Ovakvi filmovi, definitivno, meni su mučenje. Lakše mi je bilo gledati Wake in Fright 

(žao mi što mu nisam dao veću ocenu  )

Dokonu mladu ženu, koja ne podnosi da je u inferirnom položaju, kopka crv sumnje i to 

prelazi u bolesnu ljubomoru. (eto problema, inače nesvojstvenih ženama   ) 

A onda joj u pomoć dolazi otac, koji joj objašnjava šta su muškarci voleli na ženama 

od praistorije, antičkog doba do danas. (ma daaaaaj...  )

A tek dijalozi što su naporni, da ugasim, ekspresno. A trebao sam čim sam video na 

početku previše žena u kadru. 

Njenu ljubomoru nisam doživela kao bolesnu, nego dosadnu (ni tu nije bilo ni mrve strasti). A još manje sam doživela da je dokona. Umorna od majčinstva, da, ali dokona nikako. (kao majka i žena imam puno pravo da te u tome ispravim)

Inače me izluđuje nešto u svim filmovima i serijama (razumem ja potrebu za dramaturgijom, zapletom i raspletom, ali zar stvarno treba isključiti razum zbog toga?). Živiš s nekim desetak godina i imaš dvoje dece, a nisi u stanju da otvoreno razgovaraš ni o čemu što te muči (ni umoru, ni osećaju dokonosti, ni sumnji u izgled, ljubav, strast, sumnji da je druga strana nezadovoljna, daleka, otuđena, s nekim drugim). Kad vidim čitanje poruka na tuđem telefonu dođe mi da se besim na tanak gajtan. Ne znam da li stvarno ovako izgledaju veze i brakovi na tom "razvijenom zapadu", ali mi se ne sviđa što se to promoviše na svakom koraku.

Naravno da im svima trebaju psihići za svaku grubu reč, kad im se stalno servira da ne mogu otvoreno da razgovaraju ni s roditeljima, ni s braćom i sestrama, ni s bračnim partnerima, a pogotovo ne s prijateljima. Strašno.