145. Nasmejani panj

Daleko od gradske vreve, na samom obodu sela Titlovaca nalazi se ustanova za titlduševno obolele „Nasmejani panj“. Pre nego što nastavimo s pričom trebalo bi znati dve bitne stvari. Prvo, biti titlduševno oboleo nije isto kao i biti duševno oboleo. Titlduševni bolesnici su posebna sorta lud... ovaj, ljudi. Drugo, malo o istorijatu lokacije na kojoj se nalazi ova ustanova. Bolnicu je pre pola veka podigla pripadnica najbogatije porodice u regionu, Cerseida Alkoholov-Plavšić. Zamišljena kao mesto na kome bi ljudi koje muči gorepomenuta boljka mogli da uživaju u miru i tišini, a da svojim ponašanjem ne ometaju ostali živalj. Stoga je posečen značajan deo Zekanove šume od koje je ostao samo jedan panj koji izgleda kao da se zlokobno osmehuje i po kome je ustanova dobila svoje neobično ime. Panj koji je ostavljen u znak sećanja na nekadašnje šumsko bogatstvo će nekoliko decenija kasnije postati izvor svih muka ljudi u njegovoj blizini. Naime, upravo taj deo Zekanove šume je bio odgovoran za redovnu pojavu likantropije među stanovništvom Titlovaca. Sada kada je stablo čiju je osnovu nekada činio posečeno, Nasmejani panj s vremena na vreme sveti svoju palu drvenu braću i sestre tako što izaziva ekstremne pojave vukodlaštva među ljudima u ovoj ustanovi. Nakon prvog takvog slučaja, stručno osoblje je uklonjeno iz bolnice, oko nje je podignut ogroman i ojačan zid, a pacijenti su ostavljeni da se brinu sami o sebi. Samo bi im povremeno hrana i ostale potrepštine kao i novi pacijenti bili prebačeni preko visoke ograde. Tako je bilo i ovog dana.

Tras! Začu se buka i lomljava kada novi član zajednice „Nasmejani panj“ pade na sto i stolice u dvorištu nakon što su ga zajedno sa hranom i toalet papirom prebacili preko ograde.

„Aha! Novi pacijent!“ uzviknu figura u belom mantilu koja se nadvila nad njim. „Dobrodošli u Ustanovu za titlduševno obolele ,Nasmejani panj’. Ja sam doktorka Ranka, a Vi ste?“

„E... Ed... Edenče“, jedva izusti zbunjeni i ugruvani čovek.

„Dobro došli, E Ed Edenče“, uzvrati Ranka.

„Samo Edenče“, ispravi je sagovornik. „Ovde se desila neka greška. Ja ne bi trebalo da sam ovde. Ja sam savršeno normalan“, reče on zabrinuto.

„Mislite da je došlo do greške? Očas posla ćemo proveriti. Pođite sa mnom do kancelarije, Samo Edenče“, pozva ga doktorka.

„Ne, ne. Prosto Edenče“, ponovo je ispravi novi član zajednice.

„Hm. Odlučite se već jednom, Ne Ne Prosto Edenče. Čovek koji nije siguran kako se zove ne uliva sigurnost u svoje mentalno zdravlje“, reče Ranka i poče da ga analizira u sebi.

Shvativši da se ovako mogu u nedogled objašnjavati oko imena, Edenče ćutke nastavi šetnju sa svojom novom poznanicom.

„Zdravo živo“, pozdravi ih jedan od pacijenata. „Vi mora da ste doktorkina sestra bliznakinja. Ista ste ona“ reče nasmejani čovek Ranki.

„Ne Ne Prosto Edenče, ovo je naš pacijent, Klenče. On je... najbolje da sami vidite kroz petnaestak minuta kada ga ponovo sretnemo“, ostavi doktorka misteriju za kasnije. „Klenče, ovo je Ne Ne Prosto Edenče“.

„Dovoljno je Edenče. Drago mi je“, reče on i rukova se sa Klenčetom. Ranka ga samo popreko pogleda zbog još jedne promene imena u kratkom roku.

Malo niže od njih jedan čovek je šetao pored belog zida i kao da je vikao na njega.

„Denise, pazi na čoveka! Igrajte odbranu! Bravo, Skoti! Idemo sad u kontru. Hajde! Dajte loptu Majklu! To! Bravo, Majk!“, vikao je žustro dok je nervozno poskakivao pored zida i kao da je u nešto gledao.

„Smemo li da vas prekinemo na kratko?“ upita ga doktorka.

„Naravno. Tajm aut!“ uzviknu čovek ka zidu i pozdravi se sa njima. „Dobar dan, prijatelji. Zovem se Fil Džekson“, predstavi se on.

„Bahče je ubeđen da je zapravo slavni košarkaški trener“, objasni Ranka svom gostu. „Pazite sad ovo. A kako znate da ste baš Vi Fil Džekson?“

„Šta kako? Pa, Bog mi je rekao!“ odgovori on ponosno.

„Laže k’o pas, doktorka! Ništa mu ja nisam rekao!“ dobaci sa suprotnog kraja sobe pacijent Isče, ubeđen da je Svevišnji. „Nemojte nasedati na jeftine provokacije“, reče on Ranki i novajliji i krenu dalje uz povik: „Slava meni!“

„Jeste li ih videli?“ prepade ih jedna od pacijentkinja. „Vrebaju sa svih strana sa svojim aparatima i preparatima“, dodade ona.

„Ko vreba?“ upita zbunjeno Edenče.

„Oni! Oni uvek posmatraju i pokušavaju da me se dočepaju, ali neće moći!“ uzviknu ona i nastavi dalje skrivajući se od pogleda iza nameštaja. „Čuvajte se Njih!“

„Sada ste upoznali i Anku“, reče doktorka. „A evo nam i Bonke!“

„Brrrrrrrrrrr, rrrrrrrrm, aaaaaaaaaaan, an, an, an, an, brrrrrrrrrrm“, vikala je zadihana žena koja je jurila dvorištem bolnice dok su joj ruke bile u položaju kao da drži volan.

Zaustavi se ispred njih dvoje uz jedno glasno škriiiiiip i napravi rukom potez kao da spušta staklo na vratima. „Bonka Taksi, vama na usluzi. Treba li nekome prevoz?“

„Ne, hvala. Blizu idemo“, odgovori joj Ranka, očigledno naviknuta na ovakve situacije.

„Treba meni!“ uzviknu Klenče dok je trčao ka njoj. Kada je stigao, zastade i zagleda se u Edenčeta.

„Znate, malopre sam sreo čoveka koji izgleda isto kao vi. Neverovatno!“

Utom Bonka zagrme: „Brm, brm!“ i oboje potrčaše jedno za drugim niz dvorište praveći se da Bonka vozi Klenčeta nekud.

„On...“, poče Edenče kome i dalje ništa nije bilo jasno.

„Kada god vas vidi, misliće da ste nova osoba“, objasni Ranka.

„Sloboda! Uraaaaaaaaa!“, vikao je jedan od pacijenata dok je munjevito protrčao pored njih.

„To je Numberče. Svako jutro se budi sa ubeđenjem da je ustanova sa one strane zida i da je zapravo uspešno pobegao. Prosto je osvežavajuće videti ga toliko radosnog svaki dan“, reče doktorka. „Evo kancelarije!“ Uzviknu ona radosno.

Dok je Ranka preturala po fasciklama u ormaru, Edenče je posmatrao „diplomu“ na zidu. Na papiru iz sveske u kocke je drvenim bojicama bila nacrtana diploma na kojoj je ispod naziva Fakultetski univerzitet pisalo: Doktorka Ranka, primarijus doktorologije i lekarstva, a u donjem delu papira je zgnječena žvaka glumila pečat.

„Nema vas nigde, Dovoljno Je Edenče“, reče Ranka pomalo razočarano. „Izgleda da je stvarno bila greška“.

„Ne čudi me. Otkako sam otkrio da ljudi-gušteri izazivaju epidemije preko HAARP antena, svakog dana sam čekao kada će me Templari skloniti da ne bih obelodanio svetu da putem robota komaraca zagađuju svetske zalihe Koka Kole“, odgovori Edenče rezignirano.

Odjednom se začu zaprepašćeni vrisak napolju. „Bolje da nisam ni bežao. Napolju je još strašnije“, vikao je Numberče dok je stajao pored raskomadanog tela Danilčeta, najpoznatijeg stanara „Nasmejanog panja“, jer je ušao u sve knjige rekorda kao čovek sa najviše podvojenih ličnosti na svetu.

„Drugovi i drugarice, dokle ćemo trpeti dok narod ovako strada. Vreme je za revoluciju!“ uzviknu bradati čovek sa beretkom i razdrljenom košuljom koji se svima predstavljao kao Če Gevera, ali je u kartonu bio zaveden pod imenom Geverče i podignu imaginarnu pušku u vazduh.

Iza zida se mogla čuti buka koju je pravila vojska dok je stavljala okolinu bolnice pod izolaciju, za svaki slučaj.

„Ko vreba?“ upita zbunjeno Eden.

„Ne čudi me. Otkako sam otkrio da ljudi-gušteri izazivaju epidemije preko HAARP antena, svakog dana sam čekao kada će me Templari skloniti da ne bih obelodanio svetu da putem robota komaraca zagađuju svetske zalihe Koka Kole“, odgovori Edenče rezignirano.