Bushi no ichibun AKA Love and Honor (2006)

Shinojo živi skromnim životom sa suprugom Kayo, isprobava hranu u službi poglavara klana, što je prilično nisko kotirana služba za samuraja, mada je Shinojo zadovoljan u svojoj skromnosti, čeka dan kada će ostvariti svoju želju da otvori kendo dojo gde bi trenirao decu. Avaj, sudbina ima druge planove i Shinojo se prilikom rutinske probe hrane žestoko otruje (bez pokušaja atentata, prosto su školjke bile otrovne). On preživljava ali mu je jačina otrova oduzela vid. Sada slep, nikome potreban, uplašen za budućnost svoje porodice, Shinojo postaje melanholičan, sa mislima o samoubistvu ali Kayo ga ipak izvodi na svetlo svojom ljubavlju i privrženošću. No problemi tu naravno ne prestaju. Briga, strah od nemaštine i pritisci familije, navode Kayo da poklekne tobože pomoći koju joj nudi imućni i visoko rangirani samuraj Shimada. Muke tek tu počinju... 

Love and Honor mi je posle Twilight Samurai posebno drag u Jamadinoj trilogiji. Ovde je prisutan i humor, uprkos vrlo mučnoj temi o društvenoj nepravdi, surovom iskorišćavanju unesrećenih, a opet je ovo i sjajna priča upravo o ljubavi. Shinojo i Kayo su stvarno prelep par, sa nesrećom i srećom koje ih vezuju. Shinojo, slomljenog duha, obogaljen, srušenih snova, slomljenog srca i poljuljane vere, nalazi spasenje u onome jedinom što mu ne mogu oduzeti, samurajskoj časti, principima koji iako vidno izumiru, čuvaju njegov duh od potpunog kraha. Meni je bilo lako da kupim romantičarski pogled na prastari kodeks (od priča o tradiciji mi se inače okreće utroba), zapravo pitanje dostojanstva i časti, ne znam za druge, meni se film, rekoh, dopao.