Cheong-nyeon-gyeong-chal (2017)

Dakle, dopao mi se, nisam se ni jednom nasmejao, imao sam osmeh tokom većeg dela trajanja filma, prosto ima lepote u tom blentavom, dobrodušnom, nevinom odnosu ova dva pitomca policijske akademije koji dopunjuju jedan drugoga, sazrevajući jedan kraj drugoga. Akcija takođe nije tu da bi iko pao na dupe od ne znam kako opako prikazane tučnjave, još manje kakve pucnjave ili jurnjave kolima and shit, ovi momci su srećni ako izvuku živu glavu u svojim pokušajima da učine pravu stvar. 

Ono što mi se naravno najviše dopalo, pored dakle odsustva bljutavog slapsticka i fokusa na toj lepoti prijateljstva rane mladosti, je tema brutalne realnosti pod ponoćnim neonom, zaplet u vidu otmica, zlostavljanja i jezivog biznisa trgovine ženskim jajnim ćelijama, slučaj koji ova dvojica blenta daju sebi polupijani u po noći kao zadatak koji bi valjalo rešiti. Tu je naravno i košmar u vidu nepotrebno zakomplikovanih policijskih procesa koji kao da su tu da pomognu da se zločini ne otkriju, birokratija koja guši logiku. Da ne dužim, sve u svemu dobar i zabavan filmić, to što ponegde deluje i kao pamflet za upis u policijsku akademiju se da ignorisati, ne znam ko danas ima zabluda u vezi sa policijom sve i da nije imao posla sa njima, no ovaj film, rekoh, isporučuje ipak dobru dozu vedrine i zabave, šta god ja mislio o ponečemu tu. Vredi.