“I kad je Jagnje otovrilo sedmi pečat, nastala je tišina na nebu…” Da li je strah od smrti ishodište svih ljudskih strahova? Da li se čovek može pomiriti sa NEbićem, sa besmislom i ništavilom? Može li prihvatiti činjenicu nepostojanja bez straha, sa blaženim mirom u srcu? Gde se krije smisao? Antonius Blok sa svojim štitonošom Jensom, vraća se iz krstaškog pohoda. Posle desetogodišnjeg lutanja i života na ivici smrti, Antonius počinje promišljati o smislu života, o Bogu, o smrti. Njegova vera u Boga, ozbiljno je narušena, zbog svih strahota koje je doživeo na svom besmislenom putu. Zato, on više nema snage za veru. On želi da ZNA, da mu Bog pruži neki materijalni dokaz o svom postojanju. Na povratku kući, on shvata da je Smrt došla i po njega. Antonius ne oseća strah jer je njegovo telo spremno, ali bi pre smrti, želeo da dođe do odgovora na neka pitanja koja ga muče. Zato on predlaže Smrti da odigraju partiju šaha kako bi dobio na vremenu u pokušaju da spozna odgovore. On je postao ravnodušan prema sebi i ljudima. U srcu mu je samo praznina i to je ono što ga dodatno uznemirava. Gde se krije smisao njegovog bivstva? Svaki lik u ovom genijalnom filmu je alegorija. Alegoriju života i njegovog smisla predstavlja putujući glumac, Jof, sa ženom Mijom i njihovim jednogodišnjim sinom Mikaelom. Usamljeni vitez Antonius, prestaje biti opsednut smrću samo u momentu kada se nadje sa njima na skromnom ručku od divljih jagoda, na ledini ispred njihovog šatora. To je momenat kada se Antoniusu ukazuje nešto što se direktno konfrontira Smrti i ništavilu. U tom trenutku, Antonius dobija najvažniji odgovor-otelovljenje, materijalni dokaz smisla života. On tada ushićeno izgovara: ,,Sećaću se zauvek ovog trenutka. Tišine, sumraka, posude sa divljim jagodama, posude sa mlekom, vaših lica u večernjoj svetlosti. Mikaela kako spava. Jofa i njegove lire. Pokušaću da se setim o čemu smo razgovarali. I nosiću ovu uspomenu u sebi, pažljivo između dlanova, kao da je ona jedna posuda napunjena do vrha svežim mlekom.” Vrlo važna uloga u filmu data je Antoniusovom štitonoši Jensu, koji je surovi racionalista i koji nikada nije mnogo ozbiljno shvatao predanja o Bogu i veri. Bergman koncipira ovaj lik kao svojstvenu protivtežu Antoniusu. Utisak je da su njih dvojica dve strane iste ličnosti. Jedna strana je ona koja se preispituje i traga za odgovorima, i druga, racionalistička, koja prihvata zakone Nužnosti i stoički se bori sa njima. U filmu se pojavljuje još veliki broj likova i svaki nosi izraženu simboliku. Posebno je značajan lik neme žene kojoj je Jens spasao život i poveo je na put, da bude domaćica Antoniusu i njemu. Ona je prva ugledala Smrt koja je konačno došla po njih. Dočekala ju je bez ikakvog straha, sa smrtnom čežnjom u očima. Generalno, Bergman je vaserijski naslikao portrete različitog načina prihvatanja smrti različitih likova iz filma. Antonius je dočekuje uz molbe Bogu da ih izbavi iz tame, pozivajući se na ljudsku slabost i strahove, dok mu Jens, aludirajući na Antoniusovu ravnodušnost prema ljudima, sa blagim prekorom govori da obriše suze i da se zagleda u ogledalo svoje ravnodušnosti. Po principu, zašto bi Bog bio bolećiv prema tebi, kada si ti ravnodušan prema ljudima. Jens je taj koji, iako gorko, viteški prihvata Smrt. Ipak, iako je Antonius izgubio partiju šaha, i iako je Smrt povela njega i njegovu čudnu družinu, Život, personifikovan u razdraganoj porodici glumca Jofa je izbegao tu sudbinu i otišao na suprotnu stranu. Antonius je kroz partiju šaha žrtvovao sebe, kako bi spasao ono u čemu je video smisao… Pravo je čudo kako sam tek sad pogledao ovo remekdelo koje je obavezna filmska lektira za sve prave i samozvane filmofile. _omentar člana: Pilipenda