Viceværten aka A Caretaker's Tale (2012)

A Caretaker's Tale / Viceværten (2011)

Provokativna, kontroverzna, u ponećemu morbidna priča o ogrubelom, ogorčenom domaru kakvog stanbenog prostora, sumornom tipu teškog karaktera i jos sumornijeg života (Lars Mikkelsen na nivou svog slavnijeg mlađeg brata, ubiVa ovde), žena ga je ostavila, sin mu je narkoman, jedino društvo mu je polusvet očajnika poput njega. Sve se menja kada u jednom od praznih stanova koje održava, nalazi na podu golu mladu devojku, nemu, sa večitim osmehom, naizgled mentalno zaostalu, umotanu u tek zavesu. Ovom ludaku gotovo pa prvo što pada na pamet je da je, pa mozda ne mogu reci siluje jer se sirota milica osmehuje, ne opire, prima ga na grudi...no svakako eto seksualno zloupotrebi, iskoristi, kakogod to nazvali, svakako deluje prilično naopako, u svojoj suštini neprijatno i bizarno. To mu ne bude dovoljno, te je posle nekoliko "poseta" dovlači u svoj pusti stan, dovodi čak i svog "prijatelja", kakvog podjednako sHebanog Varburga (ne zove se tako lik, no tako zvuči, da ne jurim pravo ime), svog u išijasima, kuknjavi za svojom ženom (takođe iz veze odbegloj) i on iseksa sirotu devojku. Sve je dakle prilično mučno (začudo i gotovo lepršavo-polukomično predstavljeno), te kako je film danski, pomislih eto nam još jednog von Triera sa sličnim tretmanom žena u filmu...no priča poprima prilično drugačije (avaj i dalje mučne) obrise...te vidimo da milica tobože ima kakvu lekovitu seksualnu moć, svakome ko ima seks sa njom čudotvorno se leče tegobe i bolesti...što počinje da pravi pometnju u našem antijunaku koji se vremenom vezao za milicu (teško je ovako šta nazvati čak i bizarnom ljubavnom pričom) dok je kandidata za izlečenje sve više, što u njemu (ironično) budi moralna, etička pa i lična, sebična pitanja o devojčinoj sudbini, kojom potpuno upravlja upravo on. 

Zanimljiva je ovo parabola, krajnje nesvakidašnji pristup priči filma koji nije za svakoga.

Dramaturški interesantan, fino napisani likovi, u jednom trenutku antijunak me užasava, u sledećem vidim (i) ljudske obrise, običnog čoveka, usamljenog i u mučnom ratu da uradi pravu stvar, pa onda vidim koliko u tome luta, pa me iritiraju ove ili one odluke a opet su često potpuno razumljive za takvog čoveka. Majstorija, iako klizav teren na kome je lako zalutati i propasti slavno. Razlog više da mu skinem kapu (autoru, filmu) na hrabrosti i umeću u tom žongliranju na od tla visokoj žici, uz pohvalu svih glumaca, svi stravično realistični i prirodni, eto u pak prilično morbidnoj, negde bajkovitoj priči o sakatoj prirodi, isceljenju, ceni istog. Recimo da je film interesantno uznemiravajući, izaziva gledaoca, goni ga u tamne kutove i sive misli uz mučne situacije, ružne likove a opet priča začuđujuće ljudsku priču. Lars Mikkelsen na nivou svog slavnijeg mlađeg brata, ubiVa ovde. 

Interesantno iskustvo, nema šta.