Sandome no satsujin (2017)

  Odgledah Treće ubistvo Hirokazu Koreede koji ne menja svoj filmski izraz. I dalje je potpisnik scenarija i režije, i dalje su njegobo uporište mahom dobre porodične drame, i dalje ja više nego dobar u ovom šro radi...

  Treće ubistvo bi grubo i u jednoj rečenici mogao opisati kao modernu verziju Kurosavinpog Rašomona. Bilo bi to pregrubo, poput udarca sekire, jer ovo što videh je majstorski hirurški precizan rad mlađeg majstora filma, koji je poput svog slavnog prethodnika, iz više uglova sagledao isti događaj. Za razliku od Kurosave, Hirokazu produbljuje priču dajući joj svojevrsnu filozofsku dimenziju koja na kraju traži preispitivanje samog sebe i bar još jednu reprizu.

  U ovoj odličnoj sudskoj drami Misumi je optužen za ubistvo i sakaćenje leša svog šefa. Nije mu to prvo ubistvo i toga su svesni advokati koji ga brane. Advokat Šigemori dobija zadatak da sa kolegama dodatno istraži okolnosti pod kojima je izvršeno drugo ubistvo. Misumi ima već jednu olakšavajuću okolnost jer je priznao zločin, na advokatima je da pronađu još neku olakšavajuću okolnost koja će uticati na visinu kazne. Odmah na početku svi oni su od strane autora grubo portretisani, ono što sledi je popunjavanje i laviranje kroki crteža od strane samog gledaoca. Uspeo sam da uz dobru koncentraciju o protagonistima saznam preko njihovih postupaka i relacija sa drugim ljudima. U ovom postupku najviše reskira redirelj koji je reskirao i profitirao tokm filma a naročito u samoj završnici. Autoru to nije prvi put i ovaj njegov postupak se nikako ne može nazvati srećom već veštinom koja rasplete tanane niti spaja na kraju balade.

  Na kraju, ostao sam zatečen sa pitanjem na koji ne znam odgovor. Ne znam koja je od ove dve strane pobedila i ko je zaista u pravu. Različite verzije istog događaja iznova zahtevaju preispitivnje istog, multiplikuju pretpostavke i na kraju, ostavljaju gledaoca da u zavisnosti od svog senzibiliteta, sam donese zaključak. Meni preostaje da posle svega zaključim da je u čudnoj priči o tri oca izgubila istina koja je takođe definicija sama za sebe i varira od čoveka do čoveka. Najbolje su to odslikali u sceni kad pričaju japansku verziju bajke o slonu. U japanskoj verziji dva slepca u Kini pipaju slona da bi "videli" kako on izgleda. Ja znam za istu bajku koja se razlikuje u finesama. U njoj tri slepca idu u Indiju da opipaju slona. U indijskoj verziji ne pipaju se uši i surla već i rep. Ova bajka mi je bila i ostala pmiljena, prava slovenska antiteza.

  Na kraju, preporuka za sve ljubitelje dobrih drama. Svi oni koji vole ludo i brzo, kišu metaka, atomske kišobrane i letu štuke, letu avioni, zaobiđite film. Mislim da vam neće pasirati.