A tanú (1969)

  Odgledah po ko zna koji put ovo zaboravljeno remek delo P.Bača. Da ne beše mog strica verovatno nikad ne bih čuo za njega niti bih ga premijerno gledao na tv-u. Odmah potom sam pročitao istoimenu knjigu koju još uvek ljubomorno čuvam. Knjiga je strikanova i nemam nameru da mu je vratim.

  Krunski svedok je svoju premijeru imao na Festu i to je bio prva projekcija van Mađarske. Glavni krivac za to je bio pokojni Nebojša Đukelić koji je uspeo da pored filma dovede i autora na Fest. Strikan koji je u mladosti drugovao sa Nebojšom, je ubrzo posle premijere, slučajno na ulici, upoznao i autora koji je sa Nebojšom razgledao Beograd. Bačo je bio simpatičan čova u tesnim novim farmerkama i patikama. Ostavio je poput svog prvenca dobar utisak. Ova neobična i čudesna satira koju neopravdano vezuju za staljinizam, imala je isto tako čudnu sudbinu. Film je finansirala socijalistička mađarska koja nije oskudevala sa cenzorima i onim drugim čikama u kožnim mantilima. Bačo je morao da otvori četvore oči iako je film smešten u Rakošijevu eru. Dotični je bio mali ali efikasni Staljinov epigon koji je upražnjavao njegove metode. I to je pored zabrane filma bez zabrane jedina kopča sa staljinizmom. Svedok nije zvanično zabanjen i davao se desetak godina u malom bioskopu koji je bio u samom centru Budimpešte. Nije bio reklamiran i nije bio poznat običnim ljudima. To zadovoljstvo su imale čike koje su presvukle kožne kapute, čike koje nisu propustile nijednu projekciju niti notiranje slučajnog gledaoca. Mislim da je posle Festa film imao svoju premijeru u Kanu posle koje je ponovo "otkriven" u Mađarskoj.

  Krunski svedok je film koji sa pravom ima kultni status. Glavni junak filma je dežmekasti, prostodušni čuvar nasipa koga je ostavila žena. Jožef Pelikan se kao samohrani otac snalazi kako zna i ume i možda bi zbog nezakonitog posedovanja svinje zaglavio robiju da ne beše starog prijatelja koji nije naučio da peca. Prijatelj je bio bivši ilegalac i aktuelni ministar kome je po drugi put bio potreban smeštaj. Grešni Pelikan bi i to zaboravio kao što je zaboravio kako se dobro držao dok su ga njilaši tukli u kući u kojoj je sakrio druga ministra. Ubrzo posle toga, zahvaljujuži partijskim poltronima i apartčicima, počinje njegova Odiseja u kojoj je od čuvara nasipa postao direktor bazena,  instituta za proizvodnju mađarske narandže, Luna parka sa nezaboravnim Tunelom socijalističke strave. Njegovi uzleti na namešteme mu funkcije menjane su padom u mardelj u kom mu društvo pravi čova koji ga je tukao i mučio. Paralelno sa procesom izgradnje Pelikanove karijere teče proces pripreme za krunskog svedoka u montiranom političkom procesu.

  I tako, dok su se nizale scene za scenom, gorki osmeh nije nijednog trenutka napustio moje lice. Bačo je snimio filmčinu za pamenje, filmčinu koja zahvaljujući svojim citatima i dalje živi kod gledaoca i kod Mađara koji možda nisu ni videli film.

  Od mene preporuka.