Han Gong-Ju (2013)

Je, u vreme kada ima previše ponegde i veštačke, neiskrene buke u inače bitnim temama silovateljske i kulture mizoginije, toksične muškosti, iskrivljenog patrijarhata i raznih rukavaca dotičnih, sa upiranjem kažiprsta u sve, svašta i svakoga (nije da navedeno svakako ne pršti sa svih strana), sa ponegde najmanjim naglaskom na žrtve, koje prolaze kroz najgore, te u moru nepreglednih osvetničkih trilera, akcija, girl power ujdurma, Han Gong-ju ostaje kao nešto drugačiji film, drugačija priča, bez melodrame o bespomoćnosti slomljenih žrtava, bez slave ženske heroike. Ovaj životnije, realnije pripoveda o želji devojčice da živi što je normalniji, što noviji život, možda i u pokušaju da se otvori novoj sredini, uprkos traumatičnom iskustvu. Priča je dakle ovo o svakodnevnici i izazovima upravo u društvu kakvo ono najčešće zna biti, nehumano, sebično, osuđujuće, bezdušno, u traženju odgovora može li se išta od toga izbeći za našu junakinju, da li su novi prijatelji i sredina dovoljni za novi početak. Mudro se sklanja od istinitog slučaja iz koga je crpio nešto tek inspiracije.