Dopao mi se, likom, centralni junak, na prvu loptu. No naravno da mora biti kakav programer, uradio je kakvu aplikaciju, ništa manje nego za kakve korporacije, biznis svrhe kakve, šta ja znam, come on, okružen sam bio uličnim radnicima, prosjacima, uličnim sviračima, kockarima, džeparošima i sličnima, kada god vidim te junake po filmovima/serijama sa nekakvim IT poslom, pomislim u sebi "daj, stvarno?", tj svakom svoje, sve je to, valjda, ok ionako, ja ponajmanje sudim ikome i kada bih imao razloga kamoli bez. Tek, ono...ljudi se bore za svaki hebeni obrok, račun, bačeni iz milion i jednog razloga na marginu, jurnjava za svojim repom, milion i jedna stvar koja pride i nije za forum a ja bih sada trebalo da se uživim u neki meni nestvarni svet ljudi sa kojima nemam ama baš išta zajedničko. Lepota je itekako u razlikama ali je lepo i kada delimo iole slični univerzum, razumemo muke i borbe jedni drugih a meni je ovo prosto wtf, diznilend. Nisam u stanju da ispratim prosto.   

Sa druge strane, junaci koji ništa manje nego spasavaju čitav svet su mi u samoj početnoj ideji van svake pameti (retko kada sretnem ikoga ko je u stanju da makar na tren spasi sebe samog), no hajde de. Potom baš to sa kao ultra tajnovitom grupom veselih obešenjaka koji se bave tom rabotom, spašavanje sveta-putovanje kroz vreme dakle, me opet dovodi u "daj, stvarno?" momenat koji ja, opet, prosto nisam u stanju da približim sebi iole i ikako sada. Imam svoj život i svet, možda mi je vreme da se odmorim malo od filmova, serija, diznilenda, ne pričamo istim jezikom lately, ne mogu se više uznemiravati i zbog tih besmislica. 

Eto konačno serije koja mi je legla kako bi trebalo. Zrela priča, dobro napisani likovi, sjajni glumci koji ih tumače, u dakle svojevrsnom rekvijemu za mladost četiri junaka priče, koji se zaglavljuju negde na pola života, svako sa svojim sumnjama, zabludama, preispitivanjima a sve to pokrenuto slomom braka centralnog junaka (meni uvek simpatičan Jesse Eisenberg). Kako je po sredi adaptacija romana, serija je zaokružena, ozbiljno i meni zanimljivo ispričana, pitka, sa likovima koje je lako pratiti, dobro de, lik Adama Brodyja je dramaturški, bome i vremenom na ekranu nešto zapostavljeniji ali to ne smeta ni najmanje, to sve svakako nije moj svet ali su njihovi ambisi ljudski, razumljivi, ne tone se u melodramu, otužne romanse, prosto je ovo fina, ozbiljna, generacijska drama. 

Ako tražite, jurite, kopate rukama i nogama kakvu miniseriju o sumo rvanju, pa, prestanite da tražite, možete je naći u prošlogodišnjoj japanskoj serijici koji putuje negde između žanra komedije, ljudske drame i sportskog filma. Priča nam zapravo o sirovini, negde glupavom, negde, istina ređe, zapravo nežnom dušom, tipom koji iz doma ostarelog, bolesnog oca, kockara koji je sve proćerdao, i majke droplje, odlazi do sumo dojo-a osrednjeg klana, gde se želi skloniti iz svoje depresivne sredine, sa jedinim iskustvom školskog rvanja, što mu može biti kakva-takva podloga u sumo-u. Ne lezi vraže, svi ga biju, poneko maltretira, tamo je skoro pa poslednja rupa na svirali, gde svojom tvrdoglavošću, prekom naravi i odsustvom svakog talenta teško može napredovati. Mi dakle pratimo njegovo putešstvenije od najgoreg učenika do turnira, uz nešto dodatnih likova koji priču drže nešto drugačijom od tipične sportske storije. Humor je često zabavan, divalj, bez rukavica najčešće, ritma serije ne fali iako se ipak ponegde gubi kako se bliži finale serije, koja uprkos ponekoj mani prija, lako je zavoleti ovog neka i idiota, naučiti usput nešto o sumo veštini, sa ljudskom pričom u pozadini, usponima i padovima, preprekama i podrškom, ponešto ostaje nedorečeno za moj ukus, no zato će tu biti, verujem, druga sezona.  Najkraće, zabavno i interesantno, eto makar za ljubitelje sportskih priča.