Stara Protivu Nove Verzije

Смрт на Нилу: Стара против Нове верзије
Прошле недеље сам планирао поново да одгледам класичну верзију филма "Смрт на Нилу" из 1978. године. Међутим, на ИМДб-у сам видео и новију верзију, ону из 2022. са Кенетом Браном.
Занимљиво је да филмски критичари и оцене на сајту сматрају ову новију верзију непотребном, далеко мање цењеном од оригинала. Ипак, морам признати да ми се верзија из 2022. лично више допала. Њена атмосфера и визуелни стил су ме једноставно више привукли.
Ако нисте гледали, искрено препоручујем да погледате. Изаберите сами која вам се више свиђа!
На крају, велико хвала преводиоцу PAYUTTI-ju за превод.

Вечита дилема: Стара против Нове Верзије
Често се суочавамо са питањем: Да ли је нова верзија неког филма или серије заиста потребна? Повод за ову тему је филм "Смрт на Нилу", где многи мисле да је оригинална верзија из 1978. године неупоредива, док другима новија из 2022. више одговара.

Ова дилема се не односи само на овај филм. Холивуд све чешће посеже за старим класицима, покушавајући да их "оживи" за нову публику. Некада добијемо право ремек-дело које премаши очекивања, а некада се само разочарамо.

Зато, хајде да отворимо дискусију и поделимо своја искуства. Поставићу неколико питања као смернице:

    Која су, по вашем мишљењу, најбоља, а која најгора нова издања филмова или серија?

    Шта је кључно за успех римејка? Да ли је то поштовање оригиналног дела или додавање потпуно нових идеја?
    ремек-дело

    Да ли мислите да савремена технологија (ефекти, звук, слика) аутоматски чини нови филм бољим од старог?

Поделите своје мишљење и наведите примере који то потврђују!

Твој одговор ar8c је изванредан. Као што си и сам рекао, ово је комплексна тема, а ти си успео да је сажмеж на веома добар начин, износећи своје аргументе и конкретне примере. Твоје размишљање је врло зрело и уравнотежено, јер не заузима став да су сви римејкови бесмислени или, пак, да су сви бољи од оригинала. Напротив, истичеш да "правила једноставно - нема!", што је сјајан закључак. Кључ успеха лежи у томе да ли римејк доноси нешто ново и вредно, било да је то свежија визуелна естетика, модернији приступ причи, или унапређење технологије која омогућава богатији доживљај. Пример са филмом "Дина" је посебно добар. Иако је Линчева верзија (1984) сјајна и има култни статус, Вилневова верзија (2021) је не само успела да стане раме уз раме с њом, већ ју је по многим мишљењима и надмашила. Такође, твоје запажање о филму "The Thing" (1982) Џона Карпентера, који се често сматра најбољом верзијом, показује да си сагледао ствар из различитих углова. На крају, веома је значајна твоја тачка о технолошким унапређењима. Истина је да новија кинематографија пружа много квалитетнији аудио-визуелни доживљај, што некима може бити пресудно. Док стари филмови имају свој шарм и носталгију, квалитет слике, звука и специјалних ефеката у новијим издањима могу да подигну филм на виши ниво.
Поздрав.

Hvala na pozitivnoj reakciji, a pre svega na provociranju jedne zanimljive teme o kojoj se može sjajno debatovati. Nadam se da će još neko od forumaša pronaći koji sekund slobode i volje da se pridruži. Posebno imponuje ton i međusobno uvažavanje, a to je ambijent (prilično redak) u kome baš volim da učestvujem

A sad konkretno: Moram reći da se poslednjih par godina nalazim u "mašini za mlevenje mesa" od obaveza, pa mi ni (filmska) memorija ne radi baš najbolje. Uz sve to malo se i omatorilo, a imam i tu zdravu naviku da brzo zaboravim čak i nešto dobro (pa moram da se podsećam), a posebno nešto loše. U tom smislu uopšte ne mogu ovako iz glave da ti nabacim neki primer gde me je remake do te mere razgnevio, da mu to nisam zaboravio. Prilično sam i tolerantan pa mogu jednostavno da prebrišem ono što mi ne odgovara bez da ga puno hejtujem. Original preovlada u tom slučaju.

Ali diskusije radi pokušao sam malo da prizovem internet u pomoć, pa da vidim koji filmovi po mišljenju većine predtavljaju najgore moguće primere za ono što nas u ovoj diskusiji zanima. Iskreno, ni to nije previše pomoglo Neki od naslova koji se univerzalno smatraju najgorima (Point Break, Total Recall, Robocop) meni su skroz dobri i sa uživanjem sam ih pogledao. Možda mi je Planet Of The Apes u toj neželjenoj kategoriji, ali to pre svega zbog više nastavaka koje se nisam ni trudio da sve pohvatam. Godzila se takođe previše eksploatiše po mom mišljenju. Tu su Ben Hur, Psycho i svašta nešto, ali ne mogu onako baš decidirano da kažem kako je neki remake u toj meri katastrofalan, da ga pamtim za sva vremena i navodim primer. Valjda jednostavno cenim trud i onih koji se dohvate kompleksnog zadatka, a kroz remake svakako u nekoj meri živi i onaj original sa kim se stalno poredi.

Eto, neka za takav primer posluži već spominjani The Thing i ova poslednja varijanta nikako mi nije legla. Čak šta više, bio sam i malo ljut što je uopšte urađena. Neka u tu kategoriju uđe i A Nightmare On Elm Street, više zbog tog nekog emotivnog momenta jer Freddy Krueger je bio strašilo moje mladosti, a kasnije i muza, odnosno lik po kome sam nazvao nekadašnji video klub. Naravno, isti je bio specijalizovan za horor i SF žanr. Iz tih razloga remake uopšte nisam dočekao raširenih ruku i tražio sam mu dlaku u jajetu da ga odbacim. Robert Englund kao Freddy i ta izvorna priča sasvim su mi bili dovoljni za ovaj životni vek. Siguran sam da svako ima neki svoj razlog da iskopa svoje (anti)heroje među remake delima.

Nezgodno je zaista debatovati o ovakvim temama bez dobre pripreme i dosta vremena. Uz sve to lako možemo da se izgubimo i na temu dobrih, loših i bespotrebnih nastavaka filmova, o čemu je već ranije bilo zaista zanimljivih diskusija među forumašima ovde. Imamo i nekih hibridnih situacija, gde film nije klasičan remake, ali nije ni skroz prirodan nastavak originalne priče. U tom smislu uzeću kao primer Mad Max-a. Zazvučaću kao jeretik, debelo ću se razići sa većinskim mišljenjem i ocenama, ali za mene je sve nakon prva i originalna tri nastavka totalno bespotrebno i nepoželjno! OK, odgledao sam prvi od tih novih delova, tehnički je to veoma doterano, priča ima neku svoju poentu, adrenalina ne fali i puno je tu sastojaka za dobru ocenu. Ali meni to prosto ne ide, Mad Max je bio heroj moje mladosti, to su filmovi koji su me delimično i formirali, uticali snažno na mene i stoga moram reći da su samo orginali ono što pamtim i želim. Voleo bih da nastavci nikad nisu snimljeni. Zbog mene samog, ali kad vidim koliko su popularni i dobro ocenjeni, onako demokratski povlačim svoje želje i zadovoljavam se time da ignorišem!

Na drugo pitanje, "Када је, уместо римејка боље направити филм који само дели елементе оригиналне приче, а не мора да буде копија" jednostavno nemam odgovor! Pravljenje filma je jako kompleksna stvar o kojoj ja kao gledalac nemam puno pojma ni dodira, a navikao sam da najčešće cenim nečiji trud i da iz tih razloga ni ne pljujem previše ako me razočara. Verujem da se odgovor krije u samoj tematici filma. Postoje neke zanimljive teme koje se bez problema mogu puno puta reciklirati, prosto zanimljive za ekranizaciju i gledanje, a sigurno da postoje i neke teže, manje "filmične" koje su nezgodne za prepakivanje. Ostaviću pitanje bez konkretnog odgovora i držaću se onoga "od slučaja do slučaja". Isprobam, dam mu šansu i na kraju procenim koliko je sve to uspelo, kako za mene, tako i na globalnom nivou. Generalno i u nekom pravilu, zaista nisam protiv toga da ljudi s vremena na vreme testiraju neku već viđenu temu iz nove perspektive i sa novom tehnologijom, za nove ljude u publici. Svet je previše veliki i kompleksan da bih ga ja sagledavao samo iz moje perspektive, kako bi isključivo meni odgovaralo.

Konačno, finalno pitanje na koje ću imati konkretan odgovor, ali taj odgovor uopšte nije pozitivan i optimističan! Budućnost filma mi je teško da sagledam ikako, a kamoli iz perspektive razmišljanja o remasterima i slično. Film je evidentno u krizi. Neko će reći samo u Hollywoodu, ali usuđujem se reći na globalnom nivou. Svet je u krizi suštinski i na svim nivoima. Sve je to povezano. Najogoljenija je istina da se filmovi prave zbog zarade, ma koliko mi na to gledali sa emocijama i ma koliko bilo tih nekih nezavisnih, umetničkih filmova koji u prvi plan stavljaju umetnički aspekt. Konačno - film se pravi za publiku. I još konkretnije, da bi se prodalo i zaradilo veoma se mnogo razmišlja o prosečnom konzumentu koji film treba da kupi. Tu ne sme biti previše rizika i promašaja.

I tu dolazimo do srži problema. Bez želje da generalizujem i bilo koga omalovažavam, ali notorna je činjenica da novije generacije nemaju istu strast prema filmu kao one starije, nemaju puno vremena ni volje da filmove gledaju, da knjige čitaju, a posebno da promišljaju i nešto puno filozofiraju o umetnosti. Pažnja i koncentracija su im poremećene brzim životom, internetom, društvenim mrežama, nema se tu puno strpljenja, pa čak ni vremena da se gledaju dugački, posebno ne teški i filozofski filmovi. Većinski, ali siguran sam da se i dalje pronađe neki izuzetak.

Kada to sve znamo onda ne čudi to što sada blagajne razbijaju superherojski, što su u fokusu filmovi koji prvenstveno donose jeftinu zabavu, akciju, eventualno uz manji začin humora, pa takvi naslovi preovladavaju. U svemu tome iluzorno je sada mozgati o tome da li filmove treba remasterizovati ili šta već. Činjenica je da se inače kao nikad ranije poseže za već obrađenim idejama i preradom uspešnih predaka, što donekle govori i o krizi scenarija i same filmske ideje.

Ovako ili onako, ali moje potpuno lično mišljenje jeste da film baš i nema svetlu budućnost, da će u njemu sve manje i manje biti istinskog kvaliteta i umetničke esencije, a da će izdominirati jeftina zabava. U svemu tome ako se tokom godine pojavi barem nekoliko naslova tipa Dune (Villeneuve, Nolan i još poneko renomirano ime), treba biti prezadovoljan i takve filmove dočekati raširenih ruku i prepunog srca. Što možda i nije toliko loše za pravog filmofila jer ponekad stvari imaju dodatno veću vrednost ako su retke, ako se na njih mora malo sačekati i za njima malo čeznuti. Kao u neka stara vremena dok nije postojao internet, kada se u bioskope odlazilo kao u svetilišta!

Film će naravno preživeti i filma će (valjda) uvek biti u nekoj formi. Da li sa potpuno originalnom ili nekom već viđenom, ali lepo prerađenom idejom - nebitno! U problemu smo ako svi ti Villeneuvi, Nolani i ostali ostare i odu (kao što jednog dana hoće svi), a ne dobiju adekvatne naslednike. No, do tada ću i ja sa mojim spomenutim vršnjacima u paketu da omatorim i odem, pa me neće biti previše briga Mlađe generacije su te koje o ovom pitanju treba da razmišljaju i oni su ti koji svet nasleđuju sa sve bioskopima i komplet kinematografijom.

Eto, to ti je otprilike neko moje viđenje i odgovor na nova, zaista intrigantna i zanimljiva pitanja koja si postavio!

Hvala i tebi na podršci. a pre svega na otvaranju veoma zanimljive teme. I pored hroničnog manjka vremena inspirisao si me da se malo raspišem, pa sad ako iko pronađe u napisanom išta korisno i vredno pažnje - tim bolje!

Na kraju ostaje jedino da i dalje uživamo u umetnosti koliko je to moguće, kao i da navijamo da se sav pesimizam (realizam?) zaista i ne obistini. Ja sam tip ličnosti koji kada vidi čašu do pola punu, ipak je radije vidi kao polupraznu. U prevodu, radije ću u životu malo previše da zacrnim pa da se kasnije pozitivno iznenadim, nego obrnuto, pa da me sačeka razočarenje.

Pozdrav i tebi!