Voici le temps des assassins... AKA Deadlier Than the Male (1956)

Nego, film, da. Meni fenomenalan ambijent, od samog otvaranja uz prepoznatljivo francuske gorko-slatke tonove harmonike, hladne pariške zime, uglednog malog restorana koji vodi pedesetogodišnji kuvar, gosn Gaben (već zaboravih ime lika). Pravo niotkuda, u njegov organizovani život i uspešni lokal, upada šarmantna mlađana miličica...jbg i njeno ime sam zaboravio, kada nema ko normalniji da piše o filmovima Julien Diviver-a, to vam je što vam je. Elem, to ispada da je niko drugi do kći bivše kuvarove žene, koja je tih dana, kaže nam priča, preminula, ostavivši miličicu bez igde ikoga, te joj kao jedino utočište ostaje eto, naš siroti kuvar, gosn Gaben. 

Ne lezi vraže, ništa nije onako kako izgleda, ispod površine se odvija podmukla igra u večitoj gladi za koristoljubljem, opet sa tragičarima na sve strane, gde će svi platiti ogromnu cenu. Dok se dodatno ispod i toga, kazuje zapravo priča o toj našoj urođenoj potrebi jednih za drugima, svakoga sa svojim ulogom, željnim ljubavi, čime likovi bivaju lake mete i plen, sigurni putnici za sunovrat. 

Još jedan stvarno fini filmić Duviviera, pogotovo Gabena koji blista, tako je lako voleti njegov lik sa svim njegovim vrlinama i manama, sjajna potpora šarma Daniele Delome i harizme Gerarda Blain-a, svakako odlično vođen, stvarno je uspeo da me vrati u Pariz sredine dvadesetog veka.