Vivir es fácil con los ojos cerrados aka Living Is Easy with Eyes Closed (2013)

Šarmantan, nostalgični "road film" koji nam govori o neobičnom putovanju troje slučajnih poznanika koji, za ovaj žanr tipično, na tom putu upoznavaju pre svega sami sebe...tamo negde sredinom šestdesetih godina minulog veka, u suncem okupanoj Španiji.

Film se otvara uvidom u neobičan pristup nastavnika engleskog jezika u školi kakve omanje španske varoši, dobrodušnom, sredovečnom tipu koji svoja predavanja bazira na rečima pesama Beatlesa, oplemenjujući to učenje engleskog jezika majušnoj deci. Nema veće sreće kada dotični nastavnik doznaje da John Lennon boravi u Almeriji gde snima film, te naš nastavnik ne časi časa već odmah kreće na putešstvenije kako bi upoznao svog idola. Usput, on sreće autostopere, pubertetliju Juan Jose-a, koji, tipično dečački buntovan, beži od kuće, kao i milicu Belen, devojku koja je ostala trudna, bez muža, koju majka sprema udati protiv njene volje onda kada se milica porodi...oni, svako sa svojim snovima i mukicama putuje ovim prašnjavim drumovima Andaluzije, prateci brbljivog nastavnika u njegovom pohodu ka Almeriji, Lenonu. Na tom putu oni se zbližavaju, svi zajedno sazrevajući, gradeći neobičnu družinu, uz puno saosećanja, prijateljstva, možda i ljubavi...

 

Uglavnom mi se dopao, voleo bih da sam razumeo vise od njihovih priča, zasmetalo mi je to što u finalu filma nastavnik na (meni) potpuno pogrešan način rešava svoj sukob. Nikada ne bih seljaku, pa i najgorem ološu od karaktera, gazio njivu, zemlju i njene plodove od kojih živi, ta otkud je to suprotstavljanje, u mojoj knjizi sukob izgleda bitno drugačije). Takođe, znalo je da mi zasmeta možda i previše laganih tonova filma/priče, dok čitava ta pozadina represivnog, nasilnog Frankovog režima, rekoh već negde, nije nešto čime je moje znanje bogato, pa ne bih o tome, možda je fino implementirano u priču, ne bih smeo da tvrdim, mada je ovde sve to prikazano prilično suptilno, kao deo svakodnevnice likova, sa možda podjednako suptilnom porukom o borbi za svoje dostojanstvo, te je moguće da nam i nije potrebno previše predznanja o toj epohi.

Bajkovit je, i to na onaj specifični, filmski način. Nekada mi to prija, nekada i ne baš, ovde mi je dovoljno efektno, oseti se šarm filma, ništa mnogo više od toga. Svidelo mi se to kako se svuda lako može naći posao, samo se pojaviš, i eto te kao šankera ili frizera na filmskom setu, ne mora maltene ni da se pita, svakako nema ovih današnjih CV besmislica, ovo (u filmu) je svet u kojem bih rado boravio. Pride su tu prelepi predeli, sve je bogato bojama, tu je i sladak handjob Natalije de Moline, mož' da se upozna i Lenon, dok sam ionako godinama mastao o Almeriji, poseti onoga što je ostalo od setova starih filmova italo/španske koprodukcije spaghetti westerna. Milijana.