Asbe du-pa (2008)

Još jedan film Samire Makhmalbaf, čiji su otac i majka istaknuti iranski režiseri (predstavih Stray Dogs, njene majke, a za koji dan ću i nesto od njenog oca) te Samira svakako nastavlja istim putem još od svoje 17. (!) godine i filma The Apple, dok sam ovoga puta pred sobom imao znatno jeziviji, nasilniji i brutalniji iranski film nego što su to oni inače. Film je trebalo da bude snimljen u Iranu, no što zbog svoje mračne i kontroverzne teme, što zbog rata iranskog rezima sa Samirinim ocem, ona odlučuje da ovaj film snimi u susednom Avganistanu.

U malenom selu avganistanskog bespuća, bogati otac za svog sina bez nogu, unajmljuje (za dolar dnevno) siromašnog mentalno zaostalog starijeg dečaka Mirvaisa, kako bi ga ovaj nosio okolo obogaljenog. Medjutim, bogati dečak odmah pocinje sa torturom Mirvaisa. U početku je to verbalno ponižavanje koje se potom pretvara u svirepo fizičko zlostavljanje. Izgladneli Mervais, sluga-lični konj je sveden na obespravljenu životinju, stoku koja se eksploatiše na sve zamislive načine. Bogati dečak ga tera da mu ovaj donosi kamenje kako bi ga ovaj gadjao svako malo, jaše ga do iznemoglosti, odvodi na kakve klinačke borilačke zanimacije, gde ovaj tako slab stalno iznova dobija batine, na kraju mu stavlja i ular preko usta, goneći ga u štalu, hraneći ga senom, iznajmljujući ga ostaloj deci za jahanje, oduzimajući mu slobodu, snove (o malecnoj prosjakinji u koju je zaljubljen), dostojanstvo, ljudskost.

Priča o dehumanizaciji, obespravljenosti, poniženju, sadističkom omalovažavanju, verujem da ne govori samo o našoj poganoj prirodi i načinu na koji se ophodimo jedni prema drugima, već i o Avganistanu, i uopšte represivnim državama, sadističkim sistemima i onome što oni čine svojem narodu, te i o jezivoj pomirljivosti sa svojom sudbinom (što je tek posebna tema) i klasnoj nejednakosti prisutnoj bezmalo svuda.

Vrlo mučan film, ne nudi nadu, finale je proganjajuće, ostavlja bes, muk, definitivno nije za svakoga, no svakako je potreban današnjem često uspavanom, sebičnom, arogantnom i razmaženom svetu, kao mračni podsetnik na tamnije kutke naše prirode i sveta u kojem živimo.

To sve gledah/pisah u vreme kada su ti filmovi izlazili, pre nemalo godina, u sadašnjoj mojoj malenkosti teško bih našao snage da izguram to. Makar ove filmove sa izrazito mučnim temama.

Uporno se "raspravljam" sa meni bliskim ljudima, ubeđuju me da je previše nade (za nas) u meni, vidim napredak, čovečanstvo neotuđeno, u kosmosu i šta sve ne, ovakvi filmovi bi me sada podsetili (pravim se često da to ne znam) gde i sa kime sve zapravo živim. Onda bi bližnji bili u pravu...a nisu. 😊

Hvala tebi 🙂