Hud (1963)

Homer (Douglas) je patrijarah rančerske porodice u nestajanju, Bannonovih, sa ranije tragično stradalim najstarijim sinom, te mlađim yebivetrom Hudom (Newman) i unukom Lonniejem, dok na posedu boravi i njihova kućna pomoćnica Alma (Patricia Neal). Homer svojim starim, principijelnim i etički uvek ispravnim načinima pokušava održati svoj ranč, no protiv sebe ima novo vreme, zlu sreću i arogantnog i svime nezadovoljnim Hud-om koji bi najradije pijančio i provodio vreme sa (tuđim) ženama. U svom poslednjem očajnickom potezu, Homer kupuje nekoliko desetina krava za koje se uspostvlja da su teško obolele, sada u pretnji da ugroze svu stoku, što će ovu tragičnu porodicu uputiti na pokupaj ujedinjenja i spasenje ili konacnu propast... 

Meni gotovo odličan filmić ozbiljne teme gde se tonovi vešto smenjuju, od zabavnog, kraj buntovnog Huda na kome leži čitav teret sa kojim ovaj ne zna šta bi, te vrcave, uvek lajave služavke, preko melanholičnih zbog svih nedaća ove porodice do koje mi je ipak bilo stalo, pre svega zbog glumaca koji predstavljaju vrlo realistične likove sa svim svojim vrlinama i manama, u eto specifičnom okruženju teksaške provincije, kao savremeni kauboji koji se nose sa novim, drugačijim dobom. Patricia Neal me je (opet) posebno razbila, već nahvalih skoro njenu glumu u A Face in the Crowd (1957), baš mi je žao što milica u svom glumački zrelom dobu nije imala više prostora u filmovima usled niza ličnih tragedija (sedmogodišnja kći joj umire, sinu još kao bebi u nesreći na ulici vozilo udara kolica, ostavljajući ga sa teškim posledicama mozga, sam brak joj je bio pakao, dok ubrzo po ovom filmu i sama doživljava moždani udar koji je ostavlja paralizovanom od čega se duže oporavljala...  ). No, za ulogu Alme u Hud-u dobija zasluzeno Oskara, kao i ostareli Melvyn Douglas uostalom, dok Newman, naravno, i ovog puta ostaje bez zlatne statue. 

Lep i težak, maestralno predstavljen, klasik.