoju ulogu umetnika. Objasnio je da je uspeh albuma "The River“ doveo do "veoma suprotstavljenih osećanja o tome da sam toliko odvojen od ljudi sa kojima sam odrastao i o kojima sam pisao. Čak sam postao nesiguran u svoje stihove koji mi sad deluju isprazno i neubedljivo. Mislim da polako ludim, a imam toliko toga da kažem, ali se bojim. Bojim se istinskih emocija nataloženih duboko u mojoj duši. Bojim se da ih pustim da izađu jer ne znam šta mogu da mi urade, a moram da ih izbacim jer ih više ne mogu držati u sebi." Bruce Springsteen asks such tough questions and refuses to settle for easy answers, suggesting that perhaps there are no answers. Na kraju turneje, Jon Landau, njegov menadžer i veliki prijatelj, jedini je razumeo "da je kap prelila čašu" i urgentno u septembru 1981. godine, iznajmljuje ranč u Colts Necku blizu Freeholda u New Jerseyu, gde je Springsteen odrastao, da ga skloni od stresa rastuće slave i preplavljujuće anksioznosti koja je postala neprestana, nekontrolisana i preterana. Predivni ali zabrinuti Jon Landau pokušao je da ubedi Brucea da je dupli album "The River" remek-delo. Da bi ga ohrabrio, govorio mu je: "Šta god da ti se ne sviđa na ovom albumu, popravićemo to na sledećem. Ovaj album je odličan, i zato što je odličan, snimićeš još jedan.“ U početku je sve išlo dobro, međutim, simptomi tipičnog "burnouta" (sagorijevanja) počeli su da se nižu kod jadnog Brucea, a uključivali su emocionalnu iscrpljenost (umor i beznađe, bespomoćnost, ravnodušnost i apatija), osećaj "praznih" baterija, (problemi s koncentracijom, smanjena produktivnost, gubitak apetita) i fizičke manifestacije poput glavobolja, nesanice i pada imuniteta, a sve to se manifestovalo povlačenje u sebe i gubitkom zadovoljstva poslom koji je uvek voleo. Jon Landau ga drži pod svakodnevnom prismotrom i pokušava da sve bude pod kontrolom. Koliko god da se Jon trudio, Springsteen je veliki umetnik, a to je prokletstvo i teret samo izabranih. Ubrzo, Bruce ipak počinje da oseća stvaralački nemir u izolovanoj iznajmljenoj kućici u Colts Necku, ali stanje bezvoljnosti se pogoršavalo iz dana u dan. Landau se baca na proučavanje patofiziologije i pronalazi razne načine pomoći putem transakcione analize. Ovaj psihoterapijski pristup analizira komunikaciju (transakcije) i ponašanje kroz tri ego stanja: roditelj, odrasli i dete, kako bi se razumeli nesvesni "životni scenariji" nastali zbog neke traume. Cilj terapije je osvetliti te rane odluke i preći na svesnije, autonomne izbore iz odraslog ego stanja, poboljšavajući odnose i kvalitet života, uz primenu savetovanja, kliničke psihoterapije i lekova za smirenje. Jon Landau pokušava taktički da ga urazumi i podseti ga da je u ozbiljnoj nevolji nakon završetka turneje, te da mu je pod hitno neophodna stručna pomoć psihologa. I dok se Springsteen zabavlja novim tek kupljenim sportskim automobilom Chevrolet Camaro i mogućom ljubavnom vezom sa samohranom majkom Faye, samo da bi pobegao od istine, Jon Landau pokušava da ga zaštiti i ne dozvoljava da ga bilo šta ometa, te "moli Boga" da njegov štićenik, lišen poslovne sposobnosti, počne u miru da stvara. The Story of a Man who Retreated from the Noise to find His Authentic Sound. Tek kada već duboko depresivni Bruce bezvoljno leži na krevetu i nezainteresovano "vrti" kanale na televiziji slučajno "naleti" na debitantski neo-noir film "Badlands" Terrence Malicka i odgleda ga, inspirisan je da ponovo počne da piše. Istražujući temu tog filma, ubicu Charles Starkweathera. Iako je Malickov scenario fikcija, ona je zasnovana na stvarnim događajima dvoje masovnih ubica Charlesa Starkweathera i njegove devojke, Caril Ann Fugate, 1958. godine. Lično smatram da je neka vrsta rimejka ovog filma, "Natural Born Killers" Olivera Stonea iz 1994. godine, možda bliža Springsteenu, jer nam donosi priču o dvoje ljubavnika i masovnih ubica koje neodgovorno glorifikuju masovni mediji. Isti oni koji su Brucea doveli u ovakvo stanje. I tako Bruce polako počinje da stvara ono što će se zvati "Nebraska" i predstavljati nagli zaokret cele karijere, iznedrivši sirov i ličan album koji će promeniti tok njegovog života, kroz patnju čoveka koji se povukao iz buke da bi pronašao svoj autentični zvuk. Zanimljivo je što je Bruce Springsteen na svom albumu "Darkness on the Edge of Town" snimljenom davne 1978. godine imao pesmu pod nazivom "Badlands" (slučajno?) čiji proročanski stihovi govore mnogo o situaciji u kojoj se nalazio 1981. godine: "Dušo, želim srce, želim dušu, želim kontrolu upravo sada. Dušo, ja sam svoje istine naučio baš dobro upravo sada. Želim izaći večeras, želim saznati šta imam. Verujem u veru, verujem u nadu, i molim se da me jednog dana uzdigne iznad svega ovoga. Za one koji imaju ideju, ideju duboko u sebi, mislim da nije greh biti sretan što si živ. Neka slomljena srca stoje, kao cena koju moraš platiti. Nastavi gurati napred, sve dok ne shvatiš ove pustoši oko nas..." Adding new meaning to the struggle with his demons, the image of an acoustic album appears before his eyes... Nakon što je doživeo veliki uspeh sa albumom "The River“, a pre izlaska albuma "Born in the USA“ koji mu je doneo planetarnu slavu nastala je "Nebraska." U toku rada na "Born in the U.S.A", Springsteen je morao i uspeo da prevari sve oko sebe, i svoj E Street Band i svoju izdavačku kuću, obećanjem da snima još jedan hit album, što su svi ti "šarani" oduševljeno "progutali". Dok je živeo u izolaciji ranča Colts Neck, svirao je povremeno sa lokalnim bendovima u klubu "Stone Pony" u Asbury Parku, gde je upoznao Faye Romano, mlađu sestru svog starog druga iz razreda. Odmah nakon objavljivanja njegove prve pesme koja se našla na top 10 listi, "Hungry Heart“, njegova izdavačka kuća očekivala je još jedan hit album poput "The River", a Bruce je mudro slagao glavešine njegove etikete "Columbia Records" i predložio da smanji troškove studija tako što će sam pripremiti demo snimke novog albuma. Singl "Hungry Heart“ je objavljen 21. oktobra 1980, kao udarni singl sa albuma "The River" i postao je Springsteenov prvi hit koji se našao među prvih pet na Billboard Hot 100 listi. U to vreme je Bruce upoznao Joey Ramonea u Asbury Parku, a on ga je zamolio da napiše neku pesmu za njegov punk bend "Ramones." Springsteen je te noći komponovao "Hungry Heart“ za njih, ali je nagovoren da je zadrži za sebe po savetu svog producenta i menadžera, Jona Landaua, što je baš šteta. Ranije su mnoge catchy Bruceove pesme poput "Blinded by the Light“, "Because the Night“ i "Fire“ bile poklonjene drugima i postale hitovi, a Landau je više voleo da se taj trend ne nastavi. Naslov pesme "Hungry Heart“ je izveden iz stiha čuvene poeme Lorda Tennysona "Ulysses“: "For always roaming with a hungry heart". The emotional struggles of a rock 'n' roll poet. Bruce Springsteen je već napunio 31 godinu, i bio zreo i izgrađen muzičar, kada je njegov prvi hit singl "Hungry Heart" objavljen na Billboardovoj top 10 listi singlova, iako je iza sebe već imao čak četiri snimljena albuma. Posebno bih istakao komercijalne i popularne albume "Born to Run" (1975) i "The River" (1980), koji su punili arene sa 20,000 ljudi u publici i sve ih je mrzeo. Poznato je da Springsteen nikad nije mario za slavu i broj prodatih ulaznica, a njegove priče na sceni i tekstovi pesama postajali su sve duži i emotivniji, pa je čak počeo je da traži tišinu u publici pre izvođenja nekih od svojih ozbiljnijih pesama. Sve češće je ubacivao dirljive akustične verzije i izmenjene tiše aranžmane svojih numera na koncertima. Bilo mu je dosta epskih himni koje je publika na sav glas pevala sa njim. Umorio se od buke i "klovnovskog" pirotehničkog spektakla na svakom koncertu. Čak je počeo da sumnja u vrednost svojih tekstova, želeo je nešto dublje. utemeljeno na istini i činjenicama, ali nije znao šta je to što je tako bolno izviralo iz njega. Morao je da se povuče iz buke da bi pronašao svoj unutrašnji mir. Znao je da rizikuje gubitak bar pola fanova ako napravi nagli zaokret koji će možda uništiti ceo budući tok njegove karijere. I tako je prelomio - između onog što se očekivalo od njega i onog što je želeo i morao da izbaci iz sebe. Srećom, izabrao je ovo drugo. Jedna od najvažnijih scena iz Scott Cooperovog biopica "Deliver Me from Nowhere" koje objašnjavaju sve, je ona kada Bruce vozi svoj novi, tek kupljeni sportski automobil Chevrolet Camaro, i ležerno nasumce vrti radio stanice. Na jednoj od njih, DJ najavljuje i oduševljeno pušta novi hit singl "Hungry Heart“. Bruce je zgrožen i počinje udarati pesnicom po volanu, besno govoreći: "Ne, ne, neeee...." Ova scena jasno govori o tom prelomu - bez himni, bez singlova, bez hitova! Snimiče novi svoj potpuno ličan album bez ičijih sugestija, po vlastitom nahođenju, savesti i intuiciji, vođen samo svojim mišljenjem i interesovanjima, potpuno individualan i slobodan, pa makar ga samo on slušao, onako za sebe. Dobro je poznavao svoje unutrašnje demone, i isto tako je dobro znao da mračnu, minimalističku atmosferu koju je želeo, može postići samo koristeći stari kasetofon u osami svoje sobe, samo uz akustičnu gitaru, usnu harmoniku i svoj raspukli glas. Umesto da "polira" pesme u profesionalnom studiju sa E Street Bandom, shvatio je da sirovost demo snimaka savršeno odgovara pričama koje želi ispričati, čineći album savršenim u svojoj nepatvorenoj nesavršenosti. Kada je počeo da stvara neobrađene demo snimke, zvučale su tako moćno i autentično da je odlučio zadržati tu suptilno brutalnu intimnu atmosferu, o najtamnijim stranama ljudske prirode, pričama o siromašnim radnicima sa margine inspirisan stvarnim životom bez ulepšavanja. Springsteen: "I got a head-on collision smashin' in my guts, caught in a crossfire, that I don't understand." U svojoj knjizi "Cveće u kanti za smeće“, bivši pisac časopisa "Roling Stone“, James Miller, napisao je da je "masovni marketing“ gotovo ubio Springsteena u Americi, kao i David Bowievog "Ziggy Stardusta" u Velikoj Britaniji i doveo do ideje da je "doba nevinosti u rocku zaista završeno, verovatno zauvek.“ Većina negativnih reakcija protiv Springsteena došla je u obliku kritika prema prevelikom "hypeu mass media", a ne prema muzici, a pisanje novinara o tome samo je hranilo mašineriju za publicitet. Spektakularni novinski naslovi u štampi i skandalozna pompa, često su korišćeni u marketinškom kontekstu za stvaranje graje, frke i privlačenje pažnje za nečim novim bez obzira na isinitost, što podrazumeva preterano i agresivno reklamiranje i uzdizanje u nebesa popularnih muzičara, a iza svega toga stoji novac, i samo novac. Često je pohlepna marketinška kampanja, uz milionske ugovore i sva ta potpisana "moranja" pogubno uticala na tanane senzibilne dušice mnogih emotivno nestabilnih ali kreativnih umetnika. Sav taj pritisak koji je donosila slava, bio je preteško breme koje mnogi nisu mogli nositi pa su "pukli" baš zbog toga. Da bi stvarali, trebao im je mir i otklon od sveta šoubiznisa, ali to im nisu dali. To je bio razlog zašto su se Kurt Cobain, Ian Curtis i Michael Hutchence ubili, a John Bonham, Bon Scott i Amy Winehouse pali u depresiju i preminuli od previše alkohola i tableta za smirenje, što je takođe indirektno samoubistvo. Springsteen je doživeo nervni slom kada je imao 32. godine i hteo je da se ubije, ali srećom to nije uradio. U vreme objavljivanja albuma "Nebraska" 1982. godine, doživeo je još jedan mentalni slom, dok ga prijatelj i mehaničar iz stvarnog života Mike Baltan vozio do njegovog novog doma u Los Angelesu. Razmišljajući o samoubistvu, Bruce se obraća svom menadžeru Jonu Landau, koji ga nagovara da potraži stručnu pomoć, a prestrašeni Bruce ipak posećuje terapeuta jer shvata da je "dotakao dno života." Hvala Bogu što Bruce Springsteen, u stanju teške depresije, nije učinio isto što su uradili pomenuti muzičari. Prosto je neverovatno da takav testosteronski mačo-men zvani "Gazda", gromada od čoveka i jedan od najvećih šoumena našeg vremena potpuno samouvereno svira koncerte u trajanju od po 4 sata pred 500,000 ljudi, šali se mangupski između pesama i šmekerski pleše sa devojkama na bini - pati od depresije! A kao što je opšte poznato, depresija nije prolazno stanje neraspoloženja ili pasivnosti, već se radi o vrlo ozbiljnoj bolesti koju treba lečiti. Ona utiče na celokupni život bolesnika, ali ima i značajan uticaj na socijalno okruženje. Izlečenje nikad ne dolazi preko noći, već je potrebna ogromna upornost i mentalna snaga u njenom savladavanju. Bruce Springsteen Recalls Having a Family 'Filled with Mental Illness' Ove godine, legendarni "Boss", gostovao je u emisiji "The Radio 2 Breakfast Show", gde je govorio o ovom novom biografskom filmu i o neprijatnim vlastitim životnim iskustvima. Otvoreno je progovorio o svojim problemima s mentalnim zdravljem: "Bio sam potpuno posramljen. Godinama sam se prerušen uvlačio u ordinaciju psihijatra - s navučenom kapom, naočalama, gledajući oko sebe i pokušavajući što brže ući i izaći. Odrastao sam s uverenjem da je sramotno tražiti takvu pomoć i ubediti sebe u to da ti ona nije potrebna." Dodao je kako mu je trebalo mnogo vremena da se navikne i stekne samouverenost prilikom odlaska na terapiju - "U svetu u kojem sam odrastao to je bilo nešto gotovo zabranjeno. Trebale su mi godine da se s tim pomirim, a danas je to veliki i značajan deo mog života," objasnio je Bruce. Springsteen je istakao da depresija postoji u njegovoj porodici već generacijama i svi su jednostavno patili i ignorisali svoj problem. "Imao sam veoma "lude" tetke i rođake. Nešto kao porodično prokletstvo "Ushera" Edgar Allan Poa." Ova rock legenda priznaje da mu je u teškim trenucima pomogao njegov dugogodišnji menadžer i promoter Jon Landau, koji ga je uputio na lečenje pravim stručnjacima - "Imao sam sreće što sam tada poznavao prave ljude," rekao je Springsteen. Što reče Zoran Tučkar: "Samo želim svima da budu onakvi frendovi prema drugima, kao što je Landau bio drugar prema Springsteenu." Njegovo priznanje dolazi tačno uoči filmske premijere filma "Springsteen: Deliver Me From Nowhere," koja je bila zakazana za 24. oktobar ove godine. Springsteen's Saddest Talk About A Dreams, Hope, Pain, and Heart-Stopping Epics That Will Make You Cry. U najnovijem intervjuu za "Hollywood Reporter", Bruce Springsteen je otvoreno govorio o svojim problemima sa mentalnim zdravljem, pominjući "pretty good breakdown" u 32. godini života i doživljavanje "agitirane depresije“ u svojim šezdesetim godinama. Ova vrsta depresije je težak oblik mentalne bolesti koji karakteriše mešavina depresivnog raspoloženja i psihomotorne agitacije, kao što su nemir, razdražljivost i osećaj unutrašnjeg nemira. Često je praćena anksioznošću i nesanicom, a pacijenti imaju visok rizik od samoubistva. Dodao je da je njegova porodica imala pozamašnu istoriju mentalnih bolesti, uključujući i to da je njegovom ocu dijagnostikovana paranoidna šizofrenija, i da su ga ta iskustva pratila ceo život. Bruceov problematični, neotesani i primitivni otac Douglas "Dutch" Springsteen, radio je kao vozač autobusa i obavljao svakojake poslove, i bio je alkoholičar koji se ponašao bahato i agresivno prema svima oko sebe, što je navelo mladog Brucea da brani svoju majku Adele bejzbol palicom! Majka je radila kao sekretarica i bila je glavni hranitelj porodice. Bruce je rekao je da mu je to pomoglo da bolje razume sopstvene probleme kroz mučan, frustrirajući i traumatičan odnos sa ocem, ali i da je njegovo detinjstvo obeleženo teškim traumama zbog očeve mentalne bolesti. Springsteen je decenijama bio na terapiji i koristio je lekove kako bi upravljao svojim mentalnim zdravljem. U početku se osećao neprijatno zbog traženja pomoći i prerušavao se pre nego što bi otišao kod psihijatra, ali je od tada postao veliki zagovornik i aktivista podizanja svesti o mentalnom zdravlju u celom svetu. Never before has a major recording artist made himself so vulnerable or open. Sve to je uticalo i na njegove mračne egzistencijalističke stihove koji su se često bavili temama bola, borbe i pronalaženja načina boljeg života za ljude sa ovakvim problemima. Pisao je o esencijalnim pitanjima čovekovog bivstvovanja iz filozofske perspektive na simboličan i metaforičan način. Ova filozofija naglašava slobodu i odgovornost, tvrdeći da ne postoje unaprijed definisani ciljevi, sudbina ili Bog koji bi predodredili ljudsku prirodu. Čovek se rađa i uranja u svet, a tek potom sam, kroz svoje izbore, definiše sebe svojim delima. Često je isticao da je čovek apsolutno slobodan i, stoga, u potpunosti odgovoran za svoje postupke i za to šta i ko će da postane. Bruce je u svojim pesmama koristio humanističku filozofiju koja ljude podstiče i stimuliše na delovanje i preuzimanje odgovornosti za vlastiti život. Posebno se fokusirao na umetnost kao reakciju na svaku nepravdu propagiranjem osnaživanja volje za slobodu protiv volje, za moć establišmenta kao dominantne elite koja kontroliše ljude pa je podstrekivao svoju publiku na delovanje odmah i bez odgađanja u svim aspektima života. Upozoravao je - "Nikada ne umanjujte važnost motivacije. Ona podstiče na delovanje!" Zanimljivo je da je Springsteen pohađao katoličku školu u Freeholdu, gde je bio u sukobu sa časnim sestrama i bunio se protiv ograničenja koja su mu nametnuta, iako je deo njegove kasnije muzike odražavao katolički etos i uključivao irske katoličke himne sa rock prizvukom. Bruce je više puta spomenuo da je njegovo katoličko vaspitanje, a ne njegova politička ideologija, najviše uticalo na njegovu muziku. Rekao je da mu je vera pomogla u introspekciji i samoopažanju vlastitih psihičkih procesa, doživljaja, emocija i misli. Mnogo je radio na sebi i vodio veoma uredan duhovni život,“ ali se našalio da mu je to "Veoma otežavalo seksualne potrebe“ i dodao staru frazu "jednom katolik, uvek katolik“. Bruce je otvoreno govorio i o tome kako mu je uspeh albuma "Born in the U.S.A.“ radikalno promenio život. U suprotnosti s prethodnim albumom, mračnom "Nebraskom" koja ga je zamalo koštala života, na "Born in the U.S.A." su se nalazile himnične, radiofonične pesme koje su se uklapale u produkciju osamdesetih: Springsteen je prvi put u karijeri koristio sintesajzere i sinkopiranje. Dovoljno je pomenuti "Dancing in the Dark" sa stihom: "I'll shake this world off my shoulders. Come on, baby, the laugh's on me." i sva tama će nestati - "Priče sa Nebraske su me dovele do nepoznatog Boga i sadržale su mračnu duhovnost koja je odjekivala sa mojim sopstvenim osećanjima u to vreme. Želim sve to da zaboravim i samo nastavim da živim svoj život." rekao je Bruce. How one Black Cassette without Cover wrote History of Rock 'n' Roll. U zimu 1981. godine, nakon duge pauze od "The River" turneje (njegove najduže otkako je potpisao ugovor sa Columbiom), tokom koje je odložio planirani singl album "The Ties That Bind,“ Bruce je započeo novu rock 'n' roll odiseju na kojoj je proširio svoje vidike, otkrio nepoznate nove teritorije i tražio ponovno upoznavanje samoga sebe, svojih sposobnosti, slabosti, želja, osećaja i celokupni uvid u vlastito "ja" i njegovu prirodu, roneći opasno brzo u najdublje ambise svoje duše, u potrazi za samospoznajom svoje prave prirode i to bez anestezije. Ono što je nastalo iz svega toga, nazvao je "Nebraska.“ Bila je to njegova kreativna i lična potreba - album koji je snimio sam, u tami svoje sobe u iznajmljenoj kući u New Jerseyu, a koji mnogi opisuju kao "mračan i tih, ličan, introspektivan i eksperimentalan,“ akustični album koji nas vodi u skrivene delove umetnikove duše. Bio je to šesti studijski album ovog američkog kantautora sniman u periodu od 17. decembra 1981, do 3. januara 1982. godine. ”Nebraska” je nastala na Springsteenovoj autorskoj i životnoj prekretnici, nakon velikog uspeha albuma “The River.” Springsteen's work epitomizes rock's deepest values: desire, the need for freedom and the search to find yourself. Legenda kaže da je samo u jednoj noći, hladnog januara, nastalo čak 15 pesama, uključujući "Atlantic City“, "Mansion on the Hill“, "Johnny 99“, "Highway Patrolman“, "State Trooper“, "Used Cars“ i "Open All Night“ sa albuma "Nebraska,“ te dva Springsteenova mega-hita: “Born in the U.S.A.” i “Pink Cadilac”. Springsteen je u svojoj autobiografiji “Born to Run,” napisao dobar deo o nastanku ‘Nebraske’: "Dok se paukova mreža prošlosti lepila za moje pisanje, okrenuo sam se svetu kroz koji sam prolazio kao dete, onom koji mi je ostao prepoznatljiv i čiji sam zov neprestano čuo. Album 'Nebraska' je začet kao nasumična refleksija o mom detinjstvu i njegovim tajnama. Želela sam da zvuk ovih pesama deluje predodređeno i sudbinski. Tragao sam za skrivenom emocijom u svojoj duši, za zvukom kojim bi dočarao svet kakav sam poznavao. Ostaci tog sveta i dalje su se nalazili na svega desetak minuta i petnaestak kilometara od ruralnog Colts Necka, mesta gde sam tad živeo. Duhove ‘Nebraske’ prizivao sam mnogobrojnim šetnjama kroz poznate ulice maloga grada u kojem sam odrastao. Moju maštu pokretali su Dylan, Woody Guthrie i Hank Williams, mračne sardonične kratke priče Flannery O’Connor pisane u Southern Gothic stilu, kriminalistički noar romani Jamesa M. Caina i Jima Thompsona, kao i ekspresivno nasilje filmova Terrence Malicka. Sve to, kao i jednolični, posmrtni glas koji je strujao ulicama moga grada, u noćima bez sna. Taj glas čuo sam kada bih u transu sitnih sati izlazio na terasu svoje kuće kako bih osetio lepljivu vrelinu noći i slušao tišinu ulica tek povremeno prekidanu škripom menjanja brzina traktora s prikolicama koji su, stenjući poput dinosaurusa, u oblacima prašine odlazili Južnom ulicom prema Magistrali 33 i dalje izvan grada. A onda... tišina, tišina noći koja mi je tako trebala." As Duke Ellington said: "If it sounds good, and feels good, it is good." "Nebraska" se ističe u celom njegovom opusu zbog ogoljene prirode snimaka. Bruce je u to vreme prolazio kroz mračno psihološko razdoblje i snimio je gomilu pesama kao demo snimke na običnu crnu kasetu bez naslova, nameravajući ih ponovno snimiti sa svojim E Street Bandom, ali nije išlo. Bruce nije bio zadovoljan celokupnim studijskim zvukom albuma. Ispovest ovako ličnih pesama u izvedbi celog benda gubila je svoju srž. Crna kaseta je sadržala sedamnaest pesama, od kojih je deset korišćeno za album "Nebraska,“ a ostale su se pojavile u izvedbama celog benda na sledećem albumu "Born in the U.S.A.“ ili kao B-strane singlova. "Nebraska“ je objavljena tek u septembru 1982. godine, kada je mladi muzičar bio na pragu superzvezde boreći se sa pritiscima uspeha i duhovima prošlosti. Album je obeležio prekretnicu u njegovom životu i smatra se jednim od njegovih najtrajnijih dela - sirovim, akustičnim albumom naseljenim izgubljenim dušama koje traže razlog da bi mogle da veruju u bilo šta što bi ih izbavilo iz ništavila. Tu se krije naslov novog Scott Cooperovog filma, a to je ujedno i stih iz Bruceove pesme “State Trooper.” U aprilu 1982. godine, Springsteen i E Street Band su uvežbavali demo snimke u kući Mike Batlana, a onda su se ponovo okupili u The Power Station, istorijskom legendarnom studiju u New Yorku, kako bi ih ponovo snimili za objavljivanje na sledećem albumu. Bend je proveo dve nedelje pokušavajući da aranžira pesme za izvedbu cele grupe, ali Springsteen i njegovi koproducenti - Landau, Van Zandt i Chuck Plotkin, nisu bili zadovoljni rezultatima. Springsteen je, posebno isticao da mnoge verzije za ceo bend nisu uspele da uhvate duh demo snimaka, dok je Plotkin krivio "sklonost studija ka konvencionalnim snimcima“. Uprkos produktivnosti benda i uzbuđenju zbog snimljenog materijala, Springsteen je ostao fokusiran na ostatak pesama sa albuma snimljenog u Colts Necku. Vezan za autentični zvuk kasete, nosio ju je sa sobom u džepu farmerki, nesiguran šta da radi sa materijalom. Tokom juna, "Gazda" i njegovi koproducenti su počeli da miksuju i sekvenciraju akustični i električni materijal kao odvojene albume. U jednom trenutku, doneta je jedina moguća odluka da se akustični demo snimci objave u izvornom obliku, onakvi kakvi jesu. Bruce je bio skeptičan i dugo razmatrao objavljivanje dvostrukog albuma akustičnih i električnih pesama, pre nego što je odlučio da objavi akustične pesme zasebno i pod svojim imenom, kako bi im sačuvao prljavi zvuk i sirovu, iskonsku i naturalnu bolnu emociju neprospavanih noći u Colts Necku. Bilo je to u njegovom DNK! Za audio zvuk, poznati mastering inženjer Bob Ludwig je bio na čelu kao Bruceov konsultant i došao je u Power Station studio da mu pomogne u izazovima "Nebraske" 1982. godine. Ludwig je radio mastering i remastering za veliku većinu Springsteenovih radova tokom poslednjih 30 godina. Nakon što je preslušao probno izdanje albuma, Ludwig je razgovarao sa Dennis Kingom, Steve Marcussenom, Mike Batlinom i audio arhivistom Toby Scottom, kako bi saznao više detalja o tome šta ovaj vrlo zahtevni projekat podrazumeva i šta slušaoci mogu da očekuju. Bob Ludwig je koristio sve što je znao o poboljšanjima u tehnologiji, a da pritom zadrži originalnu atmosferu za zvuk albuma. Master je poslat Bruceu na pregled i odobrenje. Osnovno je bilo znati šta on želi. Ako zvuči dobro, po njegovim ličnim kriterijumima, jer on je jedini koji donosi tu odluku, onda počinje snimanje pa distribucija. Springsteen je izjavio o Bob Ludwigu: "On je tako tvrdoglav i sitničav genije, koji se preterano fokusira na sitnice, postupa pedantno i opsednut je detaljima. Bob će učiniti sve što je potrebno da sebi dokaže da je ono što ima najbolje što može biti... Neće stati dok svaka pesma sa albuma ne bude pregledana i preslušana onoliko puta koliko je potrebno da bi zaključio da je to ono što ja želim." Na kraju je sve odobreno od strane "Gazde". Gitarista E Street Banda, Steven Van Zandt, je rekao Springsteenu: "Činjenica da nisi nameravao da ga objaviš čini ga najintimnijim albumom koji ćeš ikada kreirati. Ovo je apsolutno legitimno umetničko delo.“ Akustični album, nazvan "Nebraska," postao je Springsteenov prvi i jedini album koji je u "neznanju" i magnovenju napravio, a da nije znao da pravi ploču koja će ga zauvek i u potpunosti promeniti kao čoveka i kao umetnika. Colts Neck - Life in badlands and the influences. Iscrpljen od turneje koja je pratila istoimeni album "The River" koji mu je s “Hungry Heart” doneo prvi Top 10 singl u karijeri, Springsteen odlazi u potpunu izolaciju na ranč Colt’s Neck nedaleko od New Jerseya i započinje rad na svom sledećem poglavlju života koje započinje sa običnim jeftinim kasetofonom i crnom kasetom bez naslova. Springsteen pesme komponuje i snima sam, u spavaćoj sobi svog novog doma, u stanju teške depresije, ležeći na krevetu sa standardnom Gibson akustičnom gitarom. Ti demo snimci su sadržali oštar, lo-fi zvuk, uz namerno prisustvo zvukova iz okoline koji se još više oslanjaju na nesavršenosti i definišu prirodni, ruralni ambijent nesklada. U stvari, bio je toliko izmoren i lenj da zatvori prozor dok snima, pa se na pesmama čuje pucketanje kamina, jer je bio decembar. Neki izvori kažu, da je ova namerna nadogradnja bila subverzija, snimljena tako da zvuči kao da je niskog kvaliteta - ko bi ga znao. Stihovi ovih pesama pričaju priče o običnim ljudima, koji teško rade i svim silama se trude uspeti u životu, ali ne uspevaju dok traže izbavljenje koje nikada ne dolazi. Neki od tekstova predstavljaju "Blue collar" fizikalce, hoboe, nevoljnike, odmetnike, kriminalace, ratne veterane, uključujući i ubicu Charlesa Starkweathera u naslovnoj numeri. Dok Columbia Records, tvrdokorni fanovi i slušaoci, pa čak i njegov prijatelj i saradnik Jon Landau očekuju da će ovaj overeni rocker nastaviti da izbacuje nove hitove, Bruceova samotna inspiracija odvodi ga zaobilaznim putem u lični pakao ponovnog sećanja na teško detinjstvo i ponovni susret sa demonima svoje prošlosti, koji mu paradoksalno otkrivaju dublju istinu o njemu samom, i daju neočekivanu inspiraciju za neke od najboljih pesama na budućem albumu… Springsteen na svom kasetofonu snima samo kosture pesama, jednostavnih akorda i lirski mračnih tema koji izražavaju neki "Je ne sais quoi" prizvuk introspektivnih osećanja, misli i lično proživljenih nemilih doživljaja iz detinjstva, ali su uprkos tome melodične, nežne i sažete, pune empatije i kognitivnog razumevanja nezavidnog položaja "Working Class heroja" i sagledavanja situacija iz radničke perspektive, a ne samo iz svoje. Bruce je želeo istaći neke intimne, neodređene, teško opisive i neuhvatljive osobine svojih heroja koje se ne mogu lako objasniti ni pretočiti u oblike pesama. Jedno je sigurno - ovako privatan i poverljiv materijal ličnog egzorcizma, bilo je nemoguće proizvesti u studiju s bendom. Morao je sam. Umreti i ponovo se roditi i suočiti sa spoznajom vlastite prolaznosti, razumijevanjem vlastitog duševnog stanja, vlastitih limita, nedostataka i nedostojnosti istinskog "ja" u odnosu na višu silu i Božansku istinu. Springsteen ni sam nije bio svestan odakle mu je sve to dolazilo i kako ga je zauvek promenilo. U knjizi "Bruce Springsteen, Songs" iz 2003. godine, on pokušava objasniti genezu "Nebraske": "Želeo sam crnačke priče za laku noć. Razmišljao sam o pločama John Lee Hookera i Roberta Johnsona, muzici koja je tako dobro zvučala uz ugašena svetla. Hteo sam da slušaoci čuju kako moji likovi razmišljaju, da osete njihove misli, njihove izbore. Ako postoji tema koja se provlači kroz celu ploču, to je tanka linija između stabilnosti i onog trenutka kada vreme stane i sve postane crno, kada stvari koje vas povezuju s vašim svetom - vaš posao, vaša porodica, prijatelji, vaša vera, ljubav i milost u vašem srcu - iznevere." American Prophet Flannery O’Connor - infected Americana! "Sve reke izviru iz te jedne reke i ulivaju se ponovo u nju kao u okean i ako verujte i vi ćete moći da ostavite svoje boli u toj reci i oslobodite ih se, zato što je ta reka stvorene da spira grehe. Ta reka je puna boli same, boli same, a teče prema Kraljevstvu Hristovom da je tamo spere, polako, o narode, polako kao ova stara dobra reka crvene vode oko mojih nogu.“ (Flannery O’Connor - The River, 1953.) Živeći izolovano u Colts Necku, Springsteen je bio pod velikim utjicajem folk muzike, američke književnosti i filma, dok je radio na tekstovima. Kratke priče Flannery O'Connor, posebno su ga inspirisale na pisanje o vlastitim uspomenama iz detinjstva. Kako je često govorio, Flannery je, više nego iko, imala ogroman uticaj na njegovu karijeru songwritera. To je teška tema, pisac na pragu velikog uspeha prati svoje mračne vizije inspirisane ne samo njegovom istorijom već i vizijama njegovih prethodnika (Malik, Steinbeck, Faulkner i bend Suicide) koje pružaju hirurški pogled u njegovu dušu koji fanovi koji traže samo dobru zabavu možda ne žele da vide. Pa ipak, "Nebraska“ je stvorena iz iskonske potrebe da Sprinsteen kaže ono što mora, jer bi u protivnom eksplodirao. Autor i kritičar Dave Marsh, rekao je da je Springsteen bio impresioniran "minusom preciznosti“ O’Konnorine proze i verovao je da je osećao inferiornost, nesigurnost i nedostatak talenta za pisanje pesama. Čak je sumnjao da je njegova lirska vizija previše nejasna. Umesto toga, želeo je da piše pesme koje su detaljnije i konkretnije, daleko od konfrontacija sa životnim teškoćama i brbljanja metafora koje su se nalazile na njegovim prethodnim albumima. O’Connor je napisala neke od svojih priča iz dečje perspektive, što je inspirisalo Springsteena da piše pesme na sličan način. Sam je izjavio da su pesme iz tog perioda bile više povezane sa njegovim detinjstvom nego ikada ranije. Flanneryn katolicizam je takođe bio uticajan: "Njene priče su mi donele uzvišenu sakralnu duhovnost koja je odjekivala u mojim sopstvenim osećanjima u to vreme,“ rekao je Bruce. Pesme napisane tokom tog perioda sadržale su priče koje se kreću od Springsteenovog detinjstva do onih o kriminalcima i nasilnicima i vijetnamskom veteranu koji se vraća kući iz rata, što mu je delovalo suviše profano. Kratke priče Flannery O'Connor bile su presudne, jer iz njenih izvora Springsteen pronašao čovečnost i spoznaju o tome zašto određeni ljudi gube vezu sa sobom, svojim porodicama, svojom zajednicom pa i svojom vladom. Pay your respects to the vultures, For they are your future... Flannery O'Connor je bila opasna američka romansijerka, autorka kratkih priča i esejista. Napisala je dva romana i 31 kratku priču, kao i brojne oštre kritike i komentare u uglednim časopisima. S njom nije bilo šale! Ova južnjačka književnica je uglavnom pisala u sardoničnom gotskom stilu, i u velikoj meri se oslanjala na regionalna okruženja i groteskne likove, često u nasilnim situacijama. U njenom pisanju, nesentimentalno prihvatanje ili odbacivanje ograničenja, nesavršenosti ili razlike između njenih likova (bilo da se pripisuju invaliditetu, rasi, kriminalu, religiji ili zdravom razumu), je bila osnova njenog dramaturškog pripovedanja. O’Connorino pisanje često je odražavalo njenu katoličku veru i bavljenje kompleksnim pitanjima morala i etike. Jednom prilikom je izjavila: "Sve moje priče su o delovanju milosti na lik koji nije baš spreman da tu uzvišenu milost podrži, a većina ljudi ne razume tu jednostavnu suštinu i smatra moje priče teškim, beznadežnim i brutalnim." Zbirka "A Good Man Is Hard to Find" je najpoznatija zbirka kratkih priča ove američke autorke Flannery O'Connor. Zbirka je prvi put objavljena 1955. godine. Teme priča kreću se od krštenja ("The River") do serijskih ubica ("A Good Man Is Hard to Find"), pa sve do ljudske pohlepe i eksploatacije ("The Life You Save May Be Your Own"), iako je O'Connor opisala zbirku od deset priča kao "Devet priča o prvorodnom grehu, uz moje pozdrave“. Većina uključuje jezive scene nasilja koje teraju likove da prođu kroz potpune duhovne promene. Pod uticajem Flannerynog katolicizma, priče često prikazuju katolički moral sa gorko duhovitim referencama na život i smrt. Na primer, u priči "Dobrog čoveka je teško pronaći,“ negativac kaže: "Bila bi dobra žena, samo da je neko bio tu, da je upuca svakog minuta njenog života.“ Ova pobožna rimokatolkinja sa juga Amerike, u svojoj zbirci imala je i kratku priču u južnjačkom gotskom stilu, istog naziva kao i zbirka - "A Good Man Is Hard to Find", a prvi put je objavljena 1953. godine. Radnja prati disfunkcionalnu porodicu - baku, njenog sina Baileya, njegovu ženu i njihovu decu, na putovanju iz Georgije na Floridu, tokom kojeg bakina vožnja dovodi do katastrofalne saobraćajne nesreće. Nakon ovog incidenta susreću se sa Misfitom, odbeglim osuđenikom i ubicom, koji ubija celu porodicu nakon napete filozofske (Pajtonovske) rasprave sa bakom o prirodi dobrote, Hristu i iskupljenju, što kulminira trenutkom neočekivane milosti usred nasilja. Sve u svemu, veoma šokantno i žestoko za to doba. Dubine koje je O’Konnor istraživala delovale su kao muška teritorija, ona u kojoj je ona samouvereno izašla na sredinu terena i zabila svoju krvavu zastavu u travu. Flannery O'Connor imala je duboko sarkastičan smisao za humor, često zasnovan na neslaganju između ograničenih percepcija njenih likova i ekstraordinarne sudbine koja ih negde možda čeka. Još jedan čest izvor njenog uvrnutog humora je pokušaj dobronamernih liberala da se nose sa ruralnim jugom pod svojim uslovima. O'Connor je koristila nemogućnost takvih likova da se nose sa sopstvenim realnim životom, osim u svojim snovima prepunim sentimentalnih iluzija. Time je ova spisateljica htela da ilustruje svoj stav da sekularni svet gubi veru i lagano propada u dvadesetom veku, hendikepiran odsustvom svake duhovnosti. Flannery O'Connor: "Grace changes us, and that change is extremely painful." Uprkos svom povučenom životu, njeno pisanje otkriva perfektno razumevanje svih nijansi ljudskog ponašanja. O'Connor je održala mnoga predavanja o veri i književnosti, putujući po svetu uprkos svom krhkom zdravlju. Politički, održavala je široko progresivan pogled na religiju. Govorila je da se transformacija jedino postiže kroz bol, nasilje i apsurdno ponašanje u potrazi za svetim. Koliko god groteskno bilo okruženje, pokušala je da prikaže svoje likove kao otvorene za dodir Božanske milosti, ali zbog njihovih nečastivih, gramzivih i samoživih postupaka, to je isključivalo svaku sentimentalnost prema njima, pa ih je surovo kažnjavala radikalno nasilnim metodama u svojim pričama. Napisala je: "Milost nas menja, a ta promena je izuzetno bolna.“ Bila je to njena osveta... John Huston je 1979. godine snimio film "Wise Blood", baziran na noveli Flannery O'Connor. Bila je to mračna komedija koja ističe religijske priče i teme gracioznosti i nasilja, kao i moralne obračune, o bivšem vojniku koji osniva svoju privatnu ateističku "Church of Truth Without Christ", koja je protiv svakog verovanja u Boga, zagrobni život, greh ili zlo, a njegov prvi učenik je osamnaestogodišnji dečak sa "proročkim darom“... "Wise Blood" je mračno, cinično i radikalno delo i značajan je deo južnjačke gotske književnosti koji istražuje teme vere, identiteta, borbe protiv sopstvene prirode i uspostavljanjem ličnog sistema verovanja odbacivanjem konvencionalne religije. O’Konnorova upotreba ironičnog simbolizma i duhovitih karakterizacija dodaje dubinu narativu, ističući apsurde ljudskog postojanja i složenosti verovanja. Poznata po bogatom jeziku i južnjačkom dijalektu, koji doprinose jedinstvenoj atmosferi romana a i filma, Flanneryno istraživanje dualnosti vere i sumnje, kao i kritika moralne dvosmislenosti modernog društva učvršćuje njenu reputaciju majstorke pripovedanja. Dodao bih da je "Wise Blood" teška južnjačka gotika u svoj svojoj morbidnosti. Serija "True Detective," preme ovome deluje kao pričica za uspavljivanje dece. Sada, skoro 70 godina nakon objavljivanja Flanneryne priče, reditelj John McNaughton, zaslužan za "Wild Things" (1998) i "Mad Dog and Glory (1993), ponovo udružuje snage sa glumcem Michael Rookerom ("Guardians Of The Galaxy" i "The Walking Dead") kako bi oživeli film "A Good Man Is Hard To Find“. McNaughton se uhvatio u koštac sa izuzetno kompleksnim delom, jer Flanneryn čisti, mračni nihilizam priče, impresionira, a posebno bogata karakterizacija (tada) moderne južnjačke porodice. Ova familijarna drama je samo deo priče, a kada sporedna radnja počinje polako da izbija na površinu, drama likova postaje horror show na svim nivoima - teškim, beznadežnim i brutalnim, ali sama priča je ipak na neki uvrnuti način dirljiva. Flannery je kvintesencijalna spisateljica kao Faulkner, Williams ili McCarthy , ali odskače od njih zbog dubine svojih uverenja, svoje spremnosti da, ne samo prikazuje ogledalo svetu, već da se i sama zagleda u to ogledalo i da se nepokolebljivo pozabavi samim temeljima naših mana i neuspeha, ali nikada ne gubeći iz vida svetlost milosti i izbavljenja. John McNaughton i Michael Rooker su prvi put sarađivali na McNaughtonovom drugom filmu "Henry; Portrait Of A Serial Killer", iz 1986. godine. Rooker je žestoko odigrao glavnu ulogu. Neverovatno je koliko dobro je odglumio Henryja i koliko je bio surov, hladnokrvan i stvaran. Ne bih čak ni nazvao ovaj film horror filmom, jer je Henry Lee Lucas bio serijski ubica u stvarnom životu, a film je klasa za sebe. Planirano je da Rooker glumi Misfita u ovom filmu i ne mogu da zamislim savršeniji izbor glumca. Čak i igrajući čudovišta, poput Henryja ili rasističkog sadiste Merlea u seriji "The Walking Dead“, Rooker pruža jezive performanse koji su istovremeno toliko ljudski da je teško skrenuti pogled sa njega kada je na ekranu. A u lakšim ulogama, intervjuima, pa čak i na društvenim mrežama, Rooker je toliko prokleto simpatičan da je uvek beskrajno neodoljiv u bilo kojoj ulozi. The Life You Save, May Be Your Own... Zanimljivo je da je Benedict Fitzgerald bio pisac scenarija za filmove "The Passion of the Christ" (2004), "O Brother, Where Art Thou?" (2000) i pomenutog "Wise Blood" (1979). Adaptacija filma "A Good Man Is Hard To Find“ najavljena je još 2017. godine. Nažalost, od novembra 2025. godine, film je još uvek u razvoju bez potvrđenog datuma objavljivanja ili daljih ažuriranja post-produkcije. I Ethan Hawke se prvi put zainteresovao za dela Flannery O'Connor u ranim tinejdžerskim godinama. 2023. godine je bio reditelj i koscenarista biografskog dramskog filma "Wildcat“ o ovoj američkoj književnici smeštenom u vreme kada se Flannery bori da objavi svoj prvi roman, a glumi je Ethanova kćerka Maya Hawke. Joel and Ethan Coen su snimili film "Fargo“, pod uticajem Flannery O'Connor. Njeno pisanje, posebno njene kratke priče i stil južnjačke gotike, uticali su na braću Coen, Quentina Tarantina i mnoge druge umetnike. Iz svega onoga što sam pročitao u njoj, O’Konnor je mogla 'ladno da napiše scenario za film "No Country for Old Men", osim što bi ga poprskala dodatkom još tamnije krvi i cinične zabave za bolesne frikove. Južnjačka gotika, više književna tendencija nego pokret, opisuje grupu elemenata koji se odnose na stilske, tematske i atmosferske zajedničke osobine u delima mnogih autora koji dolaze sa američkog juga. Neke zajedničke osobine (upotreba ironije, satire i makabre, teme porodičnih tradicija i propasti, ruralne neobičnosti i urbane dekadencije, atmosfere neizvesnosti, napetosti i trilera) česte su u ovom književnom pravcu. Ovakvi pristupi umetnosti istraženi su i vidljivi u delima Williama Faulknera i Erskine Caldwell, kao i kroz fikciju Carsona McCullersa, Trumana Capota, Harper Leea, Tennessee Williamsa i Cormac McCarthyja. Uticaj južnjačke gotike biće ilustrovan i u rock muzici pod nazivima Gothic Americana ili Dark Country, kroz liriku i opskurnu muziku bendova i muzičara kao što su Nick Cave, 16 Horsepower, Wovenhand, The Gun Club, The Handsome Family, Will Oldham, Smog, Those Poor Bastards, The Builders and the Butchers, Jesse Sykes i mnogih drugih. Svi oni su istakli ogroman uticaj Flannery O'Connor na njihove opuse. Ako niste slušali ništa od navedenog, možda je najbolja pesma koja bi pomogla u razumevanju ovog žanra, jedna "vremenska kapsula" grupe "16 Horsepower," obrada "Day of The Lords" nikad prežaljenog benda "Joy Division," sa njihovog živog albuma "Hoarse." Ta veza između dva vremena i dve uklete duše, u sebi nosi neizdrživi mrak večne tuge i iskonskog bola koji je "Alef" beskonačnih skupova i početak svega - rođenja i smrti na dan Gospodnji... Muzika grupe "16 Horsepower" je često prizivala duhove prokletih kroz religiozne slike koje su se bavile sukobom krivice, kazne i iskupljenja, kroz tekstove vokaliste i multiinstrumentaliste Davida Eugena Edwardsa i njegov "Hor crnih duša." Jedna od najvećih američkih singer/songwriterki, Lucinda Williams je izjavila: "Za mene je Flannery O'Connor bila u domenu književnosti, ono što je Robert Johnson bio za blues. Taj pandan je možda najbolji način da se to kaže. Bilo je nešto u njenim delima što je delovalo malo iskrivljenije, malo čudnije i mnogo više ekscentrično od svega što sam ikada slušala. Moje pesme "Get Right With God“ i "Atonement“ su posvećene Flannery. Mnogo toga sam naučila od nje. Bila je moja učiteljica života, mentor i muza." Moj veliki prijatelj Žikica Simić je jednom prilikom napisao: "Poznajem ozbiljne književnike koji tvrde da je pripovetka Flannery O’Connor - "A Good Man Is Hard to Find," najbolja ikad napisana. Ona je inače za muzički žanr Amerikane značajna koliko i Gram Parsons i Neil Young. Ova dva umetnika su bili savremenici u muzičkoj kantautorskoj revoluciji 70-ih godina, delili su strast prema country muzici i američkoj muzičkoj tradiciji. Parsons se smatra ključnom figurom u razvoju "kosmičke američke muzike" (country rock, alt-country), a Neil Younga, svestranijeg u žanrovima, muzički kritičari su prozvali "Tatom Americane." Delili su sličnu muzičku viziju, kretali se istim stazama i bili najvažniji bardovi u promovisanju američke country i rock muzike. Bruce Springsteen wears many masks and sings in many different voices. Naširoko smatran jednim od najvećih tekstopisaca svih vremena, Springsteen je nazvan "rock 'n' roll pesnikom“ koji zrači autentičnošću radničke klase. On je pionir "rocka iz srca zemlje", lično izmišljenog žanra koji kombinuje mainstream rock muziku sa temeljnim problemima radničke klase u svojim društveno osvešćenim i angažovanim tekstovima. Prema časopisu Rolling Stone, njegov rad "simbolizuje najdublje vrednosti rocka: želju, potrebu za slobodom i potragu za pronalaženjem sebe.“ Često opisivani kao filmični po svom obimu, Springsteenovi tekstovi istražuju veoma lične teme kao što su individualna posvećenost, nezadovoljstvo i nepredvidljivi sunovrati života u kontekstu svakodnevnih situacija. Springsteenove teme uključuju društvene i političke komentare ukorenjene u borbama sa kojima se suočava radnička klasa u USA. Ova sociološka borba za pravdu u njegovom lirskom pristupu počela je već albumom "Darkness on the Edge of Town,“ gde se fokusirao na teške, emotivno dirljive priče iz radničkog života, uz tipične rock 'n' roll idiome i frazeologizme. A head full of influences, impressions are not fleeting... Živeći u ruralnom Colts Necku, Springsteen se udubio u američku istoriju, knjige i filmove u potrazi za pričama koje bi koristio za svoj album "Nebraska". Čitao je knjige kao što su "Woody Guthrie: A Life" (1980) Joe Kleina, "A People's History of the United States“ (1980) Howarda Zinna, "A Pocket History of the United States“ Allana Nevinsa i Henrya Steelea Commagera i autobiografiju Rona Kovica "Born on the Fourth of July" (1976). Inspirisali su ga filmovi kao što su adaptacija "The Grapes of Wrath“ Johna Forda (1940), "Badlands“ Terrenca Malicka (1973), adaptaciju "Wise Blood“ Johna Hustona (1979) i "True Confessions“ Ulua Grosbarda (1981). Springsteen se prisećao svog detinjstva dok je proučavao mračne kriminalističke romane Jamesa M. Caina i Jima Thompsona. Pored književnosti i filma, tu je i muzika. U ovoj biografskoj muzičkoj drami Scott Coopera - "Springsteen: Deliver Me from Nowhere", na soundtracku možemo čuti veoma eklektičan izbor raznorodnih pesama a skoro sve su izgradile Brucea u raznim fazama odrastanja, a koje se ne drže ni jedne rigidne paradigme stilova i žanrova. Tu su country pesme Conway Twittyja i The Bellamy Brothersa, blues Alberta Collinsa, John Lee Hookera i Little Richarda, old timere Santanu i The Allman Brothers Band, gospel Dobie Graya, soul Sam Cookea, grupu Foreigner, kao i malo klasike Carl Orffa. Kad smo već kod uticaja i muzičkih uzora, jedna stvar me iznenadila, jer taj podatak nisam znao. Dok je radio na albumu "Nebraska", Bruce je bio pod uticajem muzike synth punk benda "Suicide". Ova grupa iz New Yorka nikada nije bila široko prihvaćena i popularna, iako je izdala svoj, istoimeni debi album koji se vremenom pokazao kao jedan od globalno najuticajnijih albuma svih vremena. Rame uz rame sa prvim "Banana cover" Velvet Undergrounda, Jonathan Richmanovim Modern Loversima, "Never Mind the Bollocks" Sex Pistolsa i "Unknown Pleasures" grupe Joy Division. "Suicide" su bili "teroristi" minimalističke elektronike i duo sastavljen od pevača i genija Alana Vege i instrumentaliste Martina Reva. Za svoj debi album iz 1977. godine koristili su samo jeftini sintisajzer i primitivne drum mašine, a njihovi rani nastupi bili su neslušljivi i često su završavali nasiljem i izbacivanjem sa bine od strane razjarene punk publike. Bili su među prvima koji su koristili frazu "punk" na plakatima za koncerte, još pre snimanja prvog albuma, davne 1970. godine. Sam punk je bio antagonistička ideologija, ali "Suicide" su taj aspekt doveli do svoje logične krajnosti - antagonizirajući same punkere. Njihova depresivna mračna atmosfera i Vegini urlici bila je suprotna gitarskim drskim napadima koje su punkeri iz 70-ih voleli. Paradoksalno zvučalo ili ne, Alan Vega i Martin Rev, oduševljeno su prihvatili i podsticali nasilje na bini izazivajući publiku, iako su često bili krvavi od razbijenih pivskih flaša bačenih na njih. To je neizbežno privuklo pažnju medija i baš TO je mesto gde će njihova legenda zaista opstati do današnjih dana. Ono što odvaja "Suicide" od drugih synth punk muzičara tog vremena, koji su pravili hladnu i sterilnu ili rifovski agresivnu gitarsku muziku, je njihova neodoljiva senzibilnost. Njihova muzika je bila motivisana empatijom, pa čak i sažaljenjem, a ne sadističkim divljanjem motornom testerom, iako je otuđujuće zastrašujuća sa tekstovima o jezivim scenama smrti, duhovima i bezglavim jahačima. U ovom dokumentarcu o Sprinsteenu možemo čuti njihovu "prikladnu" pesmu za film - "Frankie Teardrop". Zanimljiv podatak je da se u totalno ludom grčkom filmu "Attenberg" iz 2010, u režiji Athine Rachel Tsangari (sa Yorgos Lanthimosom u jednoj od glavnih uloga), može čuti kompletan taj legendarni prvi album grupe "Suicide", a ogroman uticaj ovog "Svetog grala" je neprocenjiv za nas diskofile. Od svih pesama na albumu Nebraska, "State Trooper“ najeksplicitnije pokazuje uticaj benda "Suicide" u svom oskudnom i mračnom prizvuku. Čak je i Scott Cooper izabrao naslov svog filma iz poslednje strofe "State Troopera" - "Hi ho, Silver, oh! Deliver Me from Nowhere." Urlici koje Bruce Springsteen proizvodi na kraju pesme zvuče veoma slično nervoznim Veginim vokalima u pesmi njegovih Suicide "Frankie Teardrop“, a to je pesma koja osuđuje dehumanizaciju fabričkih radnika, i fokusira se na stvaranje atmosfere straha i paranoje kroz svoju oskudnu instrumentaciju i prodorne vokale. Baš te dve teme se gotovo uvek pojavljuju u Springsteenovim pesmama, pa je sasvim jasno da je ova numera uticala na njega. Često je crpeo inspiracije iz američkog noara, sa mračnim i surovim svetom gde nasilje može da izbije iza svakog ugla svakodnevnog života, a autoput je opasno, bezakono i ničije mesto, gde preteća figura može da se pojavi iz senki pored autoputa u kasnim noćnim satima. Ova pesma odražava Springsteenovo interesovanje za filmične priče o usamljenicima i lutalicama, gde se loše stvari mogu desiti svima, zbog malih slučajnih ili sudbinski vođenih interakcija među ljudima.
Ažurirao aleksandar-kojic - 08.Sijecanj/Jan.2026 u 16:01 |
|
|
|
|
aleksandar-kojic
Profil člana
Pronađi sve prevode
Pošaljite privatnu poruku
Pronađi postove člana
Dodaj na listu prijatelja
Active member
Pridružen: 05.Kolovoz/Aug.2012 Lokacija: Gradiška Status: Offline Points: 186 |
Opcije posta
Thanks(0)
Citiraj Odgovor
Objavljeno: 08.Sijecanj/Jan.2026 u 15:48 |
|
Deep dive into the singer-songwriter's extensive discography. Na početku ove recenzije sam jasno istakao da Springsteenovi albumi sa bombastičnim, atomskim s`desna E Street Bandom, stadionskim, pretencioznim himnama komercijalnog rock 'n' rolla, uz sav taj spektakl, litre prolivenog znoja i deranje u mikrofon, nikad nisu bili "My cup of tea", a tako je i danas. Ipak, moram priznati da je malo muzičara koji su se vinuli u takve visine uspeha, a istovremeno dobili istu količinu kritičkih pohvala i uvažavanja kao Bruce Springsteen. Njegov kapitalni album, "Born in the U.S.A.“ (1984), prodat je u 15 miliona primeraka. Naslovna himna bila je toliko popularna da mi se smučila, a Ronald Reagan u svemu tome, fuj. Hitove "Hungry Heart“, "Born to Run“ i "Rosalita," koji su kulminirali u bučnom verzijama na maratonskim koncertima, u trajanju tri do četiri sata, bukvalno ne mogu da ih smislim. Kolekciju "The Greatest Hits" (1995) nisam izdržao ni da preslušam. Gomila hitova s glatkim, poliranim zvukom "rock muzike za zreliju publiku", kakvu su negovali, za mene, najgrđi bendovi ikad poput Journey, Foreigner, Boston i Toto, od kojih dobijam psihosomatske simptome dijareje. Springsteenovi albumi "Tunnel of Love" i "Rising" su posedovali potpuno generičke aranžmane i produkciju. Čak ni producent Bob Ludwig nije uspeo da udahne život ovoj umornoj gomili pesama. Veći deo materijala zvuči kao da je snimljen sa bubnjevima koje je programirao najnemaštovitiji beli idiot sa minimalnom platom, koga je "Boss" mogao da pronađe. Springsteen mi je bio najbolji kao "gladni" umetnik sa nemirnom dušom iz ranih 80-tih. To je izrazio muzikom koja je prevazilazila zavodljivost, tražeći nove zvuke i divlje ritmove. Međutim, vremenom je smanjio svoju duhovnu viziju i ograničio svoju muzičku paletu do te mere da lobotomizirani rock Jon Bon Jovia počinje da mi zvuči dobro u odnosu na njega. Činjenica je da je Bruce Springsteen najbolje funkcionisao kad je radio sa bendom, tad su njegov nastupi bili najcelovitiji, i kao gitariste, i pevača i kao showmana. Sa albumom "Magic", Boss se vratio na stare staze čistokrvnog rock 'n' rolla i čini se da nije ništa izgubio na žestini i svom južnjačkom temperamentu. I zaista, Springsteenovi solo akustični nastupi su bili prestatični, jer on je previše energičan za sedenje na stolici. Osim toga, albumi na kojima se bar malkice ne dere - to nije to! Pete Townshend iz grupe The Who je jednom rekao: "Kada Bruce Springsteen zapeva, to nije samo zabava, to je fucking tijumf. Pljujem ti u facu glupi imitatore Johne Mellencampe!" Kada je svoj E Street Band razbucao i skroz izbacio iz lične zvučne vizije, time je uništio onaj jedinstveni gromoglasni thunderstruck "E Street" zvuk, koji su svi fanovi i kritičari obožavali, ali ne i ja. Kako sam u uvodu ovog teksta napisao, sve se promenilo krajem 1982. godine, kada je u SFRJ diskografska kuća "Suzy" licencno objavila ploču "Nebraska". Beše to dan kad sam zavoleo Springsteena. Prosto je neverovatno da je ovaj "delija" i jedan od poslednjih istinski velikih američkih kantautora uz Dylana, uspeo da napravi tako zapanjujuću tranziciju od rock 'n' roll vatrometa albuma "Born to Run“ do renesansne, naturalne, neuglađene, namerno nesavršene, estetski ogoljene i prokleto iskrene, gotovo organske teksture akustične "Nebraske", bezvremenskog remek dela američke umetnosti, a da uporedo napiše i aranžira preuveličanu, blown-up bombastičnu i pompeznu grdosiju od albuma "Born in the U.S.A.“ New Dylan - the Messiah and the Future of rock 'n' roll. Uz Dylana, Springsteen je svakako najveći kantautor koga je proizveo severnoamerički kontinent. Arhivski snimci i neobjavljeni albumi uživo s vremena na vreme skreću pažnju na Springsteenov mega-opus, što bi se moglo reći i za Dylana. Možda zato što je njihova muzička naracija slična, kao i njihova manična posvećenost radu. Takođe, društvena nota je prisutna kod oba autora, a u Springsteenovom slučaju, veza sa zajednicom u kojoj živi je još izraženija. Dylan je svih ovih godina izbacivao na tržište svoje neobjavljene snimke pod etiketom "Bootleg Series,“ a Springsteen je sledio taj primer izdanjima kao što je box set od šest neobjavljenih albuma koji pokrivaju period od 1983. do 2019. godine, kao i pesme sa albuma između 1994. i 2011. godine. Ne smemo zaboraviti i stotinak bootleg albuma uživo iz Bossove serije "Live Archive“. Sazrevajući kroz svoju dugu karijeru, Springsteen je izdao 21 studijski album (uključujući i one sa i bez benda), a njegovi solo radovi često su istraživali intimnije teme i drugačije muzičke stilove. Bruce Springsteen je snimio nekoliko albuma potpuno samostalno, bez svog pratećeg E Street Banda. Odstupajući od uobičajenog rock zvuka, prvi od ključnih solo albuma je svakako neprevaziđena Nebraska. Album “LA Garage Session” je snimljen 1983, nakon “Nebraske”. Da je tada objavljen, bio bi most između “The River” i “Born in the U.S.A.” Poluakustičan je, a Springsteen, tada tridesetogodišnjak, piše o svojim snovima i ljudima s margine, a da nikada nije izgubio iz vida svoju poruku velikih snova u velikom svetu. Bila je to prekrasna freska Amerike tog vremena. “Nebraska” je naravno genijalna, ali ovo mi liči na njenog muzičkog brata. Nakon uspeha filma "Philadelphia" i istoimene pesme (za koju je dobio Oskara, 1993.), svi su očekivali slične tematike narednih albuma. Međutim, "Street of Philadelphia Session" izdat je tek ove godine. To je prekrasan ljubavni album posvećen Bruceovoj supruzi Patti Scialfi. Fascinantno je koliko je dobar, iako nije tipično Springsteenovski. Bruce Springsteen, izgradio je zasluženu reputaciju zahvaljujući svojim rustičnim tekstovima, često uparenim sa elegičnom lepotom muzike, to je vidljivo na mom omiljenom albumu "The Ghost of Tom Joad" (1995), pretežno akustičnoj, folk-orijentisanoj ploči. Kao ni na bilo kom drugom albumu, Bruce dotiče dušu ljudskog postojanja, daje nadu kroz strast i poziva na zajedništvo... Kao što je svako ko je ikada pisao o ovom albumu primetio, on je u suštini nastavak "Nebraske“, još jednog tihog, ali duboko ljutitog albuma. Lik Toma Joada ušao je u američku svest po romanu Johna Steinbecka "The Grapes of Wrath“ iz 1939. godine, koji je nagrađen Pulitzerovom nagradom, a radnja je smeštena u vreme ekonomske krize i velike depresije u Americi. To je iznedrilo filmsku verziju reditelja Johna Forda sa Henry Fondom u glavnoj ulozi. Čak je i Woody Guthrie, kultni folk kantautor bio je duboko inspirisan Steinbeckovim romanom komponujući pesme za svoj album "Dust Bowl Ballads.“ Nakon objavljivanja "The Ghost of Tom Joad" usledila je Springsteenova samostalna akustična turneja. Naslovna numera nije zapravo o originalnom liku Toma Joada iz romana, filma ili Guthrievih balada, već o tome šta je on značio i kako njegov glas odjekuje danas, u društvu u kome isti problemi i dalje postoje. Prisutna je velika autentičnost u tmurnom tonu na ovom albumu koji ključa i od besa, ali se udaljava od onoga što je bila arhetipska slika radničkog sveta koju je Springsteen veći deo osamdesetih mitologizirao, provodeći mnogo vremena ispitujući uglavnom zanemareni položaj imigranata sa saosećanjem i bez osude. Za nekoga ko je deklarisana ikona radničke klase, bio je to prilično smeo potez od strane "Bossa", da svoje priče o gradovima bez ulice i urušavajućim ekonomijama pomeša sa mučnim putovanjima preko granica i borbom za preživljavanje. Jedina "mana" ovog albuma je njegova sopstvena težina. Čini se kao da Bruce nosi toliko važnosti na svojim plećima da nema mesta za istinsko svetlo ili nadu. Pesme se nekako stapaju u masu sumorne tmine, pune bola. U nekim momentima je to album gotovo uništen sopstvenom suptilnošću, kome Bruce pristupa istančano, rafinirano, emotivno i sugestivno ali na način koji je u nekim numerama sirov, oštar i intenzivan, međutim, prilično je jasno da je sve ovo Springsteenu veoma blisko srcu. Na neki način, to je takođe prednastavak albuma snimljnog 1997. godine, a objavljenog tek 2006. godine "We Shall Overcome: The Seeger Sessions,“ po tome što se u velikoj meri osvrće na folk iz doba velike depresije. "We Shall Overcome" "The Seeger Sessions", zatekao je Brucea kako interpretira tradicionalne folk pesme zasnovane na trajnom nasleđu Pete Seegera. Ovaj buntovnik je postao glas društvenog protesta 60-ih i 70-ih godina sa delima kao što su "Where Have All The Flowers Gone“, "If I Had A Hammer“ i "We Shall Overcome“, pružajući poruke milionima ljudi. Na albumu Springsteen nam predstavlja 13 modernih interpretacija klasičnih pesama Pete Seegera, ali sa post-grunge aranžmanima, unoseći u njih svoj duh direktno iz srca i čineći ih zaista svojima. "Čini se da je svaki dan isti, i prepušten sam da sve otkrivam sam“, reži Bruce u jezivoj ispovesti "Fine Again“. U današnje vreme ekonomske krize, ove reči nikada nisu bile aktuelnije. Inpretacijama Seegerovih pesama, uverava nas da promene dolaze samo hrabrošću, iako ovaj tračak nade ima nesumnjivu sivu podlogu. "Fake It“ je još jedan vrhunac - "Whoa-oh-oh, ti si takav fuckin' licemer.“, urla Bruce, u jednom od najnapetijih, najzajedljivijih performansa u svojoj karijeri. "Devils & Dust" (2005) bio je još jedan akustični, folk/americana album, koji izaziva jezu do kostiju, evocira uspomene iz prošlosti, sa više country i folk sviranja i prelepih violina nego ikad pre. Springsteen nije izgubio sposobnost da ispriča priču tako emotivno i oseća potrebu da viče, a ne mora to da čini, da bi utuvio u glavu slušaocima ove izvanredne priče. Sve pesme su veoma senzibilne, polako izgrađene, a zatim se gube u beskraju. Jednostavno zapanjujuće... Produkcija i aranžmani ovde srećom odbacuju komercijalne rock elemente sa prethodnog multiplatinastog albuma "The Rising.“ Ako je "The Rising“ bio jednostavni, čisti, dobri stari, čvrsti rock, "Devils & Dust" je gotovo čisti country-folk gde se western teme prožimaju kroz veći deo materijala. Nakon "Devils & Dust“, Springsteen je radio muziku za film "Faithless“ (vestern koji nikad nije snimljen). Muzika je mešavina gospela, bluesa i folka, na način na koji samo Gazda zna spojiti žanrove. "Somewhere North of Nashville" je bootleg snimljen uporedno s “The Ghost of Tom Joad”, i ovaj je album punokrvni country honky-tonk, žanr kojim se Springsteen inače ne bavi, ali fascinantno je kako se snalazi i u ovom pomalo zastarelom žanru. Magic and Loss, Power and Glory "Magic" iz 2007. godine je punokrvni rock album, nastao kroz Springsteenovu ponovnu saradnju sa E Street Bandom. Ovo je muzika konstruisana da podseća na grmljavinu ("I want a thousand guitars / I want pounding drums”), zamišljena da bude svirana na stadionima dovoljno velikim za čitave nacije ("I want a million different voices“). U osnovi, to je prljavi barski rock, bogato orkestriran, pušten kroz zvučnike koji ne mogu da stanu ni u jedan bar u New Jerseyu i detaljno pročišćen produkcijom, i uglavnom zvuči onako kako se očekuje od Springsteena u pratnji E Street Banda. Tekstovi i dalje sadrže tragove Bruceovog pripovedačkog genija, ali ovde zvuče kao povici sa nekog mitinga. Njegova filozofija, njegova interpretacija američkog mita, ovde nije utkana u upečatljive priče o malim ljudima bez imena kao ranije, ali pesme pogađaju srce slušaoca. "Working on a Dream" iz 2009, je nastavak na "Magic", od kritike proglašen jednim od najraznovrsnijih i najoptimističnijih radova do tad. E Street Band gitarista Steve Van Zandt je rekao da je album "Working on a Dream“ zaokružio trilogiju koja je počela sa albumom "The Rising“ (2002), a nastavila se sa albumom "Magic“ iz 2007. godine i svi funkcionišu kao trilogija u smislu zvuka, koncepta i stila pisanja pesama, i da su više nego ranije usmereni ka pop-rock formi. Od njegova tri izdanja sa E Street Bandom iz 2000-ih, "Working on a Dream“ najviše zvuči kao Bossov solo album, prepuštajući se nizu ideja koje otkrivaju da je Springsteen i dalje muzički radoznao i više nego spreman da se igra sa svojim zvukom. To uključuje gudački orkestar, harmonije Beach Boysa, zveckajuće gitare slične Byrdsima i fadeout u stilu "I Am the Walrus“ Beatlesa. Slušaoci su se složili, smatrajući album jednim od Springsteenovih stilski najraznovrsnijih poduhvata, a primetni su odjeci "Wall of Sounda", tajne formule koju je razvio legendarni američki muzički producent Phil Spector šezdesetih godina 20. veka. Iskrivljeni blues "Good Eye“, jedna od najčudnijih numera na albumu, pojačava Springsteenove distorzirane režeće vokale do neslućenih visina i meni je to najdraža pesma iz tog vremena. Ovaj album se kvalifikuje kao veličanstveno delo koje zvuči kao da je Springsteen neki crni mississippi delta bluesman koji svira gitaru kao Ry Cooder. "I want a thousand guitars, I want pounding drums. I want a million different voices“ Album "Wrecking Ball“ je objavljen 5. marta 2012. godine. To je potpuno nekonvencionalan i muzički turbulentan album koji je Bruce ikada snimio. Proglašen delom impresivnog raspona i majstorskog izvođenja, koherentno dizajniranog bez obzira na raznovrsnu i iznenađujuću paletu žanrova. Springsteen i dalje piše sa poetskom hitnošću, crpi ideje iz starih i novih tradicija, peva i svira sa prvoklasnom snagom i energijom, i pruža novi set ubitačnih melodija sa svežim zvučnim udarima svog E Street Banda. Bruce ovde slika ekspresionistički, skoro u potpunosti širokim potezima kista, a njegova pompeznost je u službi besa koji se doživljava pravedno, dirljivo i iskreno. "Wrecking Ball“ predstavlja album mnogo mračniji od bilo kojeg dela Springsteenove radničke triade. Mala je verovatnoća da će ikad biti objavljen teži i izazovniji album tokom cele buduće Bruceove karijere. Naredni "High Hopes" iz 2014. godine je kolekcija obrada pesama, out-takesa i reinterpretacija numera sa prošlih albuma, EP-ja i turneja. Ovde Springsteenov stalni prateći E Street Band, nastupa zajedno sa gitaristom Tomom Morellom iz benda "Rage Against the Machine." "Western Stars" (2019) , izuzetno volim. Album je postigao veliki uspeh na top-listama u Sjedinjenim Državama, gde je postao Springsteenov 20. album među 10 najboljih. Takođe je dočekan sa širokim priznanjem kritičara, koji su muziku ove ploče smatrali elegičnom i evokativnom "tour de force" kroz američki Zapad. Njegovo devetnaesto studijsko izdanje evocira Californijski pop sa country prizvukom iz šezdesetih i sedamdesetih, zvučeći kao nešto što Bruce nikada ranije nije uradio - transformaciju ogromnog u intimno. Nije to nešto što nismo mogli od njega i očekivati. Nakon 2005. godine i akustičnog folk albuma poetičnih stihova i americana sentimenata “Devils & Dust”, ovo je Springsteenovo solo izdanje (bez E Street Banda) sa kojeg smo ovaj put dobili lepu zbirku od trinaest pesama u klasičnom Bruceovom stilu, ali u ponešto drugačijim aranžmanima. Vidim ovaj album na neki način kao solo akustični Springsteenov album koji je Boss instrumentalno i vokalno snimio kao "Nebrasku" i koji odražava stilizovani country pop ili chamber country. Ovo je raskošan, kinematografski album, ništa manji od remek-dela kasnog zrelog perioda ovog muzičara. NME je album opisao kao: "Veličanstvenim po svojim razmerama, ali tradicionalnim po temama i narativima. Srceparajući, ali životno afirmišući lep album - i elegičan i topao, trik koji bi malo ko mogao da izvede.“ Ova ploča je namenski snimljena i objavljena od strane Warner Bros. Pictures, kao soundtrack filma "Western Stars - Songs from the Film" i objavljena je u septembru 2019. godine. "Letter to You" - issues of aging and death Springsteen, o snimanju narednog albuma "Letter to You" (2020), izjavio: "To je jedini album gde ceo bend svira istovremeno, sa svim vokalima i svim instrumentima potpuno uživo. Ovo je prvi album koji sam napravio gde je tema sama muzika... Radi se o popularnoj muzici. Radi se o tome kako je biti u rock bendu, tokom dugo vremena. I to je takođe direktan razgovor između mene i mojih fanova, na nivou koji mislim da su očekivali tokom svih ovih godina.“ Sa ploče "Letter to You", slušaoci mogu da prihvate skoro svaku numeru kao lični mikrokosmos. U kontekstu Springsteenove karijere ova ploča je kao prekretnica koja se u krajnjoj liniji odnosi na njega, njegov odnos sa bendom i njihov zajednički topao odnos sa publikom, posebno u njihovoj sposobnosti da inkorporiraju celokupnu američku kulturu, istoriju i politiku u pesme. David Bauder iz "Associated Press", imao je pomešan stav o materijalu, napominjući koliko je ironično što kompozitor pesme "Glory Days“ provodi toliko vremena osvrćući se unazad i dok Springsteen ni na koji način nije nostalgični izvođač, između ovog albuma i njegove brodvejske predstave." Bauder dodaje: "Springsteenov trenutni rad manje se odnosi na povlačenje odavde da bi pobedio, nego na povlačenje da bi cenio ono što ima.“ Reditelj Thom Zimny je radio sa Bruce Springsteenom 20 godina, dokumentujući nastupe uživo, snimanje albuma i druge filmske radove, a Bruce mu je predložio da režira film o snimanju ovog albuma. Zimny je ovo oduševljeno prihvatio i tom prilikom rekao: "Prava stvar koju sam želeo je da budem muva na zidu u tom trenutku, u tom studiju, samo snimajući šta se tu dešava, to je za mene uvek bila misterija, E Street Band i Bruce - šta rade u studiju kad su sami? To je nešto što je zaista moćno i magično..." Thom Zimny je snimio taj dokumentarac pod nazivom "Bruce Springsteen's Letter to You" 2020. godine. Bio je to pogled "behind-the-scenes", Springsteenovog kreativnog procesa sa snimcima iz studija u realnom vremenu, kompletnim nastupima E Street Banda i nikada ranije viđenim arhivskim materijalom. Springsteen nije imao poseban plan za Zimnyjevu naraciju ili obim snimanja, ali se odlučio za crno-belu tehniku kako bi "uhvatio" savršeno siv dan u New Jerseyu. Zimske fotografije Danny Clincha i vizuelni izgled filma zamišljena je kao idilična metafora za teme u tekstovima Bruceovih pesama koje su odraz prošlosti i duhovnosti pretočene u muziku. David Ehrlich iz IndieWire, ovaj dokumentarac je okarakterisao kao "rock meditaciju o smrti“ koja je takođe "optimističan portret nekoga ko ne ide nikuda, čak ni kada nas napusti.“ Zimnyjev dokumentarac se fokusira ne samo na album "Letter to You", već i na ceo Springsteenov kreativni proces i filozofiju, uključujući njegove uvide, pomešane sa njegovim već osiguranim nasleđem i nudi nam pogled u um ove rock legende. Sve u svemu, jedan zadivljujući film Bruceovog umetničkog sazrevanja i predstavlja retrospektivu cele Springsteenove karijere. "Only the Strong Survive: Covers Vol.1" (2022) je dvadeset prvi studijski album Bruce Springsteena. To je album obrada R&B i soul pesama, i njegov drugi album obrada tuđih pesama nakon "We Shall Overcome: The Seeger Sessions“ (2006). Naslov albuma je istoimena referenca na njegovu prvu numeru, cover originalne pesme "Only the Strong Survive“ Jerry Butlera. U zvaničnom saopštenju, Springsteen je izrazio želju da "Želi da napravi album gde [on] samo peva“, pokušava da "opeva pravdu“ i tako doda svoj doprinos velikoj američkoj zbirci pesama 60-ih i 70-ih. Album je producirao Ron Aniello, koji je svirao sve instrumente osim Springsteenove gitare i klavira. Bio je to album obrada soula i rhythm and blues klasika, snimljen u Bossovom studiju "Thrill Hill Recording studio" u New Jerseyu. Na albumu sa Bruceom deli vokale pevač Sam Moore iz starog zaboravljenog dua "Sam & Dave." Međutim, 2023. godine, pojavile su se glasine i da će Boss snimiti nastavak albuma sa još više Motown/R&B obrada, pod radnim nazivom "Only the Strong Survive: Covers Vol. 2." Potvrđeno je da je snimljeno 18 numera za drugi deo, ali se njegovo zvanično objavljivanje i tačan datum još uvek očekuju. Ove godine, 27. juna, objavljen je mega box set "Tracks II: The Lost Albums" sa 83 nove pesme. Ovaj impozantni box set sadrži 6 neobjavljenih albuma koji pokrivaju period od 1983. do 2019. godine, kao i pesme sa albuma između 1994. i 2011. godine. “Twilight Hours” je poslednji deo ovog box seta, a pesme s ovog albuma nastale su između 2010. i 2018, i stilski se nadovezuju na “Western Stars”. To je sentimentalan album gde Springsteen peva o svojoj Patti, sa kojom je želeo zajedno ostariti. Moguće je da su na ovoj ploči najlepše i najtužnije ljubavne pesme koje je ikad snimio. Patti Scialfa je supruga i muza Bruce Springsteena, kolega na bini, muzičarka i dugogodišnja članica njegovog E Street Banda, poznata po sjajnim vokalima, gitari i klavijaturama; venčali su se 1991. godine, imaju troje dece, a 2018. godine dijagnostikovan joj je multipli rak krvi. Sedma ploča "Perfect World“ jedini je deo ovog box seta koji nije kompletan album, već zbirka pesama "skladištenih“ negde između 1994. i 2011. godine. Od ovih pesama je stvoreno remek-delo. "If I Could Only Be Your Lover“ je posebno vredna slušanja... Ironično, rekao bih da bi današnje pop i dance zvezde donirale bubreg kada bi mogle da napišu nešto tako veličanstveno. Šta mogu još reći što već nije rečeno? Možda jedino to da ima još neobjavljenog materijala, tako da fanovi jedva čekaju još bootlega Bruce Springsteena! A Complete Unknown, or Completely Fucked up? Bruce Springsteen je dugi niz godina stekao reputaciju stvaraoca uzbudljivih i katarzičnih numera, ali često, njegove inspirativne pesme nisu samo inspirativne, one odišu gorko-slatkom atmosferom. A kada želi da napravi potpuno tužnu pesmu, on je brutalno efikasan u tome. Određene Springsteenove pesme iznenađuju razarajućim emocijama, što dobro demonstrira većina numera sa albuma "Nebraska", a ovogodišnji biografski film reditelja Scott Coopera - "Springsteen: Deliver Me from Nowhere,“ fokusiran je na stvaranje baš tog albuma i obuhvata samo jednu kratku fazu od par meseci Bruceovog stvaralačkog života i donosi nam intimnu i emocionalno nabijenu priču o procesu stvaranja tog albuma. Interesantno je da i film "A Complete Unknown" o Dylanu, reditelja Jamesa Mangolda, takođe prikazuje kratko razdoblje ranog Dylanovog života od dolaska u New York, do kontroverznog nastupa na Newport Folk Festivalu, kada je prvi put koristio električnu gitaru. Oba umetnika su "uhvaćena" u svojim najranjivijim momentima i prekretnicama u svojim karijerama. Tvrdokorni fanovi su ih obojicu zamrzeli, Dylana što je postao električan, a Springsteena jer je postao akustičan. I jedan i drugi su rizikovali, ali vreme je pokazalo da su bili u pravu. Songs on "Nebraska" were the Opposite of the Rock Music. "Nebraska" je predstavljala veliko stilsko odstupanje za Springsteena, od svega što je do tad uradio. Iako je nekoliko pesama sa albuma "The River“ nagovestilo njen pravac, uključujući "Stolen Car“, naslovnu "The River“ i "Wreck On the Highway“, predstavljjući samog Springsteena bez benda, "Nebraska" je jednostavan minimalistički folk album, sa uticajima njegovog klasičnog heartland rocka, i countryja muzike. Dakle, ovaj album je bio iznenađenje zbog rizika koje je preuzeo, a ne zbog njegovih očiglednih vokalnih sposobnosti i kreativnog genija. Šef je oduvek imao dušu punu strasti i to se oduvek videlo. Ovo je veoma lep dokaz za tu tvrdnju. Rock kritičari su opisali njegovu muziku i tekstove kao surove, sumorne, jezive, tužne i brutalne. William Ruhlmann sa All Music, nazvao je same snimke neuglačanim i nedovršenim, što one namerno i jesu bile. Bill See and Martin Chilton, blazirani pjuristi, primetili su brojne "nesavršenosti“ u miksu, uključujući škripu stolice, zvuk kamina i TV-a, premodulisane usne harmonike i vokalnog "zavijanja" poput Jimmy Rogersa koja probijaju basove zvučnika i tvore distorziju. Joe Pelone sa punk-news tvrdio je da lo-fi priroda albuma daje pesmama maglovitu atmosferu koja tera slušaoce da više zamišljaju šta se dešava, tražeći odgovore u zvukovima kojih nema. Springsteen je sve to objasnio: "Moje pesme na Nebraski bile su suprotne rock muzici koju sam ranije pisao. Ove nove pesme su bile narativne, uzdržane, linearne i muzički minimalističke. Pa ipak, njihov prikaz likova sa margina društva konkretizovao ih je kao rock and roll.“ U svojim analizama albuma, autori Ryan Sheeler i David McLaughlin navode da pesme analiziraju laži o "američkom snu", nudeći oštar pogled na život kroz oči odmetnika, siromašnih ljudi i otuđenih porodica, i šta se dešava kada se stubovi života - posao, ljubav, porodica i prijatelji raspadaju, a nemaju gde da pobegnu. Nekoliko komentatora, uključujući kritičara Greila Marcusa, protumačilo je priče i teme albuma kao odraze Amerike tokom predsedništva Ronalda Reagana, iako Steven Hayden navodi da pesme nisu bile eksplicitno ili implicitno političke, već su tako protumačene zbog vremena objavljivanja albuma. U svojoj knjizi o Springsteenu iz 1985. godine, Robert Hilburn je napisao da su pesme sa "Nebraske" jednostavno produžetak društvenih pitanja koje je Bruce počeo da promoviše na "The River Tour.“ Priče ispričane očima kriminalaca uključuju "Nebrasku“ i "Johnny 99“, dok se Springsteenova sopstvena sećanja iz detinjstva odražavaju u pesmama "Mansion on the Hill", "Used Cars", i "My Father's House". Tekstovi nekoliko pesama se fokusiraju na automobile. U poređenju sa Springsteenovim prethodnim albumima, gde je automobil predstavljao bekstvo ("Born to Run") i mesta gde su se priče odvijale ("Darkness on the Edge of Town" i "The River"), automobil na "Nebraski" predstavlja komoru koja drži njegove likove izolovanim, ili onu u kojoj putuju dok traže neku vrstu ljubavi i prihvatanja, dok svet nezainteresovano prolazi pored njih. The Boss has always had soul full of passion and it shows, but this record was a big risk he has taken. "Nebraska" se u svim aspektima izdvajala od ostalih izdanja te 1982. godine. Komercijalno, našla se među 10 najboljih u Australiji, Kanadi, Japanu, Holandiji, Novom Zelandu, Norveškoj, Švedskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu i Sjedinjenim Državama. Album su pratila dva evropska singla - "Atlantic City" i "Open All Night". Prvi je promovisan Springsteenovim prvim video spotom. Nije mario ni radio promotivne aktivnosti za album, verujući da bi ovu ploču, slušaoci trebali sami doživeti individualno, svako na svoj način. Kritičari su hvalili album kao hrabar i umetnički odvažan, smatrajuči ga Bruceovim najličnijim i najintimnijim albumom do tada. Negativne kritike su naglašavale kako pesme nisu stilski povezane i da će se mračne teme svideti samo fanovima, dok ostali neće tako lako prihvatiti ovakav zvuk i izvedbu. Album će kasnije bez promotivne kampanje i turneje, pa čak i bez njegovog lica na omotu ploče (što je, tad bilo nezamislivo), ipak postati prilično tražen, bez obzira na negodovanja i niskih očekivanja svih studijskih glavešina. A danas je teško naći ijednog kritičara ili obožavaoca koji će vam reći da je “Born in the U.S.A.” bolji album od “Nebraske”, koliko god da je “Born" zgrnuo više novca i uspeha u svoje vreme. Sprinsteen: “Hey, somebody out there, listen to my last prayer. Deliver me from nowhere.” Razne promocije nisu ni trebale Springsteenu razorenom depresijom. On je samo, ležeći u svojoj spavaćoj sobi, hteo da izbaci duboke naslage mučnine umetničkog nemira "Ex ponta," samovoljnog zatočeništva kroz lične, melanholične pesme sa granice ludila. Izmoren putevima duha, čameći u beznađu pisao je i komponovao minimalističke, akustične elegije i snimao ih na četvorokanalni japanski kasetofon marke Tascam 144. Ova ograničenja, koja su svojevrsni paradoks, prema kome je Springsteen bio primoran da snima instrumente na dva kanala, gitaru na jednom, a prateće instrumente na drugom, harmoniku, sintisajzer ili mandolinu, a glavne i prateće vokale na preostala dva, pokazale su se kao najveće prednosti ovog albuma. Ako tome dodamo i omot ploče kojim dominira mutna crno-bela fotografija snimljena iz automobila, na kojoj se pruža pogled kroz vetrobransko staklo na ravni put ispred i sumornu sivilo dalekog horizonta, što savršeno sugeriše atmosferu albuma, možemo govoriti o dosledno sprovedenom, nesvesnom konceptu "moranja" za spas. Fotografiju za omot albuma uradio je legendarni "mađioničar svetlosti" David Michael Kennedy, 1975. godine. Međutim, cela priča se tu ne završava: na jednom od omota albuma "Nebraska-live“, snimljenog deset godina kasnije, dominantna karakteristika, po uzoru na originalnu "Nebrasku“, je crno-bela fotografija snimljena iz automobila noću, koja prikazuje daleki horizont nasuprot kojeg se vide konture nekih objekata pored puta, a među njima se ističe visoki saobraćajni znak legendarnog "Route 66“. Ova fotografija na neki način simbolizuje i sažima celokupno Bruceovo delo. Ovim rečima, pre svega, mislim na začuđujuće širok uticaj koji je ovaj album imao svojim rudimentarnim izrazom, na muziku, književnost i film. Diskurs koji je uporediv sa onim književnim principom "manje je više“ što je bilo karakteristično za najpoznatije američke pisce kratkih priča, poput Raymonda Carvera, ili Salingera, a to je na neki način prirodan sled stvari, jer su tekstovi Springsteenovih pesama svojevrsne briljantne narativne minijature, koje ovog autora čini posebnim u svetu rock muzike. Album je kasnije dobio velike pohvale kritičara i po svom značaju je smešten uz dela Roberta Johnsona, Woody Guthrija i Boba Dylana. Uz "The River“, danas većina kritičara smatra ovaj album vrhuncem Springsteenovog stvaralaštva. Uprkos činjenici da je album "Nebraska“ komercijalno i finansijski totalno propao, jer su svi očekivali hitove i rock himne. Ispostavilo se da je to bila inicijalna kapsula iz koje je rođen najveći komercijalni uspeh Bruce Springsteena - album "Born in the U.S.A.“ iz 1984. godine, koji ga je pretvorio u globalnu mega-zvezdu.
Ažurirao aleksandar-kojic - 08.Sijecanj/Jan.2026 u 16:06 |
|
|
|
|
aleksandar-kojic
Profil člana
Pronađi sve prevode
Pošaljite privatnu poruku
Pronađi postove člana
Dodaj na listu prijatelja
Active member
Pridružen: 05.Kolovoz/Aug.2012 Lokacija: Gradiška Status: Offline Points: 186 |
Opcije posta
Thanks(0)
Citiraj Odgovor
Objavljeno: 08.Sijecanj/Jan.2026 u 15:52 |
|
Scott Cooper - A big and serious leap into well-known rock 'n' roll. Kako sam naveo na početku ovog teksta, 1982, sam zavoleo Springsteena i njegovu "Nebrasku". To mi je postao najomiljeniji album Bossa, a pesma "My Father's House" jedna od najboljih i najdirljivijih pesama američkog zvuka i šire. S obzirom da se neko usudio da o tome snimi igrani film, morao sam da proverim o čemu se tu radi. Scott Cooper je imao par solidnih filmova koje su svi sa ovog foruma gledali, a Cooper je ovde uspeo da uradi domaćinski posao, i po knjizi Warrena Zanesa snimi jedan solidan biopic, sa nekim elementima Springsteenove autobiografije "Born to Run". Inače, Zanes, američki muzičar i biograf Tom Pettya, je napisao 2023. godine knjigu "Izbavi me iz ništavila: Snimanje Nebraske Bruce Springsteena" koja govori o nastanku te ploče i reakcijama koje je izazvala. Priča je o kratkom periodu 1981-1982. godine, kada je Springsteen prolazio kroz fazu suočavanja sa depresijom, borbom sa svojim demonima i stvaranju svog najličnijeg i najmoćnijeg dela, albuma "Nebraska". Moram priznati da do samog kraja nisam uspeo da prihvatim Jeremy Allen Whitea u ulozi Springsteena, iako se on maksimalno potrudio i uspeo sve to herojski da iznese pod blagoslovom samog "Gazde". Ipak, nije me to odbilo, niti je pokvarilo utisak. S druge strane, Jeremy Strong u ulozi Jon Landaua, neprikosnoveno briljantan. Pravi izbor. Ovaj film je zaista vredan toga da ga neko prevede u celosti, iako je to težak izazov zbog prevoda tekstova pesama koje su najbitniji element razumevanja svega što je Cooper ovde hteo da uradi. Scott Cooper managed to capturing the Boss at a personal and artistic crossroads. Bruce Springsteen je oduvek znao kako da ispriča priču, ali scenarista i reditelj Scott Cooper je uspeo da uhvati "Šefa" na ličnoj i umetničkoj raskrsnici. Kada je Bruce objavio svoj do koske ogoljeni akustični album "Nebraska" 1982. godine, njegov ugovor za Columbia Records uključivao je uslove - bez singlova, bez turneje, bez štampe. Samo da je ovaj ugovor uključivao uslov - bez biografskih filmova, što bi nas možda ostavilo bez ovog filma, teške sage opterećene upornom ozbiljnošću koja se retko pojavljuje u muzičarevom radu, ali je kamen temeljac filmskog stvaralaštva scenariste i reditelja Scott Coopera. Ceo biopic je dobronamerna hronika Springsteena na raskrsnici karijere, nakon što je napokon dobio svoj prvi hit među 10 najboljih singlova sa pesmom "Hungry Heart“, ali umesto da bude srećan, on se bori sa usamljenošću, depresijom i traumama iz detinjstva od svog oca nasilnika; Ti elementi bi svakako mogli doprineti dramatičnom pripovedanju, ali Cooperova samosvesna ozbiljnost prečesto se pojavljuje. I dok se očigledno unosi u ulogu, Jeremy Allan White nikada ne postiže tu alhemiju gde se jedna poznata ličnost Kafkijanski transformiše u drugu poznatu ličnost tokom filma. Možda je prošlogodišnjim biografskim filmom o Bob Dylanu "A Complete Unknown”, reditelj James Mangold razbio kalup koji je decenijama oblikovao živote muzičara. Svi takvi filmovi su uglavnom identični, prateći živote svojih subjekata od detinjstva, preko slave i neizbežnih teškoća i prepreka do dugo očekivane krune karijere, a jedino što se u njima promenilo jeste lik u centru priče. Mangold je odbacio taj pristup i odlučio da se koncentriše na jednu epizodu iz Dyilanovog života, onu kada svoju gitaru prvi put uključuje u struju i uspeo je da u toj epizodi kaže više o enigmi Bob Dylana nego što bi to mogla bilo koja tipična biografija. Naravno, nije on bio prvi koji je smislio takav pristup; setimo se slučaja od pre deset godina kada je Don Cheadle režirao i glumio sam sebe u ulozi Milesa Davisa u polufikcionom filmu "Miles Ahead”, ali ovo nadrealno delo se teško može nazvati tipičnom biografijom. “Springsteen: Deliver Me from Nowhere”, kao i “A Complete Unknown”, imaju više karakteristika klasične biografije nego Cheadleov film. Baš kao što je Mangold temeljio svoj film na knjizi Elijah Walda "Goin' Electric“, reditelj Scott Cooper je zasnovao svoj rad na odličnom zapisu Warrena Zanesa koje se fokusira na dvogodišnji period (1981-1982) u kojem je Bruce patio od teške depresije, ali je uspeo da stvori epohalnu "Nebrasku". Becoming Bruce Springsteen - Did the actors manage to deep dives into the mind and music of the icon’s artistry close enough to rock 'n' roll? Glavni glumac Jeremy Allen White mi je odmah delovao kao da uopšte ne liči na čuvenog Bruce Springsteena. Ipak to nije presudno, jer glavna poenta dobre glume je da se prenese duša lika, njegova ličnost, emocije, osobine: barem toliko da poverujemo da je to Bruce Springsteen, a ne neki tamo glumac... Iako se očekivalo da će ovo biti još jedna izvedba koja mami Oskara, priznaću da to nije slučaj, jer Jeremy nije uspešno ubedio bioskopsku publiku da on nije niko drugi nego sam Boss lično. Bruce Springsteen je izjavio da je lično želeo da ga glumi Jeremy Allen White i da uopšte nije razmatrao nikoga drugog. Rekavši da je, nakon što ga je video u filmu "The Bear“ (2022), osetio da White već ima držanje rock zvezde. Izvedba glavnog lika se takođe razlikuje od ostalih uloga. Iako u njegovom opisu posla piše da uspešno igra različite uloge, Jeremy Allen White je prijatno iznenadio sve i svakoga, posebno načinom na koji je "skinuo“ Springsteena. Pokreti, mimika, a posebno glas. Uz mnogo korekcija auto-tjuna uspeo je da verno otpeva 10 Bruceovih pesama, što i nije bilo toliko teško u odnosu na jadnog Rami Maleka koji nije uspeo da otpeva pesme Freddie Mercuryja u filmu "Bohemian Rhapsody" iz 2018. godine, jer Freddiev vokal nemoguće je imitirati, i to ne može niko i nikada neće moći! Uvek odlični Jeremy Strong, u filmu glumi Bruceovog velikog prijatelja i menadžera Jona Landaua, bez kog "Nebraska" verovatno nikad ne bi bila snimljena. Ovaj put, menadžer nije samo tu da iskoristi jadnog umetnika, već direktno podržava njegov rad i bori se za njegov integritet: kao pravi prijatelj, ali i menadžer kroči mu put ka snovima. Prijateljstvo između Springsteena i Landaua je bilo divno za gledati. On je prvi primetio šta se dešava sa Bruceom iscrpljenim od "The River turneje" i shvatio da se dešava nešto vrlo, vrlo loše sa njegovim fizičkim i mentalnim zdravljem. Landau ga je poznavao bolje nego bilo ko i smestio ga u izolovanu iznajmljenu kuću u Colts Necku, da se oporavi. Držao ga je pod prismotrom i pokušavao da ga zaštiti. Nije dozvoljavao da ga bilo šta ometa u tom prelaznom periodu depresije i anksioznosti, i pusti ga da sam razmisli o svemu i počne u miru da stvara. Pritom, susreti sa demonima iz svoje prošlosti, Springsteenu poklanjaju neočekivanu inspiraciju za neke od najboljih pesama koje je ikad stvorio. Svojim budnim okom i bezuvetnom verom u svog prijatelja, Jon Landau obaveštava Brucea o drugim prilikama koje se gomilaju, uključujući moguću filmsku ulogu, ali Springsteen nije zainteresovan, jer je fanatično posvećen svojoj muzici i ništa drugo ga ne interesuje. Snimajući svoje akustične numere sam, on pravi rizičan izbor da prihvati nesavršen, neulepšan kvalitet zvuka. Landau uzima jedini primerak završenog demo snimka, jednu kasetu sa neočekivano mračnijim, duboko ličnim pesmama. Nakon dve nedelje snimanja, Bruce nije povratio svoju akustičnu viziju za album i insistira na odlaganju potencijalnih hitova dok ne bude zadovoljan. Jon Landau pristaje da koristi Bruceov sirovi demo, nepromenjen, kao novi album, sumnjajući da se Springsteen plaši da će se izgubiti pred uspehom. Koristeći stariju opremu za transponovanje demo trake na vinyl master snimka, Bruceov originalni zvuk je uspešno sačuvan za novi album "Nebraska." Izvršni direktor izdavačke kuće Al Teller je razočaran stilskim odstupanjem i odsustvom potencijalnih hitova, ali Jon Landau brani Springsteenovu umetničku viziju i odluku da pusti album da govori sam za sebe - nema singlova, turneja ili pojavljivanja u štampi, čak ni njegovog lica na omotu. Istina je da je mnogo biografskih filmova o muzičarima postavljeno baš tako: određeni period, uglavnom vrlo bitan, prožet teretom slave, burnout sindromom, drogom i pićem, sa više precizno dramatizovanih sunovrata. Traume od odrastanja u siromaštvu i zlostavljanja od strane pijanog oca, upad u loše društvo, sex, drugs & rock and roll. Onda dolazi nagli zaokret, najveći komercijalni uspeh tog muzičara, koji ga pretvara u planetarno popularnu zvezdu. Obavezno je tu i neka sentimentalna emotivna limunada od ljubavne veze, a onda sve to kulminira ubedljivo najprepoznatljivijim koncertom i to baš izvođenjem najpoznatije hit pesme i sve je cakum-pakum. Skoro uvek, klasičan biopic ima sve karakteristike jednog "trope filma". Često su tu ponavljajuće prežvakane teme, isti tipovi likova (dobar, loš, zao), zaplet ili stilski elementi koje publika prepoznaje, kao "moralni skandali i iskupljenje greha“ ili "putovanja usamljenog heroja“, koje filmski stvaraoci koriste kao skraćenicu za pripovedanje kako bi izgradili prepoznatljivost, zadovoljili žanrovska očekivanja i izazvali emocije publike (osudu pa oproštaj), mada prekomerna upotreba može dovesti do klišea, vešti kinematografi mogu sve da preokrenu novim narativima. Iako Scott Cooperov "Deliver Me from Nowhere“ ima sve klasične trope jednog takvog filma, one su izmešane, promešane i skuhane, sve dok režiser nije dobio zadovoljavajući finalni proizvod: biopik koji ne pokušava ništa preterano novo, već ono poznato reciklira na svež način! Honest authenticity intimate look at Bruce Springsteen’s raw and enduring masterpiece, or another overrated hype documentary? Jeremy Strong u intervjuu za NME, je imenovao "Nebrasku" kao svoj omiljeni Springsteenov album i govorio o njegovom uticaju na njega: "Postoji neka nedokučiva melanholija u njemu. Glumim menadžera Jon Landaua u filmu i uvek sam gajio strahopoštovanje prema tom albumu. Taj narativ u pesmama dolazi iz veoma dubokog mesta u Springsteenovoj duši, i to se može osetiti i u filmu, živo i opipljivo.“ Po objavljivanju "Deliver Me from Nowhere", film je podelio filmske kritičare, iako je Strongova izvedba dobila značajne pohvale, za razliku od Whiteove. Nasuprot Jeremy Allen Whitea u ulozi Bruce Springsteena, Jeremy Strong sjajno glumi Jon Landaua, Bruceovog menadžera, producenta i jednog od lidera koji su stajali iza famoznog albuma "Nebraska“. Ostajući u domenu figure autoriteta koji uvek stoje iza velikih umova, njegovu glumu karakteriše menadžerska veština i njegova autentičnost uprkos Springsteenovom lošem mentalnom zdravlju. "To je film o integritetu... i isceljenju“, napominje Strong. Njegova rečenica u ulozi Bruceovog menadžera Jon Landaua, koji je prvi primetio emocionalnu istinu mladog muzičara, koji se bori sa samim sobom nakon iscrpljujuće "The River" turneje: "Moraš da se skloniš kada tišina postane malo preglasna", dugo mi je odzvanjala u ušima nakon projekcije. Oštroumni i taktični Jon Landau, u stvarnom životu je bio mnogo više od menadžera, bio je najbolji Bruceov prijatelj koji hvata reči u letu, brzinom munje reaguje, sve razume unapred i rešava svaki problem. Kada mu se Bruce ispoveda: "Teško me je iščupati iz mog malog mesta, Jony. Znaš da me grad plaši. Samo želim doći kući. Malo usporiti tempo, znaš?" Naravno da zna. Landau mu odgovara: "Ključevi tvoje nove iznajmljene kuće su pod teglom ispred ulaznih vrata." Problem rešen! Bruce ga naziva - "Mrcino jedna", jer zna da Landau želi isto što i on sam. Jeremy Strong je američki glumac, poznat po svom intenzivnom metodičnom glumačkom stilu u ulogama i na Broadwayskoj sceni i na velikom ekranu. 2024. godine bio nominovan za Oscara za sporednu ulogu Roya Cohna u filmu “The Apprentice” o Donaldu Trumpu, ambicioznom mogulu nekretnina na počecima svoje karijere u New Yorku 70-ih, kada upoznaje ozloglašenog gay advokata Roya Cohna, koji mu postaje glavni mentor i uči ga kako da stekne ogromno bogatstvo putem medijske manipulacije. Ovaj film je zasnovan na istinitim događajima. Radeći uporedo na televiziji i nezavisnom filmu, Strongove izvedbe govore mnogo o njegovoj sposobnosti da uhvati suštinu fiktivnih likova i istorijskih ličnosti kroz svoju tehniku koja često uključuje repliciranje osobina svojih subjekata, bez obzira da li su te osobine primetne gledaocima. Jeremy Strong kao Roy Cohn je hvaljen zbog suptilnog pristupa, slojevitog nijansiranja lika koga tumači bez obzira ko to bio. Jeremy Strong je vrhunski ali neretko zapostavljen glumac, on se s vremena na vreme pojavi u nekom filmu i jednostavno ukrade svaku scenu u kojoj je, kao prošle godine u "The Apprentice“, kada mu je ukraden Oskar… Strongova uloga u filmu Adama McKaya iz 2015. godine "The Big Short“ navela je McKaya da mu ponudi ulogu u originalnoj, sada već kultnoj HBO TV seriji "Succession“. U ovoj seriji igra ulogu Kendalla Roya, oporavljenog zavisnika, najstarijeg sina ozloglašene porodice Roy i izvršnog direktora njihove kompanije "Waystar“. Ova Strongova izvedba učvrstila je njegov status na televiziji i na filmu zbog njegove upornosti i sposobnosti da prihvati složenost svog lika i nepredvidljivu prirodu stalno promenljivog porodičnog posla. Uloga je za njega bila vrhunac karijere, i dobila je univerzalno priznanje kritičara. "TV Line" je proglasila Stronga "Glumcem 2021. godine", za njegov rad na seriji "Succession“, napisavši: "Već tri sezone, Strong pažljivo stvara portret izgubljenog dečaka, čoveka koji zna kako da igra korporativnog heroja, ali ne zna šta da radi sa samim sobom... "Succession“ ostaje jedna od najboljih serija na televiziji, uglavnom zato što je Strongova centralna izvedba bila toliko složena, a fascinantno uspešna, što zaista malo ko može da uradi. Title track "Nebraska" narrating the Starkweather murders, and all meanness in this world... Dodao bih još nešto. Scene u kojima Sprinsteenov tehničar Mike Batlan, koga igra bucmasti komedijaš Paul Walter Hauser, pokušava da pretvori kućno snimljenu kasetu u komercijalno dostupan album pružaju najzabavnije trenutke ovog inače mračnog filma, kao i fascinantan pogled na proces improvizacije kućnog studija. Nespretni Batlan nema pojma o radu na miksetama, a Bruce ga imenuje u producenta demo snimaka na jeftinom četvorokanalnom kasetofonu. Sjajna scena je kad Batlan ufuran u ulogu producenta pita Brucea: "A kako glasi naslov ove pesme?", Bruce zastane: "Starkweather". Batlan ga čudno pogleda jer nije u stanju ni da izgovori ovu reč, Bruce dugo razmišlja i onda sa divljim sjajem u očima, izgovara presudnu rečenicu: "Ne, neka se pesma zove Nebraska." Kada govorimo o biografskim filmovima, Scott Cooper nam ovaj put servira romantičnu docu-dramu koja opet sadrži sve elemente melodrame. Lako prepoznatljivi arhetipovi poput nesebičnog junaka, ugrožene junakinje, oca teroriste i najboljeg prijatelja do groba, što je tipično za današnju upotrebu pojma melodrame, gde reditelj koristi sve ove elemente kompozicije kako bi pojačao emocije publike naglašavajući osećaje na račun realističnosti i dubine. Dakle, romantični gledalac uopšte ne moramo da zna ništa o Bruce Springsteenu, a da uz kokice može da uživa u simpatičnoj melodrami, posebno ako mu se dopao rimejk rimejka filma "A Star Is Born" iz 2018, sa Bradley Cooperom i Lady Gagaom. Springsteen's True confessions reflected on his traumatic childhood. Ovaj podjednako intiman i inspirativan film, istražuje ličnu istoriju i kreativni nagon koji stoji iza rada Bruce Springsteena, nudeći dugogodišnjim fanovima dublji uvid, dok istovremeno poziva mlađe gledaoce u univerzalnu priču o ambiciji i samootkrivanju. Usredsređen na mladog muzičara koji se bori sa trenucima kada "tišina postane malo preglasna“, film produbljuje poštovanje prema žrtvi i emocionalnoj istini koja je oblikovala Springsteenov najraniji rad, što drži pažnju kod svakoga koga privlači iskreno i lično pripovedanje. Gde je muzičar u biopiku, tu je i roditelj koji je u takvim filmovima uglavnom učinio neko, za glavnog lika, gadno zlodelo! U ovom slučaju je u pitanju otac, Douglas 'Dutch' Springsteen, čiji lik igra glumačka gromada Stephen Graham! Njegov lik se pretežno pojavljivao u crno-belim flešbekovima, u trenucima kada se Bruce prisećao detinjstva i teških traumatičnih momenata. Graham je već duže vreme veteran britanskog i holivudskog glumišta, ali je opet nekako zapostavljen kada se govori o dobrim glumcima današnjice. Ipak, nadam se da će se to promeniti, jer je ove godine zasenio sve na dodeli Emmy nagrada sa zaista izuzetnom "Netflix“ serijom, "Adolescence“, a i u ovom biopiku! Gde je muzičar u biopiku, tu je i romantični partner. Odessa Young, meni poznata po ulogama u filmovima "The Professor" i "The Order" ovde glumi Faye Romano, zapravo izmišljenu devojku za film… Navodno, njena uloga je bazirana je na Springsteenovoj supruzi Patti Scialfi i spaja istinite delove iz njihovih života sa onim fiktivnim. Springsteenova ljubav u ovom filmu, spoj je višestrukih romantičnih veza koje je imao. Faye Romano, sjajno glumi mlađu sestru Bruceovog starog školskog drugara. Zbližavajući se sa Faye i njenom mladom ćerkom Haley, polako počinje njihova veza. Romano briljira u sceni kada joj sluđeni Bruce kaže da se seli sam u Los Angeles, a ona ga u suzama optužuje da odbija da se suoči sa svojim strahovima. Springsteen, više ne može da izdrži sav taj pritisak ljudi oko sebe i doživljava nervni slom. Film Scotta Coopera svedoči o nepokolebljivom umetničkom integritetu Bruce Springsteena, ali i njegovoj depresiji koja ga je gotovo koštala karijere. Osim što je “Deliver Me from Nowhere” priča o velikom umetniku, to je istovremeno i psihološka drama o nesigurnosti muškarca zatečenog uspehom koji postiže glumeći macho rockera na bini, a ustvari je čovek koji strahuje od bilo kakve veze istraumiran odnosom s ocem u detinjstvu i koji nadomak najvećeg uspeha u karijeri doživljava ozbiljne napade depresije i emocionalni slom koji ga je mogao koštati i golog života da su se karte drugačije posložile. I upravo taj deo priče čini Cooperov film posebnim u svom biografskom okviru. Scott Cooper - a big face in Hollywood Kada govorimo o biografskim filmovima, Scott Cooper je pravi čovek za to. Proveo je celu deceniju radeći kao glumac na filmu i televiziji a onda je prešao je na režiju. Do sada je režirao samo sedam filmova, a svaki je potpuno drugačiji od prethodnog i većinom su biografski, rađeni po istinitim pričama i zasnovani na prerađenim knjigama. Osim režije, često je pisao scenarija i producirao tuđe i svoje realistične filmove koji su bili široko propraćeni u medijima. Diplomirao je 1992. godine na Institutu za pozorište i film u New Yorku, a nešto kasnije doktorirao u rodnoj Virginiji. Vrlo brzo postao je poznat u uderground krugovima po svojim, naizgled konvencionalnim adaptacijama književnih dela pretočenih u filmove, koji prevazilaze klasične lakdrijaški snimljene dokumentovane biografije tromog tempa, sa svima nama već poznatim i prežvakanim detaljima iz životima javnih i slavnih ličnosti. Potrebno je istaći i njegov ubedljivo izgrađen i izbrušen svojevrsno prepoznatljivi lični pečat i to od prve do poslednje scene svakog njegovog filma, što ga, uz opreznu analogiju sa književnim predlošcima, gde je uvek uspevao da sinhronizuje sklad u odnosima ove dve umetnosti, čini veoma ozbiljnim opservatorom moderne kinematografije. Scott Cooper, s lakoćom prevazilazi "opšta mesta" previše poznatog porekla i pronalazi nova značenja u starim pričama, a svi njegovi slavni likovi nisu od "lakog materijala" i daleko su od zabavnih tipova. Svi su oni prošli kroz istorijske uragane i lomove i dobro su znali šta znači beda, strah, i bol. Poznat po pisanju i režiji surovih filmova vođenih likovima, koji se često fokusiraju na "skrivenu Ameriku“, sa zabačenim mračnim područjima, mističnom atmosferom i dramama sa fokusom na karaktere i ruralne/radničke teme, slične Sprinsteenovoj lirici. Charisma and Control. Marathon runner Scott Cooper with a Head Full of Ghosts! Ovaj filmski stvaralac je rano dobio nadimak "velika njuška" što je verovatno neformalni izraz koji se odnosi na njegovu istaknutost i značajnu reputaciju kao reditelja, ali i neki volšebni magnetizam kojim je uvek uspevao da privuče brojne talentovane glumce sa hollywoodske A-liste, uključujući Jeff Bridgesa, Johnny Deppa, Christian Balea, Woody Harrelsona, Casey Afflecka, Roberta Duvalla i još mnoge druge glumce. Možda to ni sam nije hteo, ali njegov eklektični eskapizam, kritička priznanja i ogromni budžeti producenata, doveli su ga u situaciju da snima sve što poželi, od skupih blockbustera, koji bi zaslepili gledaoce, do skrivenih dragulja koji su očaravali publiku ozbiljnih filmskih festivala. Radio je rock & roll biopice, kriminalističke drame, biografije o mafijašima, vesterne, gotske trilere i sve to podvlačio mračnim humorom braće Coen sa neo-noir elementima. Kada je u pitanju ovaj stilski šarolik entuzijasta, pre par meseci je završio scenario za psihološki horror "A Head Full Of Ghosts" sa mojom omiljenom glumicom Margaret Qualley u glavnoj ulozi. Film je trenutno u pre-produkciji a "šuška" se da će ga i režirati. Film je zasnovan na bestselleru horror noveliste Paula Tremblaya, čija će knjiga "Glava puna duhova“ biti filmska adaptacija iste. Independent Spirit and Master of Eclecticism, with magnetic attraction for Big-Name Actors. Scott Cooper pripada generaciji američkih filmskih reditelja koji su stekli značajnu reputaciju u 21. veku, često istražujući teme marginaliziranih likova i moralnog sivila. Po stilu i tematici njegovi filmovi su prepoznatljivi po realističnom prikazu radničke klase, često prepuni nasilja i moralnih i etičkih poruka o subverzivnoj nejednakosti, koje se protivi dominantnim normama američkog režima vlasti i zahtevaju radikalne promene. Likovi koje gradi su kompleksni i ranjivi, bez obzira da li se radi o docu-dramama, showbiz biografijama, oni su uvek Blade Runneri na tankoj ivici sunovrata u bezdan i svi vode teške egzistencijalne unutrašnje borbe. Kod njega nema nevinih! Iako nije bio deo velikana prve "Indie generacije" (Steven Soderbergh, Cameron Crowe, Gus Van Sant, Mike Leigh, Kevin Smith, Richard Linklater) ili "Generacije X" reditelja poput Spike Jonzea, Larry Clarka, Harmony Korinea, Davida Finchera i Christophera Nolana. Po nekom mom stilskom i generacijskom pozicioniranju, najbliži mu je Paul Thomas Anderson (There Will Be Blood, Magnolia) poznat po impresivnom pripovedanju i snažnim pričama. Scott Cooper je vremenom postao ključni predstavnik mlađe post-Tarantino generacije koja se probijala u periodu 2000 - 2010. godine, donoseći mračniji, "gritty" realizam. Ova ekipa uključuje Taylora Sheridana (Yellowstone, Sicario), koji nam nudi modernu vestern atmosferu kroz teške moralne dileme. Tu je i Jeff Nichols (Mud, Take Shelter) zadužen za intimne, ruralne drame sa elementima misticizma. Posebno bih istakao Andrew Dominika koji snima svoje spore, stilizovane filmove o legendama i propasti (The Assassination of Jesse James, Killing Them Softly). Za napetost i nasilje u izolovanim sredinama, tu je Jeremy Saulnier (Blue Ruin, Green Room), a genijalni David Mackenzie poznat je po svojim sirovim, snažnim dramama (Hell or High Water, Comancheria). Ako vam Scott Cooper nije poznat, ispravite tu grešku! Preporučujem "Out of the Furnace", a ako volite njegove filmove, navedeni reditelji su dobra polazna tačka ove generacije mračnog "gritty" neo-realizma. Cooper je izgradio snažnu reputaciju kao "actor's director“, sa jasnim fimskim jezikom u različitim žanrovima, a ako pogledamo njegov background, imao je značajno i dugotrajno iskustveno prisustvo u filmskoj industriji, a svoju reputaciju učvršćenu njegovom roller coaster filmografijom i sposobnošću da privuče vrhunske glumce u svoje projekte. Značajni uticaji na njegovu karijeru su bili, pre svega, pisci, Flannery O'Connor i njene dark Southern Gothic kratke priče (kao i kod Sprigsteena) i Thomas Wolfe, vodeća ličnost američke književnosti i prve polovine dvadesetog veka. Bio je u isto vreme i buntovan i emotivan. U svojim delima nije ulepšavao istinu i zbog toga su ga mnogi osuđivali. Wolfe se kao i Cooper, bavio kritikom moderne civilizacije i materijalnih vrednosti koje je ona uslovljavala. Poput Flannery, tu je i William Faulkner, često smatran najvećim piscem južnjačke književnosti i jednim od najuticajnijih i najvažnijih pisaca 20. veka. Filmovi koji su uticali na Coopera uključuju Robert Altmanov "Nashville", Terrence Malickov "Badlands", John Hustonov "Fat City" i Peter Bogdanovichev "The Last Picture Show." Naravno, kada govorimo o režiji, nezaobilazan uticaj na Coopera imao je svestrani reditelj producent i scenarista klasične Hollywoodske ere, Howard Hawks, koji je istraživao mnoge žanrove i smatra se jednim od najvećih američkih reditelja "čistih filmova" i herojem autorskih kritičara, jer je pronašao svoje lakonske vrednosti u toliko različitih vrsta žanrovskog materijala. Ipak, najsnažniji filmski uticaj na Scotta Coopera ostavio je surovi, nasilni stil Sama Peckinpaha, tvorca "odmetničkog manifesta" u kinematografiji. Kada govorimo o glumcima, Cooperov glavni mentor u filmskom stvaralaštvu bio je veteran glumac, producent i reditelj, Robert Duvall. On i Duvall su se upoznali na setu filma "Gods and Generals“ i postali prijatelji do groba. Acclaimed "Actor's director," known for powerful storytelling across various genres. Početak karijere Scotta Coopera i njegov rediteljski proboj bio je film "Crazy Heart" iz 2009. godine. Ovaj njegov debitantski film zasnovan na istoimenom romanu Thomasa Cobba iz 1987. godine, a priča je inspirisana stvarnim country pevačem Hank Thompsonom. U filmu se zove Otis "Bad" Blake a glumi ga Jeff Bridges. On je 57-godišnji alkoholičar i kantautor koji je nekada bio country zvezda.Ima iza sebe istoriju neuspelih brakova i svih mogućih bolesti - rak, ciroza jetre i ko zna šta još, ali on ne mari za to. Uglavnom je na putu, nastupa, nenormalno pije i povraća krv, odseda u jeftinim motelima i putuje sam u svom Chevrolet Suburbanu iz 1978. godine. Ovde vidimo Cooperovu opsednutost automobilima, jer i Springsteen kupuje Chevrolet Camaro u "Deliver Me from Nowhere." U Santa Feu upoznaje Jean Craddock koju glumi Maggie Gyllenhaal, mladu razvedenu novinarku koja živi sa četvorogodišnjim sinom Buddyjem. Ona intervjuiše Blakea jedne večeri nakon njegovog nastupa, a zatim, kada se zbliže, Otis "Bad" Blake pokušava da promeni svoj život jer se zaljubljuje u Jean i započinje vezu sa njom. Ona i njen sin postaju katalizator za Blakea da vrati svoj život na pravi put i ohrabruje ga govoreći mu da piše bolje pesme od bilo koga drugog. Zanimljivo da i u "Deliver Me from Nowhere," Cooper replicira istu priču - zbližava se sa Faye i njenom mladom ćerkom Haley, a ona takođe podržava Springsteena ali ga i kritikuje da odbija da se suoči sa svojim strahovima, što podstiče Brucea da potraži stručnu pomoć i ode kod terapeuta da se leči od depresije. Obe žene su razvedene i imaju mladu decu i obe pokušavaju pomoći mentalno rastrojenim muzičarima. Zahvaljujući zadivljujućoj glumi Jeffa "The Dude" Bridgesa, film "Crazy Heart“ osvojio je mnoge nagrade i velike pohvale kritičara kao i publike. Magija koju je Bridges s lakoćom preneo na ekran bila je sjajna. Ubedljivost njegove uloge grešnog nevoljnika Otisa "Bad" Blakea, toliko je "kupila" publiku, da mu je na kraju sve oprostila. Film je dobio čak dva Oskara i jednu nominaciju na 82. dodeli 2010. godine. Nakon što su ga članovi akademije godinama ignorisali, Jeff Bridges je zasluženo osvojio Oskara za najboljeg glumca, a Ryan Bingham i T Bone Burnett za najbolju originalnu pesmu "The Weary Kind". Maggie Gyllenhaal je nominovana za najbolju sporednu ulogu. Možda niste znali da je Jeff Bridges veoma ozbiljan muzičar i da je snimio čak dva albuma u produkciji T Bone Burnetta. To rockersko iskustvo mu je mnogo pomoglo da odglumi jednog bad outlaw country luzera, jer mu nije bilo strano biti na bini i svirati pred hiljadu ljudi. Dok je radio na filmu Michael Cimina "Heaven's Gate“ iz 1980. godine, često je svirao gitaru sa svojim kolegom, kantautorom Krisom Kristoffersonom, između dublova. Njegov lik u filmu "Crazy Heart“, je po Jeffovim rečima delimično zasnovan i na Kristoffersonu. Govoreći o svojoj glumačkoj karijeri i strasti prema muzici, Bridges kaže: "Uvek mi se sviđalo šta glumac može da uradi u filmu, sve te transformacije i ulaženja u lik koji interpretira, ali mi je trebalo vremena da to osetim, da zaista cenim zanat i pripremu. Pored toga, i dalje sam mnogo svirao i pretpostavljam da mi je bilo teško da izaberem: da li sam glumac ili muzičar, ili sam možda oboje?“ Kada poredimo ova dva muzička filma "Crazy Heart“ i "Deliver Me from Nowhere," Jeff Bridgesova uloga Bad Blakea u odnosu na Jeremy Allen Whitea u ulozi Springsteena, možemo primetiti da su Blakeovi demoni bili mnogo sličniji klišejima o pijanim desperadosima s gitarama, dok je Springsteenova depresija zastrašujuće stvarna i opipljiva. Dvojici likova zajednička je i nemogućnost ostvarivanja romantičnog odnosa, ali doslovno možemo osetiti slomljeno srce Springsteenove Faye, mnogo snažnije nego novinarke Jean Craddock. Sve u svemu, "Crazy Heart" je po temi, kastu i konceptu mogao biti remek delo, ali je nažalost ostao samo prosečan. Iako je snimljen s potpunim Springsteenovim blagoslovom, “Deliver Me from Nowhere” je daleko od hagiografije. Izvrstan je i prikaz njegove depresije koji svakako budi saosećanje, ali i istu onu ljutnju bes i osudu koju mnogi osećaju prema čoveku u depresiji: zašto se dovraga ne trgne i postigne nešto s tom divnom ženom koja ga voli?! Ali bolest je stvarna i odnosi svoju cenu. Bez obzira na određeno zaokruživanje priče, “Deliver Me from Nowhere” u velikom delu ostaje otvorena knjiga čija se naredna poglavlja tek trebaju napisati. To samo dodatno pojačava iskreni sertifikat istinitosti svega što smo mogli videli na ekranu. Ovo nije "feelgood" priča za fanove koji su došli u bioskop da bi uživali uz ekranizaciju “best of” hitova iz Springsteenovog širokog opusa. Kao i same pesme s “Nebraske”, ovo je bolno dirljiva tmurna priča u kojoj će veću važnost na soundtracku odigrati nervozno ogoljena direktna lirika “Frankie Teardrop” od grupe "Suicide", gde Alan Vega opominje urlajući: "Svi smo mi Frankie! Svi ležimo u paklu", nego, recimo, preuveličana ljubavna melodrama “Born to Run”. Ko razume, razume! Why is someone else playing Springsteen when he himself is still very much alive and well? Za sve one koji su se ponadali da nam u bioskope stiže koncertni film o rock legendi Bruce Springsteenu, sledi upozorenje. "Boss" ne nastupa uživo u ovom filmu, glumi ga Jeremy Allan White i pritom sam peva sve pesme. Springsteen je pohvalio način na koji je Scott Cooper režirao ovaj biopic, ali jedno pitanje lebdi u vazduhu - Zašto neko drugi glumi Springsteena kad je on sam još uvek itekako živ i u dobroj je formi? Možda samo Elton John! Dobro znamo da je "Boss" uvek bio marljivi radoholik opsednut muzikom i ovisnik o živim nastupima. Za razliku od narcisoidnih zvezda Eltona Johna i Phila Collinsa (o kome se trenutno snima film), Springsteen je mrzeo slavu. Kada je jednom prilikom sa svojim bandom došao na koncert u Londonu, prvo je poderao plakat ispred dvorane Hammersmith. Snimljeno je bezbroj dokumentaraca o njemu u kojima se koriste arhivski snimci i stvarni intervjui, te se balansira između istinitosti i objektivne dramske naracije radi zabave i emocionalnog angažmana publike. Pa zašto onda biopic sa glumcima i dramskom fikcijom u scenariju koja služi kao dramatizovana verzija biografije? Samodokazivanje vlastitih vrednosti samome sebi, ili preispitivanje da li je još uvek "dovoljno dobar" i sposoban za koncerte od tri sata? Ne, nije ni to, jer sa svoje 74 godine, nema više šta da dokazuje bilo kome. Novac nije bio razlog, jer ga ima i previše. Iako je duboko prezirao slavu i marketing, postao je jedan od najslavnijih rock muzičara svih vremena, pa nije ni samopromocija. Ostao je samo još jedan razlog koji bih povezao sa filmom "Becoming Led Zeppelin". Jednostavno je došao pravi trenutak da bend koji nikada nije davao intervjue konačno ogoli legendu o sebi i otkrije najbolje skrivanu tajnu svih ljubitelja rock muzike. Nema tu sujete, samoljublja, narcisoidnosti ni taštine - samo muzika i ljubav prema njoj. Mislim da je Springsteen odlučio da se otvori i svima kaže da je ceo život patio od depresije i pomogne mnogim muzičarima sa sličnim problemima da je depresija izlečiva i da se može normalno živeti sa njom, ako se na vreme i bez stida ode kod psihijatra. Cooperov film sastoji se zapravo od dva relativno nepovezana filma koji su jednako dobri. Najzanimljiviji dio je onaj koji se bavi Springsteenovim kreativnim procesom i nastankom kultnog albuma "Nebraska" : ta fabularna linija možda je zanimljiva samo fanovima i ljubiteljima rock muzike. Deo filma koji se bavi Springsteenovom intimom je druga paralelna priča. Kroz temu depresije film dobija elemente drame, a ljubavni podzaplet propraćen vešto napisanim ozbiljnim i bolnim self-help dijalozima mogao bi se primeniti i na bilo koju dramu o običnim ljudima uopšte. Scott Cooper has been reliably doing solid, under-appreciated work for years. He just trying to make a pretty cool movies with an interesting stories for ordinary people. Nakon neočekivanog uspeha "Ludog srca", Ridley Scott i Leonardo DiCaprio su se zainteresovali za Scott Coopera, a nezavisna kompanija "Relativity Media" je 2012. godine obezbedila novac za naredni Cooperov žestoki dramski triler "Out of the Furnace" (Čelična pravda). Scenario je napisao Cooper sa Bradom Ingelsbyjem i nema nikakve veze sa "Crazy Heart". Angažovana je impresivna glumačka ekipa: Christian Bale, Woody Harrelson, Casey Affleck, Forest Whitaker, Willem Dafoe i Sam Shepard. U produkciji Ridleya Scotta i Leonarda DiCapria, 2013, prikazan je ovaj napeti triler o porodici, sudbini, teškim životnim okolnostima i nepravdi. Film je doživeo neuspeh na blagajnama, a uprkos pomešanim kritikama, gluma cele ekipe je bila široko pohvaljena. Generalno gledano, Cooper se malo pogubio i nije uspeo da izvuče maksimum iz svoje neverovatne glumačke ekipe, što je i logično jer film je toliko prepun talenata da je bilo teško iskoristiti sve potencijale u manje od dva sata. 2015, usledila je "Crna misa" (Black Mass), biografska kriminalistička drama o američkom mafijašu Whitey Bulgeru, zasnovana na knjizi Dick Lehra i Gerarda O'Neilla "Black Mass", opisana kao istinita priča o bezbožnom savezu između FBI i irske mafije. U filmu glumačku ekipu predvodi Johnny Depp kao Bulger, uz Kevina Bacona, Jesse Plemonsa, Petera Sarsgaarda i Dakotu Johnson. Scenaristi Mark Mallouk i Jez Butterworth adaptirali su su ovu istinitu priču po knjizi o Billy "Whitey" Bulgeru, gangsteru irskih korena, koji je preko 20 godina igrao dvostruku igru kao jedan od najvećih američkih kriminalaca, uživao je sigurnost i podršku prijatelja iz djetinjstva, najvažnije osobe bostonskog FBI-a agenta Johna Connollyja iz programa zaštite svedoka koji je kreirao J. Edgar Hoover. Njihov prljavi dogovor, kojim je Bulger postao FBI-jev doušnik, omogućio mu je da učvrsti svoju moć, ali i da vremenom postane FBI-ev najveći neprijatelj i proveo 16 godina na listi najtraženijih zločinaca. Kao što to inače biva u svetu kriminala, dve naizgled nespojive opcije spojio je interes - rušenje italijanske mafije. Vidi se iz sinopsisa da se radi o priči sa dosta potencijala. Nažalost, taj potencijal nije iskorišten. Iako je Cooper na raspolaganju imao scenarijo i glumce iz snova. "Black Mass" je svim silama želio biti novi "Goodfellas", ali jednostavno nije išlo. Kada reditelj koji iza sebe ima samo dva režirana filma zagrize ovako velik zalogaj, za očekivati je da će polomiti zube. Johnny Depp od posljednjeg nastavka "Pirates of the Caribbean" nije imao ulogu dostojnu njegovog talenta, "Black Mass" je bio njegov veliki povratak koji su ljubitelji filma jedva dočekali. Ne bi Cooper zaradio ni upola toliko koliko je zaradio na box-officeu da nije bilo Deppove reputacije i njegovih fanova na čijim se leđima na kraju i razvio ovaj projekat. Cooper je ovaj put morao iz ovako jake glumačke postave izvući performanse za pamćenje. Ovako je samo Depp odigrao ulogu dostojnu scenarija a svi ostali su potonuli u prosečnosti. Nakon "Crne mise", Cooper je napisao scenario, režirao i producirao vestern "Hostiles“ iz 2017. godine, zasnovan na decenijama starom rukopisu pokojnog scenariste Donalda E. Stewarta. Film je ponovo povezao Coopera sa zvezdom filma "Out of the Furnace“, Christianom Baleom, zajedno sa glumicom Rosamund Pike. U sporednoj ulozi, pojavljuje se mladi "Bob Dylan" Timothée Chalamet. Film se odvija na teritoriji New Mexica 1892. godine, kad matorom kapetanu američke vojske Josephu Blockeru, koji će uskoro otići u penziju, predsednik Harrison naređuje da isprati ratnog poglavicu Čejena, Žutog Jastreba, obolelog od raka, i četiri člana njegove porodice nazad na njihove plemenske zemlje u Montani. Blocker u početku odbija, jer su on i Žuti Jastreb bili stari neprijatelji iz velikog rata sa Siouxima 1876. godine, ali nevoljno prihvata zadatak pod pretnjom vojnog suda i gubitka penzije. Belosvetski kritičari pohvalili su veličanstvenu fotografiju i oštar, beskompromisan ton filma, opisujući njegove početne scene kao previše krvave, teške za gledanje i bez dijaloga, sa Cooperovom namerom da prikaže svet kome ozbiljno nedostaje empatije. Neki novinari zaključili su da je film - vredno delo zasnovano na precizno odmerenoj emotivnosti i stručno procenjenom kastingu glumaca, sa očiglednom porukom o tome kako se neke predrasude prema ljudima menjaju nakon što ih bolje upoznate. Hejteri su pisali kako ništa u ovom filmu nije zabavno, nije prosvetljujuće, nije čak ni komplikovano i uglavnom je samo razočarajuće. Naravno, Cooper je već oguglao na loše kritike i samo je nastavio po svom. U inat svima, i uz veliko iznenađenje fanova sledeći film bila je onostrana horror priča "Antlers“, sa Keri Russell i Jesse Plemonsom u glavnim ulogama, a koproducirao ga je Guillermo del Toro. Scenario je adaptiran prema kratkoj priči Nicka Antosce "The Quiet Boy“. Film prati učiteljicu koja sumnja da jedan od njenih učenika pati od ličnih problema u svom porodičnom životu, ne znajući da u svojoj kući krije zlog demona. Film je dobio pomešane kritike u tabloidima, koje su složno hvalile kinematografiju, glumu i elemente horrora, ali su kritikovali scenario. Ah, taj đavoljak Guillermo del Toro! "The Pale Blue Eye" je misteriozni gotski triler iz 2022. godine, koji je napisao i režirao Scott Cooper, adaptiran prema noveli Louisa Bayarda iz 2006. godine. Smešten u 1830. godinu, gde detektiva veterana Augustus Landora glumi Christian Bale, koji istražuje niz ubistava na Vojnoj akademiji West Point uz pomoć Edgar Allan Poea (Harry Melling), mladog oštroumnog vojnog kadeta. Kakva sjajna ideja! Odabrati beskrajno simpatičnog Harry Mellinga za ulogu neodoljivog mladog Edgar Allan Poa je pravi pogodak. Tu su još i Gillian "Scully" Anderson, Charlotte Gainsbourg i neizostavni Robert Duvall. Ovo kriminalističko ludilo je preglumljeno, a kada glavni likovi počnu da mažu lica krvlju i zavijaju na mesec ili šta god im je pri ruci, film nastavlja da kruži svojom zamršenom radnjom bez pronalaženja zadovoljavajućeg mesta za "sletanje". To je ona vrsta trilera gde publika gubi živce u poslednjim minutima jer tek tada se sve razrešava sa totalno neočekivanim raspletom, koji možda i nije istinit. Obožavam ovakve filmove i prvo što mi pada na pamet kao referenca su poslednji minuti filma "Where the Crawdads Sing". From Book to a Screen - An insight into how Warren Zanes’ moving book inspired Scott Cooper to bring Bruce Springsteen’s most intimate chapter to life on screen. U januaru 2024. godine počelo je da se šuška da će Scott Cooper napisati scenario i režirati film zasnovan na stvaranju albuma Bruce Springsteena "Nebraska“ iz 1982. godine. Film, pod radnim nazivom "Deliver Me from Nowhere“, trebao bi biti zasnovan na knjizi iz 2023. godine koju je napisao Warren Zanes, uz odobrenje Springsteena. Zašto Bruce Springsteen? Možda niste znali da je Scott Copper veliki ljubitelj rock, folk i country muzike, pa nije čudno da se Ryan Bingham, kantautor americane i roots rocka, nalazi na čak dva Copperova soundtracka. U "Hosties" izvodi pesmu "How Shall a Sparrow Fly", a u "Crazy Heart", sa T Bone Burnettom Oskarom nagrađenu "The Weary Kind". U filmu "Out of the Furnace“, frontmen grupe Pearl Jam, Eddie Vedder, rearanžirao je pesmu "Release“ sa debitantskog albuma grupe Pearl Jam, "Ten“, za film, koja se može čuti tokom uvodnih scena i odjavne špice. Junkie XL, multiinstrumentalista i DJ, remiksovao je pesmu "A Little Less Conversation“ Elvisa Presleya za "Black Mass". Tyler Stenson, singer-songwriter i poznati folk muzičar snimio je pesmu "Leave Oregon" za "Antlers". Peter Yarin, modern jazz pianist izveo je pesmu "The Miller and the Brook" za "The Pale Blue Eye", a sam naziv filma, Scott Cooper je posudio iz naziva Lou Reedove pesme "Pale Blue Eyes" sa trećeg albuma njegove grupe "The Velvet Underground" iz 1969. godine. The Boss Key Career Highlights! U maju 2024. godine, objavljeno je da je Springsteen imenovan za člana "The Ivors Academy", i tako je postao prvi međunarodni singer-songwriter koga je Akademija učlanila u svojoj 80-godišnjoj istoriji. 18. oktobra 2025. godine, Springsteen je dobio inauguralnu nagradu "Academy Museum of Motion Pictures" za svoje dugogodišnje muzičko nasleđe i proglašen je za umetnika čiji je opus inspirisao generacije i generacije muzičara i duboko uticao na kulturu USA. 3. novembra 2025. godine, Javna biblioteka New Yorka ga je uvrstila u klasu "Library Lions" za 2025. godinu. Springsteen je za života dobio toliko nagrada, da je gotovo nemoguće pobrojati sve. An intimate look at Bruce Springsteen’s raw and enduring masterpiece "Nebraska", its sound, spirit, and powerful influence on the film’s tone and emotion. Retrospektivno, kritičari su se konačno jednoglasno složili da priznaju "Nebrasku" bezvremenskim albumom i Springsteenovim najboljim delom. Album se našao na brojnim listama najvećih albuma svih vremena. Prepoznat je kao jedan od prvih "uradi sam“ (DIY) home recordings radova velikog talentovanog umetnika koji je imao esencijalni uticaj na indie rock i underground muzičku scenu 80-tih i 90-tih godina prošlog veka. Brojni rockeri su odali počast albumu i naveli njegov uticaj na svoju muziku. Biografski film Scotta Coopera "Springsteen: Deliver Me from Nowhere" zasnovan na stvaranju tog malog remek dela, i imao je svetsku premijeru na 52. filmskom festivalu u Tellurideu, 29. avgusta 2025. godine, a u Sjedinjenim Državama ga je prikazao 20th Century Studios 24. oktobra 2025. godine. Istog tog dana, 24. oktobra 2025, objavljeno je prošireno izdanje pod imenom "Nebraska '82: Expanded Edition". Pre toga, "Electric Nebraska" je bio Springsteenov pokušaj da se njegove akustične ogoljene pesme koje je sam snimio na kasetu od 3. januara do maja 1982, u izolaciji Colts Necka ponovo snime sa celim E Street Bandom u električnim studijskim verzijama. Međutim, zbog lične, tužne i naturalne prirode demo snimaka, Boss je smatrao da bend ne može da ih ponovi i očuva netaknutu nesavršenost u tradicionalnim rock aranžmanima. Ipak, snimljene sesije iz 1982, su ostale na trakama u Power Station studijima. Springsteen i Jon Landau su odbacili snimke sa E Street Bandom jer nisu mogli da repliciraju sirovu, duboko ličnu i jezivu folk suštinu "kućnih traka". Iako album "Electric Nebraska" nije izdat te 1982, osam numera će kasnije naći put do albuma "Born in the U.S.A.", objavljenog 1984. godine, nekoliko pesama izašlo je kao samostalni singlovi, a nekoliko je ostalo neobjavljeno u bilo kom obliku do danas. Pet meseci nakon ovih elektrificiranih pokušaja, 30. septembra 1982. godine, Springsteen je izdao 10 pesama sa famozne crne kasete, nepromenjenih, sa netaknutom tamom svoje bolesti, šuštanjem, škripanjem i greškama u masteringu, kao svoj šesti album, nazvavši ga po pustom okruženju izolovanog ranča u Colts Necku i jezivoj hladnoći uvodne balade "Nebraska“ koja prigodno otvara ovu ploču. Ona nam priča istinitu priču o manijaku Charlesu Starkweatheru, koji je ubio deset ljudi od 1957. do 1958. u Nebraski dok je putovao amerikom sa svojom 14-godišnjom devojkom Caril Ann Fugate. Nakon hapšenja, Starkweather je osuđen na smrt na električnoj stolici. U tekstu pesme, ubica se uopšte ne kaje, kriveći "zlobu sveta" za svoje postupke koje time opravdava. "Nebraska '82: Expanded Edition“, je box set od četiri ploče + Blu-Ray upakovana u omot kao neka knjiga, a objavljen je 24. oktobra 2025. godine. Te električne verzije su sada izvučene iz arhive i uključene u ovo prošireno izdanje. Razne verzije ovog surovo snimljenog albuma nikada nisu objavljene, ali Scott Cooperov novi film zagolicao je Bossa da sve to konačno obelodani. Svi snimci su iz Colts Necka, New Jerseya, Power Station Studija, The Hit Factory u New Yorku, kao i dosta materijala sa koncerata. Prva ploča sadrži "Nebraska Outtakes" - 15 neobjavljenih pesama, uključujući numere sa legendarnih električnih Nebraska sesija sa E Street Bandom. Druga ploča je nikad objavljena "Electric Nebraska", na trećoj su remasteri originalnog albuma iz 2025. godine, a na četvrtoj se nalaze snimci uživo iz Count Basie Theatra u New Yorku. Uz sve to, pridodat je i soundtrack iz filma "Springsteen: Deliver Me from Nowhere." Ne znam da li ste preslušali ovaj novi box set, ali što se mene tiče, mislim da je odličan. Čak i danas, ovo reizdanje i dalje ima divan zvuk koji nas prenosi u bezvremensko mesto. Blago šuštanje i pucketanje na pločama daje mu poseban patinirani šarm. Svi vinyli su izuzetno visokog kvaliteta i vredi ih poslušati. Teško je odabrati najbolje verzije pesama, ali bih rekao da to zavisi od raspoloženja i načina na koji ih slušate. Novi remaster je čist kao sunce, a da nije izgubio originalne kvalitete koji mu daju sav potreban karakter za večnost. 20th Century Studio je objavio - "Moćan i intiman portret kreativnosti, ambicije i cene potere za snom, stiže na digitalne platforme (Amazon Prime Video, Apple TV i Sky Store) 23. decembra 2025. "Deliver me from Nowhere" prati nastanak albuma Bruce Springsteena "Nebraska“ koji je obeležio prekretnicu u njegovom životu i smatra se jednim od njegovih najtrajnijih dela, sirovom, ukletom akustičnom pločom naseljenom izgubljenim dušama koje traže razlog za verovanje. Muzičara i tekstopisca, sa velikim srcem i zvukom, portretiše Jeremy Allen White, koji autentično svira gitaru i peva u ovom umetničkom nastupu koji je dobio visoke kritičke pohvale kao zadivljujući a za svoju ulogu White je nedavno nagrađen nominacijom za Zlatni globus za Najbolju mušku glumu u filmu." Uz film, koji sada možemo da gledamo na trosedu uz kokice, tu su i digitalni bonus materijali nazvani - Ekskluzivni dokumentarac u četiri čina: Making Springsteen: Deliver Me from Nowhere. U prvom činu "Od knjige do platna" možemo saznati kako je dirljiva knjiga Warrena Zanesa inspirisala filmske stvaraoce da najintimnije poglavlje iz života Brucea Springsteena ožive na platnu. Čin 2: "Iznad muzike" je intiman pogled na sirovo i trajno remek-delo "Nebraska“, njegov zvuk, nepokolebljivi kreativni duh i snažan uticaj na ritam i celu paletu snažnih emocija ovog filma. Čin 3: "Postati Bruce Springsteen" govori nam o tome kako je Jeremy Allen White duboko zaronio u um i muziku Springsteena, uspešno "hvatajući" hrabrost, gracioznost i čovečnost koje definišu ceo svetonazor ove rock ikone. Čin 4: "Duboka autentičnost", predstavlja scenografski pristup, i kako od vintage garderobe do šetališta u Asbury parku, možete da vizuelno opipljivo osetite dušu New Jerseya 80-tih. 5. decembra 2025. godine, pojavio se i dugo očekivani soundtrack sa svih 30 pesama koje se pojavljuju u filmu. Album je dostupan na CD-u, duplom limited edition vinylu "Asbury Gray“ i digitalno. Original Motion Picture Soundtrack sadži 12 pesama koje je otpevao Jeremy Allen White, tu su i pesme "Hungry Heart", "Used Cars" i "Atlantic City" koje peva Springsteen, kao i još jednu živu verziju "Atlantic City" iz Madison Square Gardena uz pomoć E Street Banda. Grupe koje se mogu čuti u filmu su: The Cardinals, Foreigner, Spaceship, The Bellamy Brothers, Santana, The Allman Brothers Band i Suicide. Prisutni su i soul singer Dobie Gray, kompozitor Robert Israel i country kantautor Conway Twitty. Pored grupe "Suicide", fascinirala me pojava Joela Vandroogenbroecka, belgijskog kompozitora, aranžera, klavijaturiste, flautiste, majstora sitara, harfiste i perkusioniste, koji je predvodio opskurni krautrock psihodelični bend "Brainticket" čiji je prvi album "Cottonwoodhill" svojevremeno bio zabranjen u Jugoslaviji zbog natpisa na omotu: "Slušajte ovu ploču samo jednom dnevno. Vaš mozak bi mogao biti uništen, a mi ne snosimo posledice“. Naravno, imam tu zabranjenu ploču. Sam Cooke u filmu izvodi tradicionalnu gospel himnu "The Last Mile of the Way", u sceni kada Landau pita Springsteena koju bi pesmu svirao kada bi morao da spasiš nečiji život, a Springsteen imenuje Sam Cookeovu numeru; To je trenutak duboke povezanosti i katarze u filmu, jer njen značaj je što je baš ta pesma pružala utehu i inspiraciju Springsteenu tokom teškog perioda, ističući njegovu zahvalnost za gospel i soul muziku. Dobitnik Grammyja, poznati producent iz Nashvillea Dave Cobb, koji je radio sa Chris Stapletonom, Brandi Carlile, Sturgill Simpson, bio je izvršni muzički inženjer za film i za soundtrack. Poznat je po svom analognom pristupu snimanju, fokusirajući se na hvatanje sirovog, autentičnog filinga u svom radu. Koristeći svoje veze, uspeo je da dovede umetnike iz grupe "Greta Van Fleet" i Jay Buchanana vođu benda "Rival Sons" za glavni bend u filmu, jer je reditelj Scott Cooper želeo "young, hip rock 'n' roll band“. Bruce Springsteen intends to announce releases of seven 'lost' albums Na ogromno iznenađenje svih, Bruce Springsteen je otvorio svoju arhivu kako bi fanovima omogućio da čuju SEDAM završenih, ali nikada ranije objavljenih albuma. "To su snimci, koji datiraju od 1983. do 2018. godine, i popuniće bogata poglavlja Springsteenove opsežne karijere - istovremeno nudeći neprocenjiv uvid u njegov život i rad kao umetnika,“ saopštila je izdavačka kuća Sony Music. Među njima su radni snimci sa sesija koje su dovele do rock klasika "Born In The USA", i album na kome je eksperimentisao sa bubnjarskim loopovima i sintisajzerima iz ranih 90-ih. Kako Boss kaže: "Godinama puštam ovu muziku samom sebi i bliskim prijateljima i drago mi je da će mnogi ljudi koji me poštuju i vole konačno imati priliku da ih čuju. Nadam se da ćete uživati u njima.“ 1998. godine, Springsteen je objavio "Tracks“, box set od četiri diska koji sadrži 66 pesama. Ovaj box se uglavnom sastojao od neobjavljenih pesama snimljenih tokom sesija za njegove brojne albume, a uključuje i retke B-strane singlova kao i demo snimke i alternativne verzije već objavljenog materijala. Springstin je poslednjih godina dublje kopao po svojoj arhivi. 27. juna 2025. godine je objavio "Tracks II: The Lost Albums" za izdavačku kuću Columbia Records i predstavlja nastavak njegovog box seta "Tracks“ iz 1998. godine. Kolekcija je organizovana u sedam tematskih albuma, od kojih svaki prikazuje redak i arhivski materijal sa različitih snimanja tokom Springsteenove karijere. Ovaj box set se sastoji od sedam CD-ova (ili devet ploča), a obim izdanja se prilično razlikuje od prethodnika, "Tracks“, čija su četiri diska sakupila nasumične odsečke i B-strane iz prvih 25 godina Springsteenove karijere. "Tracks II“ sadrži 83 pesme, od kojih 74 nikada nisu zvanično objavljene ni u kom obliku. Sve pesme su napisane i snimljene između 1983. i 2018. godine. U intervjuu za Vulture magazin objasnio je da ploče nikada nisu objavljene jer mu se nisu činile "bitnim“, čak i ako su mu se sviđale ili mu je bilo zabavno snimati ih. Međutim, Bruce je pretraživao svoj trezor kako bi ostavio narativ o svojim "izgubljenim 90-im“ iza sebe. Prema njegovim rečima, "Tracks II" sadrži kompletne ploče, od kojih su neke ponovo miksovane i remasterovane. Neobjavljeni albumi na "Tracks II: The Lost Albums" dokumentuju različite faze Springsteenovog rada. "LA Garage Sessions '83" sadrži sirove, lo-fi snimke iz perioda između "Nebraske" i "Born in the U.S.A." "Somewhere North of Nashville" se oslanja na country rock, "Inyo" kanališe teme spaghetti westerna, "Twilight Hours" istražuje filmske, melanholične zvučne pejzaže, a "Faithless" nudi spiritualno obojenu, filmsku atmosferu. U ovaj box uključeni su i "Streets Of Philadelphia Sessions", kao i "Perfect World", projekat E Street Banda. Sedamnaestominutni dokumentarac pod nazivom "Inside Tracks II: The Lost Albums“ objavljen je 20. juna 2025. godine, a gledaocima pruža detaljan uvid u svaki izgubljeni album, kako ih je objasnio sam Springsteen. Boss je najavio da takođe stiže box set "Tracks III“, sastavljen od pojedinačnih pesama, a ne od celih izgubljenih albuma. "Još uvek ima mnogo muzike u trezoru, i to je nešto što sam završio i spremno je za objavljivanje“, rekao je za Rolling Stone magazin, "Samo je pitanje kada ću imati vremena da to objavim, s obzirom na to da imam razne druge stvari za koje sam zainteresovan da uskoro objavim... Pretpostavljam da će izaći u naredne tri godine ili tako nešto.“ 76 Years Old, Boss is Still Alive and Kicking, Full of Life! Živ, zdrav i pun snage, ovaj opsesivni vorkoholik trenutno radi na novom albumu, promoviše Cooperov biografski film i nastavlja turneje, ostajući relevantan u svim muzičkim pravcima i svetu moderne tehnologije. Najnovija velika turneja Bruce Springsteena sa E Street Bandom je bila opsežna svetska turneja 2023 - 2025. godine, nedavno je završena u julu 2025. godine, obeležavajući masivne dugotrajne svirke po stadionima Severne Amerike i arenama u Evropi, nakon mnogih kašnjenja i odlaganja zbog Springseenovog peptičkog ulkusa. Ipak, neuništivom "Gazdi", jaki bolovi u stomaku i problemi sa dijafragmom onemogućili su da peva, a stanje je opisao kao "čudovište“ koje je mesecima uticalo na njegovu dijafragmu, ali se na kraju oporavio i nastavio turneju uz lečenje čira. Bruce Springsteen i E Street Band, nakon ovog incidenta završili su svoju svetsku turneju u četvrtak, 3. jula 2025. godine, na stadionu "Giuseppe Meazza“ u Milanu, u Italiji, epskim koncertom sa klasičnom listom pesama, energičnim bisom na kome su izveli pesmu "Rockin' All Over the World“ Johna Fogertyja iz Creedence Clearwater Revival i učvrstili snažnu vezu sa ogromnom italijanskom publikom. Turneja je trajala 29 meseci, 130 koncerata na više kontinenata, ostavljajući fanove oduševljene nastupima i pune nade za buduće koncerte, sa naznakama na nove svirke u Australiji. U martu 2024. godine, u pauzi ove turneje, tokom jednog intervjua za "E Street Radio" Springsteen je rekao da fanovi mogu očekivati širi izbor repertoara pesama nego ranije. "Mislim da pristupamo svetskoj turneji započetoj u avgustu 2023, a završenoj u julu 2025, kao da je potpuno nova. Biće nekih stvari sa prošlogodišnje turneje koje ću zadržati; neke od mojih krucijalnih egzistencijalističkih tema o prolaznosti života i borbi za prava radnika od tiranije apsolutističke diktature koja koristi silu za poslušnost svodeći demokratiju na puki formalizam. Te stvari ću zadržati. Dakle, biće mnogo više raznolik izbor pesama. Gledamo na to kao da je nešto potpuno novo. Želimo da "ubijemo publiku" i pošaljemo ih kući nakon što su se odlično proveli, a to se nije promenilo i to je ono što planiramo da radimo do kraja ove turneje“, rekao je Springsteen. Boss je preimenovao završni evropski deo turneje 2025. godine, nazivom "Land of Hope and Dreams Tour", a počela je 14. maja u Manchesteru, a završila se 3. jula u Milanu u Italiji, postala je njihova najuspešnija turneja ikada. Ukratko, svetska turneja 2023 - 2025, bila je njihova poslednja velika uspešno završena turneja, ali spekulacije o budućim datumima mogućeg "poslednjeg ispraćaja" su počele da kruže društvenim mrežama (neke potencijalno sa sajtova fanova ili nezvaničnih izvora) . Sve to je nagoveštavalo oproštajnu turneju pod nazivom "Born to Run: The Last Ride“ 2026/2027, ali za to trenutno nema zvanične potvrde Springsteenovog tima ili njegove zvanične web stranice. Hard-driving demonstration of how and why Bruce Springsteen and the E Street Band had become the best rock band in the world! Svet muzike je elektrifikovan, veštačka inteligencija, roboti, hologrami, auto-tune, nova pravila-nova muzika bez cenzure, bez kvaliteta i tome nema kraja. Međutim, old timer Bruce Springsteen se zvanično vraća sa novom turnejom "Stay With Us: The Reunion Tour 2026/2027“. Ovaj globalni povratak označava duboko emotivno poglavlje u njegovoj legendarnoj karijeri, slaveći hrabrost, jedinstvo i nesalomivost... "Nema predaje. Još uvek imam napisane priče koje želim ispričati i nisam završio, samo još treba da ih otpevam." kaže Springsteen. Turneja planirana za 2026. godinu obuhvatiće preko 20 gradova širom Severne Amerike i Evrope, a počeće u Philadelphiji, gde je Springsteen prvi put dokazao da ambciozni klinac sa gitarom može da ispuni arene nadom, znojem i istinom. Uz najavljene datume koncertne turneje za 2026. godinu, i prodaju karata, pojavila se i nova knjiga "Tonight in Jungleland: The Making of Born to Run“, koja detaljno opisuje snimanje Springsteenovog albuma "Born to Run“ i turneje koja je sledila od 1974, do 1977. godine. Sada, 50 godina kasnije, Bruce je prepričao celu priču piscu Peteru Amesu Carlinu za novu knjigu. Carlin je odabrao baš ovaj album, jer smatra da je Bruce snimio mnogo albuma, ali nijedan kao "Born to Run“. Krenuo je da napravi dobar rock and roll album a uspeo je da snimi remek-delo, posle koga njegov život više nikada nije biti isti. Knjiga će biti objavljena u septembru 2026. godine. Na intrnet spekulacije o oproštajnoj turneji "Born to Run: The Last Ride“, Springsteen se samo nasmejao rekavši: "Možda i to dođe na red, imam tek 75 godina i uživam u nastupima sa E Street Bendom koji nikada nisu bili bolji. Nadam se da ću svirati sa njima i kada napunim 90. godina." Boss je više puta demantovao glasine o penzionisanju, navodeći da planira da nastavi da nastupa što je duže moguće, navodeći svoje kolege poput The Rolling Stones i Paul McCartneya kao inspiraciju i motivaciju da istraje. Čak i dok svira velike svetske turneje, objavljuje megalomanski box set "Tracks II: The Lost Albums 2025" od sedam CD-a, koji se našao na godišnjim listama mnogih mojih prijatelja na prvom mestu. Iz gornjih redaka je možda donekle razumljivo što niko pre, a ni posle Springsteena nije na tako originalan i uverljiv način ušao u glavu prosečnog Amerikanca, postavši tako neponovljivi glas svih onih “rođenih u U.S.A.”, koji ne znaju artikulisati vlastito iskustvo, što je donekle fenomenološki uporedivo sa Salingerom i njegovim romanom “Lovac u žitu”, u kojem je Salinger dao svoj glas celoj jednoj izgubljenoj i “nemoj” američkoj generaciji. Pišući u autobiografiji o nastanku pjesme “The River”, Springsteen navodi: “Gledao sam kako moj šogor ostaje bez dobro plaćenog posla i, ne žaleći se, naporno radi kako bi preživeo. Kad ju je moja sestra Ginny prvi put čula ovu pesmu, došla je u ‘backstage’, zagrlila me i rekla: ‘To je moj život’. Za mene je to najbolja kritika koju sam ikad dobio”. Ova katarzična rečenica (“To je moj život.”) možda na najbolji način opisuje “Fenomen Springsteen”, to prepoznavanje ljudi u njegovim pesmama, kao njegovu glavnu karakteristiku. This guitar-strumming storyteller may have scaled down his attack, but Springsteen hasn't diminished his ambition one bit. Uprkos svojoj nelagodnosti zbog znatnog bogatstva, koje je opravdano zaradio i zaslužio tokom šest decenija napornog rada, sam sa svojim velikim rukama i gitarom većom od lopate Alije Sirotanovića, bio je i ostao heroj radničke klase, humanitarac koji je delio novac "šakom i kapom" svima kojima je bio potreban više nego njemu. Springsteenova legendarna radna etika i lirika, pričala je priče o teškom životu šljakera, pronalaženju ljubavi i begu iz grada koji "čupa kosti iz tvojih leđa“. On je poznavao takav život, budući da je rođen u gradu na obali Jerseya u primetno oronulom domu sa roditeljima iz srednje radničke klase. Kada se vratio u svoj rodni New Jersey, 1981. godine, na ranč u Colts Necku, opremio ga je sa odbačenim nameštajem pronađenim na ulicama. Kako je tada rekao 32-godišnji muzičar: " Bio sam solventan, što me učinilo jedinstvenim u mom malom komšiluku.“ Uvek radnik među radnicima, čak i sada, sa 74 godine, on je još uvek na turnejama i održava trosatne nastupe i prosipa litre znoja za svoje obožavaoce širom sveta. Ostajući veran svojim skromnim korenima - zasukao je rukave i radio, a to je na koncertima savetovao svima, da samo poštenim radom mogu ostvariti neophodnu finansijsku sigurnost i zaraditi "taj prokleti novac koji je prokleto potreban." Dani slave se nastavljaju za Springsteena i početkom ove 2026. godine, bez očiglednih planova da uspori po cenu života. Posebno cenim Springsteenovu duboku sposobnost da izrazi svoje emocije kroz "samo-terapiju“ u tekstovima i sumira muziku kao zvuk ličnog prihvatanja sebe kao čoveka koji se godinama bori sa depresijom. "Nebraska" was more than an album, it was his creative and personal exigency need. "Novi Dylan“, "Mesija i budućnost rock ’n’ rolla“... to su samo najkarakterističniji komplimenti koji su do sada upućivani Bruce Springsteenu, treutno najvećoj svetskoj rock zvezdi. Međutim, on nije ni jedno ni drugo, već naprosto čovek koji je rock ’n’ rollu vratio pravo na iskrenosti i beskompromisnu romantiku. Pohodio kompletnu ostavštinu američke folk muzike, odakle potiče veliki deo rock n roll ikonografije i motiva, tako je i Springsteen pokušao da nađe stare pesme koje bi funkcionisale kao svima razumljive poruke za rešavanje današnjih problema. Ovakav postupak izgradnje odnosa prema istoriji američke muzike, sam po sebi je paradigma koja svedoči o tome da Amerika nije ono što bi ljudi koji vode televiziju želeli da ona misli da jeste. Postoji i trodimenzionalna Amerika, kojoj je Springsteen uvek bio pouzdan svedok. Na njegovom neočekivanom šestom albumu "Nebraska", senke te i takve Amerike, Springsteen je prvi put posetio, oživljavajući jednog od najupečatljivijih likova iz njene paralelne istorije: Pete Seegera. Autentični tamošnji levičar, bio je inspirator savremenog protestnog urbanog folka, a Bruce je jedna od retkih osoba koja je svirala i pevala sa Woodie Guthriejem, neospornim ocem savremenog folka, što svemu što je ikad uradio daje neospornu težinu. I konačno, Boss je poeta koji nalazi da gitara, narativni stihovi i ljudski glas na najbolji mogući način opisuju moderno stanje sveta. On vešto upotrebljava celu istoriju američke muzike kao biblioteku, tako da mnogi kažu da je Springsteen - savest američkog rock 'n' rolla ! Bruce Springsteen Is Now A Billionaire Springsteenova muzička karijera traje preko 40 godina, počevši od albuma "Greetings from Asbury Park, NJ“ iz 1973. godine. Objavio je 18 studijskih albuma, osvojio 20 Grammyja, osvojio Oskara kao i dva Zlatna globusa, a prodao više od 140 miliona ploča širom sveta, što ga čini jednim od najprodavanijih muzičkih umetnika svih vremena. Primljen je u "Songwriters Hall of Fame" i "Rock and Roll Hall of Fame" 1999. godine, dobio je nagradu Kennedy centra 2009. godine, a nagrađen je i Nacionalnom medaljom umetnosti 2023. godine. 2010. godine, časopis Rolling Stone je rangirao Springsteena na 23. mesto na svojoj listi "100 najvećih umetnika svih vremena“, opisujući ga kao „oličenje rokenrola“. Godine 2025, Springsteen je postao jedan od samo pet umetnika koji su zaradili preko 2,3 milijarde dolara samo na turnejama sa E Street Bandom od 2023. do 2025. godine. Bruce Springsteen je samo 2021. godine zaradio vrtoglavih 590 miliona dolara, uglavnom prodajom master snimaka i autorskih prava za 550 miliona, a ostatak od koncerata i saradnji sa drugim muzičarima. Kasnije, 2025. godine, ruši rekord i zaradio je gotovo 730 miliona dolara samo na turneji. 2021, je postao najplaćeniji muzičar sa 590 miliona dolara zarade. Bruce Springsteen je vremenom postao milijarder, s procenjenim bogatstvom od oko 1.2 milijardi dolara, uglavnom zahvaljujući dugoj i uspješnoj karijeri, prodaji preko 140 miliona albuma, ali ključan faktor bila je prodaja njegovog muzičkog kataloga kompaniji Sony za neverovatnih 500 miliona dolara. Springsteenovi memoari "Born to Run“ i prateći album "Chapter and Verse“ objavljeni su u septembru 2016. godine, a 22. novembra 2016. godine nagrađen je "Predsedničkom medaljom slobode" od predsednika Baracka Obame, kao priznanje za njegov dubok uticaj na američku muziku, kulturu i njegovo portretisanje američkog društva kroz pisanje pesama, aranžmana i snažnih nastupa uživo, a ovom nagradom proglašen je za "Američkog rock and roll laureata.“ To je najviše civilno priznanje u USA, i dodeljuje se za značajan doprinos nacionalnim interesima, svetskom miru i kulturi. Poznat po epskim nastupima sa svojim E Street Bandom, ovo priznanje je dobio zbog promovisanja američke muzike i otelotvorenja američkog sna. Predsednik Obama je predstavio Springsteena kao tekstopisca, humanitarca, američkog rock and roll laureata i najvećeg ambasadora New Jerseya“, ističući njegovu empatiju i iskrenost u prikazivanju stanja nacije. Njegovi stihovi u kojima se bori za prava vijetnamskih veterana i radnika čeličana, odražavaju svu bol i obećanja boljeg američkog života, držeći u svojim rukama ogledalo identiteta nacije. Springsteenova "The River Tour" je 2016. godine proglašena najboljom globalnom turnejom od strane mnogih uglednih rock kritičara. Album "Letter to You" sa E Street Bandom iz 2020. godine dostigao je drugo mesto na američkoj listi albuma, što Springsteena čini prvim umetnikom koji je objavio album među pet najboljih u šest uzastopnih decenija. Dakle, ništa od penzionisanja. 2025. godine pomenuo je da želi da radi više solo performansa poput kritički hvaljene predstave "Springsteen on Broadway", u kojoj je izvodio neke svoje pesme i pričao priče iz svoje autobiografije napisane 2016. godine, i nada se da će se baviti muzikom sve do smrti, i verujem mu! Bruce je u septembru napunio 76 godina, i još je žedan vrele krvi. Hitovi sa "Born in the U.S.A." iz 1984. godine lansirali su ga u planetarnu superzvezdu i stekao je svetsku slavu, ali je nastavlo lečenje od depresije. Izjavio je da i dan danas oseća ogroman nedostatak unutrašnjeg mira, ali nije odustao - "Depresija me proganjala celog života, pa sam se navikao da živim sa njom" Za kraj sam ostavio stihove Flannery O'Connor, koji možda najbolje opisuju tananu unutrašnju tajnu istinu koja se oduvek krila u Springsteenovoj krhkoj duši i koje je bio u potpunosti svestan, bez obzira na njegovu samouverenu spoljašnost gromade od čoveka sa nadimkom The Boss: "Tamo odakle dolaziš, sve je nepovratno nestalo. Tamo gde si mislio da ćeš stići, nikada nije ni postojalo, a tamo gde trenutno jesi, nije dobro, osim ako ne možeš da pobegneš od toga.“
Ažurirao aleksandar-kojic - 08.Sijecanj/Jan.2026 u 16:24 |
|
|
|
|
Mizi
Profil člana
Pronađi sve prevode
Pošaljite privatnu poruku
Pronađi postove člana
Dodaj na listu prijatelja
eXtreme member
Pridružen: 22.Travanj/Apr.2009 Lokacija: Ćoposlavija Status: Offline Points: 2424 |
Opcije posta
Thanks(1)
Citiraj Odgovor
Objavljeno: 08.Sijecanj/Jan.2026 u 16:10 |
|
Napokon, naš brat Koja!
|
|
|
|
|
marcobobby
Profil člana
Pronađi sve prevode
Pošaljite privatnu poruku
Pronađi postove člana
Dodaj na listu prijatelja
eXtreme member
Pridružen: 17.Kolovoz/Aug.2010 Lokacija: Srbija Status: Offline Points: 159 |
Opcije posta
Thanks(0)
Citiraj Odgovor
Objavljeno: 14.Sijecanj/Jan.2026 u 14:34 |
|
Biopik o muzičaru ophrvanom traumama iz porošlosti, pre svega iz detinjstva, prati njegov uspon na američkoj šoubiznis sceni. Narativ poseduje sve potrebne sastojke iz koje može da se sagleda jedna duboko intimna priča o čoveku koji je hrabro sledio svoj put i verovao u sebe. Jeremy Allen White se svojski potrudio da nam što verodostojnije oslika Springsteena na velikom ekranu. Moglo bi se reći da je uspeo u tome, uprkos tome što se biopik fokusira na samo jedan period njegovog životnog puta. Od sporednih rola, vredan hvale svakako je performans Jeremy Stronga, dok se i mlada, australijska glumica Odessa Young nametnula. A da li nam stiže nova, ali nešto mlađa verzija Margot Robbie, pa ostaje da sačekamo, vreme će pokazati. Generalno dopao mi se, naročito dramaturška obrada glavnog protagoniste, a ni soundtracks uopšte ne zvuče loše.
|
|
|
|
|
Odgovori
|
|
|
| Pređi na drugi Forum | Forumska ovlašćenja Vi ne možete objavljivati nove teme na ovom forumu Vi ne možete odgovarati na teme Vi ne možete brisati vaše poruke Vi ne možete urediti svoje poruke Vi ne možete dodati anketu Vi ne možete glasati u anketi |
Opcije teme