Pisma myortvogo cheloveka (1986)

Fina, melanholična, jeziva i proganjajuća vizija sveta i ljudi urusšnog duha i nade, iza koje ostaje jedan od mračnijih postapokalipticnih filmova osamdesetih iz doba hladnog rata kada su velike sile bile uplašene svojim moćima i konfliktom koji je visio u vazduhu. Lepo (ako je "lepo" odgovarajuća reč ovde) je videti rusku stranu te paranoje i razmišljanja, dok je Lopushanski očito bio jedan od najboljih za dotične priče. Savršeno se služio bojama/nedostatkom istih, te krupnim kadrovima izbezumljenih ljudi, uz pomoć jezive muzičke podloge i uz podjednako interesantan fokus na (neka i bezimenim) likovima. Nada, koja nam se možda nudi, se može tumačiti na više načina, što mi se takodje dopalo. Ja je video nisam, no može biti da je upravo ta borba, neka i mimo sveta, okolnosti, šansi, ono najvrednije u nama.