Kibô no kuni aka The Land of Hope (2012)

Uz Kneginjinu brzu najavu samo par rečenica. 

Film je delom i fikcija jer se odigrava u izmišljenom gradu Nagašimi, a scene koje gledamo su stvarne i snimljene su u Fukušimi koju je 2011. pogodila teška tragedija.

Ljudi žive normalnim životom, rade, vole se, prepiru i planiraju budućnost, a onda se desi zemljotres, cunami, kvar u nuklearci, radijacija počne da curi i sve se promeni u nekoliko sekundi. Podižu se ograde i "udaraju kočevi koji su najveći neprijatelji", mediji i vlada lažu i govore da je sve pod kontrolom, kao da mogu "da kontrolišu kretanje vazduha". Izumi toliko želi da zaštiti svoje još nerođeno dete da oblači nekakvo svemirsko odelo i nije je briga za podsmehe okoline. Njen muž Joiči pokušava da racionalizuje situaciju, ali to jednostavno ne uspeva.

Film uopšte ne liči na ranije Sonoove filmove, čak je i Megumi Kagurazaka sve vreme obučena , veoma je dirljiv i opominjuće pesimističan. Počinje i završava se zlokobnim otkucajima Gajgerovog brojača. Lako je povući paralele Hirošima-Fukušima i Nagasaki-Nagašima i shvatiti da taj narod već skoro 70 godina "nema gde da se sakrije".

Evo, pre dva sata čitam da opet ističe voda iz rezervoara Fukušime 1 i da je stepen opasnosti ponovo dignut na 3. stepen...