Nauka holivudskih filmova: Sve je u teoriji haosa

Sada znamo zašto nam se dešava da zaspimo prilikom gledanja filmova. Sve je to matematika. Kognitivni psiholog sa univerziteta Cornell proučavao je preko 150 filmova iz proteklih 70 godina, snimak po snimak, da bi saznao šta jedan film čini napetim, a drugi "uspavljivačem". A odgovor, kaže James Cutting, nije ni Brad Pitt ni Halle Berry, već - Teorija haosa.

"Ponekad pogledam film do pola i pomislim, 'Zbog čega ja ovo gledam?' Ali, ostajem prikovan za fotelju i ne mogu da odvojim oči. To je zbog toga što se film odvija određenim tempom koji vas izuzetno intrigira."

Cutting proučava film, umetnost i kulturu, da ne pominjemo percepciju pokreta i dubine i funkcionalnu analizu perceptualnih stimulusa. On je koristio alat istraživanja moderne percepcije kako bi analizirao tok 70 godina filma. On spekuliše da, poput renesansnih slikara i arhitekata koji su visoko cenjeni, postoji matematika koja bi mogla da se primeni i na snimanje filmova - ako ne formula za estetiku, onda bar nešto čime bi se utvrdilo koliko pažnje ljudi posvećuju filmovima.

I Cutting je pronašao nešto što se zove obrazac 1/f.

Varijacija 1/f je koncept iz teorije haosa, ritam koji se ponavlja u prirodi - muzici, ekonomiji itd. Ovaj odnos je konstanta u univerzumu, i prilično dobro opisuje naš obrazac pažnje. Da bi ga primenio na filmove, Cutting je poredio dužinu snimka tokom trajanja filma sa prosečnom dužinom snimka - drugim rečima, ritam.

Radeći sa studentima Jordanom DeLongom i Christine Nothlefer, on je otkrio da moderni filmovi - oni snimljeni posle 1980. - za razliku od ranijih filmova, mnogo više pristupaju univerzalnom odnosu 1/f, i da zbog toga okupiraju našu pažnju. To jest, snimci koje su reditelj, kinematograf i montažer birali, težili su tokom godina prirodnom obrascu ljudske pažnje.

"Obrazac za scene u filmovima se sve više i više približava onome što mi endogeno stvaramo - znate, u našim glavama," objašnjava Cutting. U istraživanju objavljenom u magazinu Psychological Science, Cutting, DeLong i Nothlefer su pronašli filmove iz svakog žanra koji imaju skoro savršen 1/f ritam. Jedan od njih je The Perfect Storm iz 2000. godine, kao i Rebel Without a Cause, koji je snimljen još 1955. godine. Tu je i The 39 Steps, remek delo Alfreda Hitchcocka iz 1935. godine.

Međutim, "naklonost" modernih filmova ovom odnosu ne znači da će vam se film i više svideti.

"Prema našim rezultatima, pretpostavlja se da će se gledaocima više svideti filmovi koji su snimljeni što više u skladu sa 1/f obrascem," stoji u članku. Ali, to nije tako: Ne postoji povezanost između 1/f i rejtinga filma na popularnom veb sajtu IMDb.

Osim toga, istraživanje nema veze sa ukusom, kaže Cutting, koji lično preferira noir filmove iz 50-tih godina.

"Radeći na ovom projektu, ponovo sam se zaljubio u noir film. A ono što je zanimljivo u vezi njih je da su njihovi snimci potpuno randomizirani kada je dužina u pitanju. Oni su daleko od 1/f obrasca koliko je to moguće."

Nije tajna da je prosečna dužina snimka opala od 60-tih godina pa do danas - negde između osam do deset sekundi tokom 60-tih godina pa do tri do četiri sekunde u 2005. Cutting je izmerio 1,7 sekundi za film Quantum of Solace, što ukazuje na brzi tempo mnogih filmova današnjice.

Moderni filmovi su bliži obrascu 1/f, ali to nije zbog bržeg ritma modernih filmova, objašnjava Cutting.

"Svaki film ima prosečnu dužinu trajanja snimka," kaže on. "Ali obrazac varijacije u dužini trajanja snimka ne zavisi od proseka." Drugim rečima, varijabilnost - koju 1/f i meri - može da bude ista u filmovima bez obzira na prosečno trajanje snimka.

Cutting misli da istraživanje ukazuje kako će filmovi budućnosti izgledati.

"Montažeri i reditelji su povećali kontrolu nad vizuelnim momentumom njihove naracije, što čini odnose između trajanja snimka mnogo koherentnijim," kaže on. "Mi mislimo da će u narednih 50 godina akcioni filmovi imati primat, a da će holivudski film težiti ka strukturi snimka koji se generalno uklapa u obrazac 1/f koji se može naći u fizici, biologiji, kulturi i umu."

Kako volim ove današnje studije koječega kojima apsolutno ništa ne dokazuju već samo iznose svoje teorije koje su samo njima logične.
Sve me neodoljivo podsećaju na tumačenje npr Nostradamusovih kvatrena:
uzmem neki događaj i tražim sve ono što mogu da povežem sa njim i onda tvrdim da je to baš to!

Mrzim kada počnu bilo koju umetnost svoditi na matematiku.
Evo, pitam sve one članove foruma  koji se na bilo koji način (amaterski, profesionalno) zanimaju nekom umetnošću (pišu pesme, priče, bave se fotografijom, slikanjem, muzikom, filmom) da li u svojim kreativnim momentima razmišljaju o matricama, dijagonalama, uglovima, sistemima i slično ili je to čisto momenat nabijen emocijama koje žele da iskažu na neki način?!

nebojsa66 piše: Evo ja pišem pjesme i knjige, i nikada ne razmišljam hoće mi poglavlje imat toliko i toliko slogova ili nešto, nego pišem dok ne završim cijelinu, tj. to poglavlje... No, zar bi matematičari bili matematičari da ne prebacuju sve u brojke??

Takođe. Nikad ne razmišljam o slogovima, pa na kraju kad uklapam uz muziku imam žestokih problema... A ovi njihovi "proračuni" su mi se popeli na glavu. Za sve oni imaju objašnjenje koje ne objašnjava ništa (ko što kaže ) 

Ne radim ni ja tako, zato i kažem da nastanu problemi kod uklapanja sa muzikom. Milion puta moram nešto da izmenim kako bi bilo "milozvučnije" 

bojanadj piše: Mrzim kada počnu bilo koju umetnost svoditi na matematiku. Evo, pitam sve one članove foruma  koji se na bilo koji način (amaterski, profesionalno) zanimaju nekom umetnošću (pišu pesme, priče, bave se fotografijom, slikanjem, muzikom, filmom) da li u svojim kreativnim momentima razmišljaju o matricama, dijagonalama, uglovima, sistemima i slično ili je to čisto momenat nabijen emocijama koje žele da iskažu na neki način?!

Ja, opet, mislim malo drugačije... Kad smo kod slikarstva, recimo, šta bi bila Tajna večera, ili Mona Liza, da ne nabrajam dalje, da nije perspektive?

Sonet, a preko njega i najkompleksnija književna forma, sonetni venac, jednostavno MORA da se pridržava nekih matematičkih pravila...

Moja struka je tesno vezana za matematiku, a, opet, pišem neke pesmičuljke (pišem i prozu, doduše, ali ova potonja možda i nema toliko tesne veze sa matematikom...), i, svakako, prilikom pisanja moram da vodim računa o metrici. Sad, to se, naravno, ne radi tako što na prste prebrajam slogove, ali, svakako, čuje se to u ritmu kad se prezupči pa odzvrkne neki slog viška. U muzici, opet, a to će Čudo sigurno bolje od mene znati, ritam je čista matematika...
Sa druge strane, s obzirom da sam svojevremeno proveo 3 uzaludne godine na PMF, odsek za čistu matematiku, mogu vam potpisati da i matematika ume nekad da bude umetnost...

Moram se složiti sa Jovanom. Ritam je čista matematika, i to pokušavam da dokažem svojim učenicima (doduše, ne ide mi nešto ). U principu sam zadovoljan krajnjim rezultatima ali se uvek vraćam na prvobitnu verziju kao najbolju, i uvek bude "da je moglo da ostane onako, bilo bi savršeno", jer zarad muzike moram da kvarim prvobitne ideje i tekstove koji su mi veoma bitni u muzici. E, zato u poslednje vreme sve više vezujem džez za hard rok koji smo uvek svirali, jer u džezu je prisustvo logike (često) suvišno. I što je najvažnije od svega - to dobro zvuči.

bojanadj piše: Johhny, svi mi znamo za postojanje raznih matrica u npr poeziji. Ali, lično, smatram da kad neko piše u određenoj formi to radi jer mu ta forma "leži" i kroz nju može da se najbolje izrazi, a posle jednostavno se ispostavi da je "ispoštovao formu"

To važi za normalne pesnike. Međutim, kad sam ja u pitanju, pada u vodu. Naime, ja sam svoj sonetni venac napisao iz inata. Palo mi na pamet (je*eš budalu...), kad može P. V. mogu i ja. Što je on pametniji. Dakle, baš zadao sebi formu, seo i njakao se sa njom (formom...) 6 meseci i... voila! Nije baš nešto, ali...

bojanadj piše: Što se tiče slikarstva, ne mogu da pričam o umetnicima koji su bili i matematičari i arhitekte i slično, jer je kod njih posebna priča, ali posmatraj obične slike, odnosno slike umetnika koji su samo slikari.

Pa, i obične slike, Bojo. Kažu, bolji poznavaoci likovne umetnosti od mene, da je moj pokojni ujak, Milić od Mačve, turao one balvane na svoje slike, jer nije umeo drugačije da ostvari perspektivu. Doduše, ajde, on JESTE bio i arhitekta... Ali, da nije perspektive, odnosno dubine, odnosno treće dimenzije u likovnoj umetnosti, portreti bi danas izgledali kao na egipatskim freskama... I ne samo danas.

Ajde, Leonarda da izuzmemo iz priče, ali, recimo, Botičeli nije bio (bar koliko ja znam...) ni matematičar, ni arhitetka, pa, opet. POgledaj, recimo, Rađanje Venere... Bez perspektive, jednostavno, ne može...



Ažurirao Johhny Q - 26.Ožujak/Mar.2010 u 11:02

Johhny Q piše: To važi za normalne pesnike. Međutim, kad sam ja u pitanju, pada u vodu. Naime, ja sam svoj sonetni venac napisao iz inata. Palo mi na pamet (je*eš budalu...), kad može P. V. mogu i ja. Što je on pametniji. Dakle, baš zadao sebi formu, seo i njakao se sa njom (formom...) 6 meseci i... voila! Nije baš nešto, ali...

I šta sad ja da kažem posle ovog Johhny, čizis
samo našem čoveku može pasti na pamet da stvara umetničko delo iz inata

U svakom slučaju, mislim da si mi ipak potvrdio ono što sam od početka pričala. Da je to delo došlo "iz tebe" ne bi ga stvarao 6 meseci jer bi ti forma došla "sama od sebe" Ako neko želi da nauči da stvori neko delo, može, ali (kao što si i sam rekao) to nije to

Johhny Q piše: Pa, i obične slike, Bojo. Kažu, bolji poznavaoci likovne umetnosti od mene, da je moj pokojni ujak, Milić od Mačve, turao one balvane na svoje slike, jer nije umeo drugačije da ostvari perspektivu. Doduše, ajde, on JESTE bio i arhitekta... Ali, da nije perspektive, odnosno dubine, odnosno treće dimenzije u likovnoj umetnosti, portreti bi danas izgledali kao na egipatskim freskama... I ne samo danas. Ajde, Leonarda da izuzmemo iz priče, ali, recimo, Botičeli nije bio (bar koliko ja znam...) ni matematičar, ni arhitetka, pa, opet. POgledaj, recimo, Rađanje Venere... Bez perspektive, jednostavno, ne može...

I Botičeli je iz Renesansnog perioda...procvat umetnosti, nauke, matematike
Ne pričam ja o tome da u njihovim delima nema naučnih elementa, odnosno da se neki elementi matematike, fizike, arhitekture i sličnog ne mogu prepoznati u umetničkim delima, ali u momentima stvaranja smatram da se pravi umetnici ne vode ni jednom naukom 

Ajde ovako, da li se slažemo sa tim da je umetnost nastala pre nego su ljudi počeli naučno da posmatraju svet oko sebe? (ne pričam o modernoj umetnosti i modernoj nauci)
Posmatranje sveta je postojalao mnog pre i renesanse i mračnog doba i Grka i Egipćana. Astrologija je prednjačila astronomiji, ali je svejedno bila želja čoveka da razume i nađe neke obrasce, matrice, šta god.
Ipak, "praumetnost" (npr crtanje po zidovima i plemenski rituali praćeni prvim oblicima muzike) mislim da je bila pre "pranauke" .
Ali (!) ništa, pa ni sam čovek niti i jedna njegova strana/osobina, se ne razvija samo od sebe.
Mi bismo još crtali kao na zidovima pećine da nismo naučili da ono što "prepoznamo", čemu damo ime i objašnjenje(ajde da kažemo tako) prenesemo na svoja dela (dubina, uglovi i slično).
Nauka i umetnost se razvijaju ne paralelno, već "zagrljeno".
Mnoge stvari koje su naši preci učili godinama, nama "ulaze u uši" i postaju deo nas još u prvim godinama života

Drugim rečima, verujem da Čudak ne misli o matrici kada stvara, ali možda broji (mislim daje ritam) a brojanje samo po sebi je danas neka navika- ubijamo se brojeći još sa 3,4 i 5 godina i nenormalno nam je bilo šta oko sebe pogledati da ne brojimo, te "ispada" da on koristi matematiku, a ustvari koristi naučeno, stečeno znanje koje je postalo deo njega.
Pravo stvaranje (uporno ostajem pri tome)(umetnička strana čoveka) samo niže stihove, note, boje na platno...stečeno znanje(naučna i naučena strana) nam samo pomaže da na što lakši ili možda bolji način prenesemo drugima ono što želimo

Čekaj bre, očigledno me ne razumeš:

Promena broja udaraca po metronomu u okviru jedne pesme gotovo da ne postoji. Prema istom tempu (dao sam primer 120, što je recimo tempo za "With or without you" od U2) se svira i početak i kraj pesme. Za tvoje uvo kao prosečnog slušaoca, prvi deo pesme je sporiji, dok je kraj znatno brži. Ustvari brzina se ne menja ni jednom u toku pesme, ali dodavanjem još jednog ili dva udarca na bubnju u okviru iste pesme, menja se dinamika, stiče se utisak o ubrzavanju - a ustvari ga nema. Metronomski gledano to je isto kao i na početku, i otim stvarima mora da se razmišlja tokom kreiranja muzike. Izuzetak su određene pesme u džezu, bluz akustičar s' početka prošlog veka, i ekstremno mali broj pesama Nick Cave-a, Tom Waits-a i njima sličnih muzičara kojima je muzika u drugom planu, dok su u prvom tekstovi i efekat zbunjivanja slušalaca.

Lepo je meni otac govorio: "Da je dobro ženu imati, i BOg bi imao, ne bi pravio sina sa švalerkom..."

Ko Boju ubedi u nešto, zaslužio je spomenik u centru Beograda...