>>Dnevnik gledanja Filmova<<

    Blue Ruin (2013) je film o krvnoj osveti ali ne onakvoj kako je bilo prikazano, na primer, u odličnom (samo zbog Šenona) filmu Shotgun Stories (2007). Ovde je krvna osveta prikazana na mnogo bolji način što je nadasve zasluga reditelja i glavnog glumca koji na početku izgleda kao karikatura Č.Mensona. Posle šišanja i brijanja ovaj, u filmu  trapavi glumac, pokazuje kako film odmiče šta sve znas i može.

  Američki film mogu da spasu samo ovako mali samofinansirajući filmovi i tek poneki renomirani autor iz holivuda koji može da dozvoli sebi da uradi nešto i za svoju dušu.

Прича једног тинејџера, који жели да пронађе биолошког оца. Увек на питање; "ко ми је отац"? Наиђе на зид и увек исти одговор - "немаш оца".

То би била једноставна прича да редитељ није вешто убацио библијске мотиве. Па тако имамо испитивање вере, филозофске мисли и родитељска питања: да ли је отац може бити неко ко није биолошки везан итд.

Добар филм, отвара одлична питања али невешто је занатски приказан. Често у оваквим филмовима срећем робот дијалоге и стил изражавања као у позоришту. Мени то смета и квари добру премису, коју је редитељ ипак траљаво испоручио...

онако 6.5/10

  Reprizirao sam film Posledice V.Petersena, film koji je onda a i danas u mnogo čemu ispred svog vremena. Svojevremeno je svojom temom izazvao cenzuru i bojkot lokalnih tv kuća koje su gasile repetitore ne bi li sprečile prenos i emitovanje filma. Onda, kao i danas, monopol su imali oni sa nacionalnom frekvencijom koja je pokrivala dobar deo matične države. Mali igrači su morali da se organizuju i da preko svojih repetitora stvore sopstvenu mrežu koja zahvaljujući lokalcima ipak nije prenosila ono što su oni mislili da ne treba. Posledice za film Posledice su bile isključivanje repetitora i samim tim nemogućnost daljeg prenosa. Peterson je ipak imao više sreće od Verhovena koji je posle filma Spetters (1980) bukvalno pobegao u Holivud, toliko je bio iznervirao superliberalne Holanđane. Petersen je to uradio tek posle svoje Podmornice.

  Sam film je ekranizacija biografskog romana A.Ciglera koji je isklustva iz prve ruke preneo na papir. Bio je glumac čija je karijera na kratko prekinuta izdržavanjem zatvorske kazne. Nije mardeljao zato što je bio homoseksualac već zato što je radio to što je radio sa maloletnicima. Petersen se u filmu nije svrstao ni na čiju stranu, bio je otvorenog uma i srca kad je pustio da kamera prikaže ljubav između maloletnika i starijeg muškarca. Homoseksualnost je za njega normalna i uobičajena pojava kao što je to i reakcija sredine i homofobnog državnog aparata. Kod njega ljubav ne zna za godine i prepreke koje prave zakoni i ljudi od zakona. Mislim pri tom na brutalnost kao posledicu homofobije u švajcarskom popravnom domu. Cigler nikad nije krio svoju seksualnu orijentaciju kao što nije krio da nije imao problema zbog toga. Problemi koje je imao nastaju prvo zbog maloletnika a to je nešto što će tek zanimati belosvetsku javnost. Kasnije je bio upleten u sumnjive političke skandale i zaveru koja je ipak neka druga priča. Prava dece, samim tim i maloletnika, postaju sve veća i veća, tolika da roditelje niko više ni ne pita. Deca su kod mame i tate, pardon, roditelja broj 1 i 2, samo na uslužnom tovu. Ne znam da li je Peterson znao za izazove i nadolazeću modu, znam da je odabirom knjige i teme bio dalekovid. To što je sve to servirao nonšalantno i bez senzacionalizma, to je ono što čini razliku između majstora i diletanta.

  Sve u svemu, film Posledice nikad neće izaći iz mog sećanja i kolekcije. Treba videti šta je i kako čika Petersen radio dok nije postao golivud rabotnik.

Пошто сам велики поштовалац уметничког дела Поланског, погледао сам "Оптужујем" на Фесту - а пошто се појавио и енглески титл за овај филм да кажем коју...

Веома добар, уживао сам! Говори о старој афери "Драјфус" али невероватно има боју и звук садашњег времена и класичног лова на вештице, који нас окружују, у свим сферама живота. Вероватно је и ово његова лична прича (говорим о медијском линчу, наравно да не сматрам да је он невин у читавој причи а рекао бих и да овај филм сигурно није његово "прање" од срамног недела са оном несретном девојчицом)

Интелигентан филм, није још једна драма са скупим костимима, већ прича која описује садашње време и живот у њему у овим мрачним временима. Где појединац нема право на своје мишљење и став већ мора да се приклони бесном крду, или ће бити спаљен на ломачи. Препорука!

8.5/10

   U svojoj školskoj biblioteci sam svojevremeno naleteo na dva književna genija koji su pored svog porekla i pisanja imala i viski kao kopču koja ih povezuje. Prvi je bio E.A.Po a drugi E.Birs. Da ne davim i ne gnjavim dalje. moj prvi susret sa Poom bila je njegova zbirka priča a prva priča koju sam pročitao bila je priča o crnom mačku. Posle toga sam otkrio R.Kormana, filmskog genija koji je ekranizovao Poove priče i to je uradio tako dobro da ih i dan danas rado gledam. Njegovo viđenje Poa kojeg je u jednom svom filmu predstavio u liku gavrana vidljivo je i ovde. R.Korman je jedan od naratora u ovom omnibusu kome su u različitim pričama između ostalih svoje glasove pozajmila dva najbolja filmska vampira. Povampireni Bela Lugoši i Kristofer Li su samo ukrasili ovih pet priča koje se samo po svom stilu razlikuju.

  Sve u svemu preporuka za one koje nisu imali tu sreću da se upoznaju sa delima E.A.Poa. Onima koji to jesu nikakvo nagovaranje nije potrebno. Ja sam uživao u svakoj sekundi, u svakoj slici i zvuku koji je bio raj za oči.

  Film Every Secret Thing je dosta težak za praćenje i ja sumnjam da će  biti miljenik publike koja ne može bez golotinje, krvi i seksa. Nisam nezadovoljan ovim što sam video uprkos temi i dosta usporenom tempu to ću kroz "za i protiv" probati da obrazložim.

  Na samom početku autor nas preko dve devojčice upoznaje sa glavnim junacima i događajem koji će im promeniti i istraumatizovati život. Njih dve posle jedne zabave gde su se posvađale sa ostalima hodaju gradom i uzimaju naizgled napuštenu bebu iz kolica na tremu. To je taj događaj koji ih je obe obeležio za ceo život jer je beba nastradala dok je jedna od njih provela nekoliko godina u popravnom domu odakle je izašla istraumirana. Problemi nastaju izlaskom iz popravnog doma jer upravo tada neko otima jedno dete čiji roditelji možda nisu za primer ali oni nisu krivci za sudbinu deteta. Podrazumeva se da je prvi osumnjičeni za otmicu povratnica iz doma  koja živi sa majkom koja je umnogome krivac za to što je takva. Novootvoreni slučaj će zbog samih aktera biti povezan sa starim i to kopanje po prošlosti koje je vidljivo kroz flešbekove će dati rezultate.

  Napisao sam već da nisam nezadovoljan filmom i zato su glavni krivci glumci koji su dali svoj maksimum. E. Banks je sasvim solidna kao detektivka, D.Faning briljira i ostvaruje apsolutno uverljivu ulogu pokazujući time da izrasta u respektabilnu glumicu, D.Lejn uspeva da od lika koji deluje kao konstrukcija napravi ulogu za pamćenje, a D. Mekdonald koja je debitant je otkrovenje filma. Zaboravlja se da nije nimalo lako odigrati uverljivog psihopatu koji je naoko sasvim normalna osoba. Ona to uspeva igrajući se sa personama i predstavama svog lika i prelazeći od groteskno-tužnog do jezivog bez ikakvih zastoja i glumatanja.

  Sve u svemu isplati se videti film ponajviše zbog glumačkog umeća a nešto malo manje zbog režije i ekipe iza kamere koja je podbacila.

  Odgledao sam film Obojena ptica koji je jedna sumorna i teška ratna drama iz onih groznih vremena kad se nije znalo ko je kome neprijatelj. Ne mogu a da ne spomenem kako je moj pokojni pradeda slikovito definisao ratove koje je preživeo. On je rat opisao kao tri lonca u kojim se sprema hrana. U jednom te peku, u drugom kuvaju, dok ti u trećem rade  isto to samo pomešano.

  Junak filma nije u svom putešestviju bio kuvan i pečen, prošao je on mnogo gore u adaptiranoj verziji istoimene knjige Jeržija Kosinskog koji je tek priča za sebe. Imao sam tu sreću da u vreme, kad sam kao sumanut počeo da čitam, naletim na komplet njegovih knjiga od kojih mi je ipak Kokpit bio najbolja. Tek kasnije sam gledao P.Selersa koji je oživeo mister Čensa iz Prisutnosti. Reditelj V.Marhoul se dobro snašao iako se nije držao knjige koja je kontraverzna kao i film koji je snimio. Kontraverze počinju od momemnta kad je Kosinski svoje pisanije proglasio biografskim delom dšto nije tačno, do momenta kad je zabranjena u Poljskoj iz koje je dotični emigrirao. Marhoul je, verovatno u želji da se nikom ne zameri, prilično slobodno izmestio mesto radnje i neke događaje kojih se i danas sećam. Dete u filmu ne bitiše po poljskim selima već luta imaginarnom panslovenskom zemljom u kojoj najveći neprijatelj ipak nisu raznorazne vojske već lokalno stanovništvo koje kao da je ostalo u mlađem neolitu.

  Ipak nisam nezadovoljan viđenim, napravio je Marhoul film za dugo pamćenje iako je ublažio dosta toga što sam pročitao a čega se sećam. Ono što je izbacio ipak mu ne mogu oprostiti jer smatram da bi samo obogatilo film. Mislim na deo u kom u knjizi klinac noćima traži i lovi noćnog leptira sa mrtvačkom glavom. Zašto je to radio saznaće onaj ko se posveti knjizi. Scena u kojoj klinac zanemi je iako mučna dosta ublažena. U knjizi je to opisano mnogo gore i toliko je ogavno da je nemoguće zaboraviti što je Kosinski napisao. "Koštunjavi ptić" Kosinski, kao pisac nije mnogo mario za opise. On nije bio pisac cvetnoga maja već čovek koji je vešto i bez kompromisa mešao i spajao stvarnost i fikciju, ono što je preživeo i domaštao. Meni se dopada njegov suvoparni način pisanja i voleo bih da vidim bar ekranizaciju Kokpita za početak. Dobro je poznavao Polanskog koji je imao sličnu sudbinu kao klinac iz Obojene ptice i samo ga je čudo spasilo da ne bude jedna od žrtava Č.Mensona.

  Sve u svemu, Marhoul je uprkos svemu snimio film koji će mi ostati za uspomenu i dugo pamćenje. Ima tu nešto njegovog umeća i zasluge što je odabrao i Obojenu pticu J.Kosinskog i tako dobre glumce koji su dali više nego što je od njih traženo. .Najveća zasluga ipak pripada Kosinskom.

  Na kraju preporuka iako film doslovno nije za svakog. Mislim da je svinjarija činjenica što je ignorisan češki kandidat za Oskara i to je takođe neka druga priča sama za sebe.

 

  Odgledao sam ko zna koji rimejk filma Zov divljine. Film je idealan za decu i fanove H.Forda koji je jedan od onih glumaca koje kamera voli. Sa njim je svaki film sigurica, pa i ova ziheraška verzija koja je odstupila i od ranijih filmova, i od istoimene priče Džeka Londona, koji je jedan od mojih omiljenih pisaca. Smatraju ga piscem za decu a on je daleko više od toga. Na žalost, ekranizjuju se i popularišu njegova benigna dela dok se ono ozbiljno stavlja u zapećak. Mislim na Roman Gvozdena peta, roman u kom je Džek video budućnost. Dobar je bio Džek London koji je ono što je opisao za razliku od mnogih doživeo.

 Da ne dužim, novi rimejk je prošao kroz sve moguće filtere i odlićam je za decu i ljubitelje pasa i lepih pejzaža. Za nas koji pamtimo Č.Hestona u istoimenom filmu ovo je ipak limunada.

  Odgledao sam poslednji film Kena Louča koji je, za moju malenkost, trenutno najbolji živi britanski reditelj.Sećam se filma Kes (1969) sa kojim sam počeo filmsko druženje, filma koji me je neodoljivo podsetio na jednu Andrićevu priču koja se završava rečima da treba nastaviti plivati i da se ne treba okretati iza sebe. Kasnije sam na TV ART gledao njegovog Džoa sa genijalnim P.Mulanom u glavnoj ulozi, a onda je sledio čitav niz odličnih filmova o sličnim marginalcima, malim ljudima zbog kojih, kako zlobnici tvrde, svi Kenovi filmovi liče jedni na druge, svi su im isti.

  Louč je jedan od malobrojnih filmadžija i ljudi čiji se glas čuje koji svojim levim idejama kritikuje kapitalizam. Takav je i ovaj film koji je takođe posvećen malom čoveku i njegovoj porodici koja uprkos svemu jedva opstaje i preživljava. Glavni junak je jedan of mnogih iz tihe većine koji još uvek ima kičmu jer mu je ispod časti da živi na socijalnoj pomoći. Posle niza zanimanja koje je promenio odlučio je da bude samozaposlen, da bude prividno sam svoj gazda. Počinje da radi kao dostavljač 14 sati 6 dana u nedelji ne bi li isplivao iz dugova u koje je upao. Završni kadar filma je prava slika vrlog novog sveta koji Louč tako dobro dugi niz godina prikazuje u svojim filmovima. Njabolje i najlepše od svega je što su on i njegova porodica uprkos nedaćama bili i ostali ljudi u najboljem smislu te reči.

  Mislim da Louč nikad nije bio direktniji i bolji u svojim nastojanjima jer njegov udar na sistem i kritika istog je urađena na maestralan način. On nije samo strelom pogodio metu, on je poput Robina Huda tu istu strelu prepolovio.

  Od mene na kraju samo preporuka.

  Hercog  je snimio film koji je toliko loš i negledljiv da bi ga se i neki tv reditelj početnik postideo. Mislim da je pokojni Tirnanić nazvao jednom  Hercoga Nosferatuom i tu je Tirke buio u pravu. Hercog je odavno već mrtav za igrane filmove i na tom polju živi od stare slave. Što se dokumentaraca tiče tu se sve menja iz osnova i tu je življi i bolji nego bilo ko drugi. Ne mora čak ni da režira da bi neki dokumentarac bio dobar. Dovoljno je da bude deseti neakreditovani producent ili levo smetalo. Hercog je Bog za dokumentarce.

  Hercog na žalost nije više onaj stari što se za N.Kidman ne može reći jer ona jednostavno ne stari. Prvi put sam je gledao u seriji Vijetnam koja je bila na početku njene karijere i od tada pa do danas ona izgleda koju godinu starije. U ovom filmu glumi Engleskinju koja je desetak godina lutala pustinjom. Taman kad sam pomislio da je ženska verzija Lorensa od Arabije iskoči i dotični iz nekog dela pustinje. Hercogov Lorens je takođe poput ovog filma bled, neuverljiv i loš čak i kao epizodna uloga. Isto važi i za pijanog Čerčila koga ni noge a ni kamila ne drži.