Dark Glasses (2022)

Nećemo sigurno (po ko zna koji put) o tome kako su veliki pali, nije, siroma, Argento pao skoro, fića se još proizvodio i prodavao kao alva onda kada je ovom krenulo nizbrdo, zašto bi sa 80 i kusur godina pravio ne znam kako originalne i stilski nenadHebive filmove? Bole ga brige, rekao je i pokazao odavno ono što je imao.  Sada, on izvlači iz naftalina svoju giallo dirigentsku palicu i gađa nas ni po čemu interesantnim "Tamnim naočarama", storijom o prostitutki sa dušom koja naleće na psihopatskog serijskog ubicu ali da bi mi imali šta da gledamo, preživljava taj susret, ne bez posledica, čime samo postaje centar sve pažnje ovog ludaka. Tu sada imamo i slepilo, psa vodiča, maleckog Kineza, glupave pubove, ukratko jedno veliko ništa. Čudi me da čak i tim Sergio Stivalettija nije uradio išta posebno sa efektima, kao i priča, situacije, motivi likova, božemesačuvaj gluma, i ti efekti deluju naivno i van vremena u kojem je ovaj film napravljen, ne u pozitivnom smislu.

Nije baš sve loše, fino je otvaranje filma, pomračenje sunca, meni dobar i soundtrack a i odgledao sam čitav vražiji film do kraja, što je, sa obzirom na bujicu mana, pohvalno samo po sebi.

Ne sećam se da sam video najavu (ta znate do sada da ne čitam kako bi trebalo ni postove na koje se kao nadovezujem 😄). Od devedesetih naovamo se sa svakim Arđentovim filmom govorilo o tome kako to nije onaj stari Arđento, na to se odnosilo to moje "nećemo o tome kako su veliki pali", pa i to u šali. 😄

Dobar film