Goodrich (2024)

Jedan od onih filmova koje gledaš, a nisi siguran zašto to uopšte radiš, ali nekako ti je prijatno oko srca. Generalno, znaš da je to moglo i puno bolje, ali je obična životna priča s glumcima koji su ti dragi, pa opraštaš...

Očekivao sam jedan pravi feelgood film, posebno nakon ovakvih komentara i preporuka, ali ne beše tako. Ovaj film je zapravo oličenje današnjeg svetskog ustrojstva, a shodno tome i kinematografskog ustrojstva, što meni nikako ne paše. Poseglo se za starom, dobrom recepturom koju i sam volim, pa se bez ikakvog dodatnog truda, mašte i prilagođavanja sve to pokušalo preslikati na moderno koncipiranu zamisao o tati workaholic-u koji gubi konekciju sa članovima sopstvene familije, a onda preko noći biva prinuđen sve to nadoknaditi i usput se izboriti sa čarima očinske uloge.

Dragi prijatelj @kjovo reče da nema baš puno onoga što ja volim zvati "moderne političke korektnosti", a ja kažem blago tebi prijatelju jer je ovo meni oličenje korektnosti do te mere da mi je na kraju film ozbiljno počeo ići na živce

Da ne budem pogrešno shvaćen, film sam po sebi nije loše zamišljen i bukvalno je klon nekih starih, dobrih i uspešnih naslova sličnog koncepta i senzibiliteta. Nije težak i može bez problema da se gleda. Meni je problem jedino pronaći valjan razlog zbog čega bih trebao gledati ovu moderno upakovanu kopiju umesto reprizu daleko boljih originala!? Na kraju ne mogu nikome ni preporučivati da li film da gleda ili ne. Dovoljno je o njemu podataka da svako može unapred lepo da proceni i odmeri.

Pa ne znam Joxer šta da ti kažem, ne volim previše ni da utičem na druge već samo dajem svoje iskreno mišljenje. Možda film više paše mlađim generacijama, mada opet mislim da bi i oni više uživali uz neke starije legendarne naslove slične tematike. Jednostavno su bili originalniji, bolji i na neki način iskreniji.

Ovo ovde je sve političko korektni šablon, bukvalno receptura po kojoj se sada mora snimati film. Precizno odmereno crno-belo, obavezno jedan gay par ili makar gomila doskočica na te sfere, obavezno da se pojavi jedna strujna Tesla minimum da zadovolji zelenu agendu, obavezno da se ubaci neki guru, life coach kako se to danas moderno kaže, koji ljude podučava banalnosti i kako se diše (jer ni to sami više ne znaju), a onda sve to masno naplati i tako dalje. Gomila metiljavosti i tužne nesnađenosti. Naravno da je i sama priča neoriginalna, odnosno da je tema nesnalaženja oca sa svojom decom odavno ispričana mnogo puta.

Lično nemam baš ništa protiv bilo kog od nabrojanih segmenata (čak šta više, oduvek podržavam!!) ukoliko služe svrsi i uklapaju se u film. Veliki sam protivnik šablona, nametnutih receptura i nasilnog korigovanja nekih istorijskih nepravdi, pa da to postane svrha sama sebi, a srž filma da se onako uzgred otalja. Imamo poslednjih godina more noviteta rađenih po šablonima, a mene to sada već jako ozbiljno nervira.

Umetnost ne poznaje šablone i direktive. Umetnost treba biti sve suprotno od toga. A idealno je ako još ima dovoljno mašte i originalnosti. Ovde je sve nabrojano u problemu.

Eto, tako sam ja doživeo film od koga i nisam ni očekivao nešto ekstra, već samo da ponudi malo opuštanja i pomenuti feelgood osećaj...