Campeones (2018)

Prijevod je uradio jovandekab 👍

Predivan, zabavan, duhovit, društveno angažovan film. Film koji slavi radost življenja. Film koji pokazuje koliko grešimo u proceni onih koji drugačije izgledaju ili se drugačije ponašaju. Ovaj film su izneli upravo ovakvi glumci. Kraj filma je nešto očaravajuće i nešto što daje nadu da još uvek postoji čista životna radost i sreća, ničim opterećana.

I koja verzija je po vašem mišljenju bolja? Lično bih uvek dao prednost španskom originalu (nisam još uvek odgledao ni jedan, ni drugi), ali me zanimaju i druga mišljenja.

Hehehe, baš maločas pisah da je sa ovakvim temama meni potpuno nebitno koji je film (kao) bolji i kome, blesavo je prosto koliko su mi daleka ovdašnja razmišljanja o filmovima  nevezano pojedinačno za kako koji film, već isključivo generalno. Uzmeš ono što ti je bliže. Izrazito sam slab na španske filmiće, volim ton tamošnjih filmova i delom mentalitet raje, sentimentalnost, emocije uopšte, lajavost, melodičnost, you name it, no američki film mi je prosto američki film, u ovom slučaju vrlo konkretno zbog samog Woodyja, verujem da je španski film verovatno konkretniji, avaj meni, rekoh, potpuno nebitno.  

Ma retorički ja to, nije mi bilo potrebno objašnjenje zaboga miloga, pisah o sebi jok o tome šta je kome drugome (ili vračarcu konkretno) bitno, nije mi problem da prepoznam tuđe motive ma koliko mi daleki bili, tek je red da kažem svoje valjda.  Tome forum. Ne kažem da nisam budala zato što uopšte i pišem išta  omaklo mi se, svega mi, imam povišenu temperaturu pa nemam odveć kontrole 

Budem, nadam se, hvala  Kašljem ko nenormalan 4 dana, tek na kraće skidam inače konstantnu 38 temperaturu, ne znam od čega sam više iscrpljen, pride gubim dnevnice dok se bezuspešno lečim, to kada krene nizbrdo... 

Film je prosto divan. Na kraju je bilo vrlo emotivno i na ivici suza. Režiser je napravio odličnu ravnotežu između drame sa vrlo ozbiljnom temom (osobe sa posebnim potrebama i problemi sa kojim se suočavaju u društvu) i komedije koja ni u jednom trenutku nije prešla granice dobrog ukusa i pristojnosti (nije bilo izrugivanja na račun pomenutih ljudi). Highlight filma mi je bila činjenica koliko su oni zapravo neopterećeni mnogim stvarima koje muče tzv. normalnog čoveka, gde na pobede i poraze gledaju iz sopstvene vizure i gde su im osećaj pripadnosti i zajedništva važniji od trivijalnih stvari.

To je sudba svake filmske industrije, lako je npr Dancima da imaju sjajne filmove, kada nas ne bombarduju sa 200 naslova godišnje, ovde se iz nekog razloga slavi npr korejski film, koji je mene ugušio još pre 15ak godina, momenta kako su počeli da ih štancuju, mada je sve to manje bitno koliko pisah o ličnom, mojem doživljaju, verovatno imam i gore mišljenje od tebe o savremenom toku američkog filma  jer mi je toliko toga negledljivo potpuno, uznemirava me i užasava (na načine na koje ne volim biti užasnut ), uostalom odrastao sam na bitno drugačijim kinematografijama, no to sve ne menja išta u mojem odnosu i ljubavi prema američkom filmu, glumcima, autorima, raznovrsnim stilovima, sve to onda kada to žele, kada se malo otrgne normama koje su nažalost nametnuli blockbusteri još tamo sedamdesetih godina, od kada je sve krenulo, generalno, nizbrdo. Uprkos svemu tome, niko me igde ne obraduje toliko kao kakav friški film, šta ja znam sada, eto npr Tarantina. Da ne nabrajam sada autore, nije u tome stvar ionako, ja volim da gledam filmove, nisam ikada rekao da volim da gledam (tek) sjajne filmove  mada se nadam da će, makar u vidu reakcije na ovo što se dešava decenijama tamo, američki film ponovo, po ko zna koji put, ipak izboriti za daleko bolje mesto za sebe u vremenu koje dolazi. Već je ovogodišnja dodela Oskara, iako još uvek nije to - to, neuporedivo pozitivnija od mnogih godina iza nas, najavljuje, možda, upravo to bolje vreme, više hrabrosti, boljih akcenata, prisećanja na to šta je uopšte film i zašto ih volimo. Šta znam, no ja sam sanjar, budala, ne mora se išta odvijati onako kako bih ja to voleo i zamišljao. 

Dobro de, ja sam počeo rano da ih spopadam, pod spopadanjem mislim na neselektivno upoznavanje sa tim filmskim prostorom, uzmem par stotina filmova (po pedeset u cugu) nasumice, bez ikakvog biranja i predznanja, kako se jedino realno i može upoznati kakva kinematografija, i onda u stvari vidiš sa čime stvarno imaš posla. Ako ću da biram išta sa kakvih top 100 lista, nisam išta uradio, propustiću tonu đubreta koje, zajedno sa biserima, zapravo i čine nečiji filmski prostor. Pred kraj prošle godine sam odgledao nekih 120 korejskih koje sam (namerno) propustio svojevremeno, uz ipak kakav-takav kriterijum u biranju, te iako je itekako bilo tu filmova koji su mi se dopali, sa zapravo ne previše ultra đubreta, svejedno nisam video ni jedan jedini film koji me je pomerio, od kojeg sam pao na dupe and stuff.  O dobrom delu toga pisah, mada mi je i to dosadilo, tek radi se mahom o filmovima između 2011. i 2022. nije mi bio fokus na ultra friškom, vraćah se namerno godinama unazad da bih izbegao kakav trenutni trend, no džabe.