Dobro došli u Tiltston, gradić na Divljotitlovačkom Zapadu koji je tokom svog kratkog postojanja bio poprište mnogih legendarnih zbivanja. A kako i ne bi, kada je omiljeno stecište namernika sa svih strana zbog svoje idealne lokacije tj. na bezbednoj je razdaljini od Meksika, a dovoljno blizu Kanade. Dugo vremena je njime harao najpoznatiji vukodlak Zapada, sve dok nije stradao u obračunu kod Titl Korala, nakon čega su se Titlstonjani zauvek rešili nečastive pošasti. Ili su barem tako mislili.

Jednog jutra, propraćen prvim zracima sunca sa horizonta, u grad je dojahao misteriozni stranac. Pristao je ispred najprometnijeg saluna u gradu, Bičevanog Robija, otresao prašinu sa ponča, vezao svog vernog magarca pored pojila i povikao: „Toni Ekspres! Vama na usluzi!“

„Valjda misliš Poni Ekspres?“, dobaci mu čovek sa metalnom zvezdicom na košulji.

„Ne, gospodine. Toni Ekspres“, odgovori mu ovaj i pokaza ka magarcu na kom je dojahao. „Sporiji smo i manje pouzdani od Poni Ekspresa, ali smo zato jeftiniji. Poslovna strategija našeg osnivača, Tonija Kadetija“.

„Daj ’vamo neke isprave“, uzvrati mu organ zakona na šta mu ovaj pruži firminu legitimaciju.

„Pa, ovde ti pod imenom ne piše ništa“, reče mu ovaj.

„To je zato što sam ja Čovek Bez Imena“, pojasni misteriozni dođoš.

„Pa, kako te onda zovu?“ upita ga radoznali čuvar zakona.

„Zovu me Tihi“, odgovori mu kurir.

„E, pa, Tihi, mene zovu Klen Vejn i ja sam zamenik zamenika šerifa. Tako da dobro pazi šta radiš dok si ovde, da ne bih morao da te prevaspitavam“, pripreti mu ovaj na isti način na koji preti svima koji dođu u grad otkako je postao zamenik zamenika šerifa iako mu to baš i nije nadležnost.

Tihi produži unutar saluna i sede za šank da malo okvasi grlo, jer se po običaju niko nije javio da ga angažuje kada je u nasumično vreme viknuo na ulici da je stigao u grad.

„Jedan viski, gazda... rice“, reče on zbunjeno nakon što je utvrdio da pred njim stoji brkata žena za koju je zbog moćnih brkova prvo pomislio da je muško.

„Nisam ti ja gazdarica“, odgovori ona. „Ja sam samo šankerica. Gazdarica Cersei je na spratu, bičuje lokalnog pijanca Robija. Po tome je salun i dobio ime. Ja sam Boni, za redovne mušterije Brat Boni“, reče ona dok je točila čašu viskija.

„Joj, Brate Boni, daj mi neku žestinu da dođem k sebi. Ovi lokalci navalili kao mutavi danas u bordel. Jedva stižem da im naplatim“, reče umorno jedna žena dok je prilazila šanku.

„Radite u bordelu?“ upita je Tihi.

„Na šta ti ja ličim?“ odgovori mu ona uvređeno. „Ja sam Ana Brotel, vlasnica najboljeg i jedinog bordela u Titlstonu“.

„Dakle, preduzetnica koja pruža šansu za zaposlenje lokalnim devojkama“ odgovori ovaj šaljivo.

„Ne, nijedna žena u Titlstonu se ne bavi najstarijim zanatom. Ja samo izdajem sobe klijentima“.

„Hm, muški bordel. Čuo sam za tako nešto u Njujorku, ali nikada nisam verovao da postoji“, reče Čovek Bez Imena iznenađeno.

„Nije ni to“, uzvrati mu ona.

„Čekajte, ako se vi ne bavite tom delatnošću i niko u gradu ne radi za vas, kakav je to onda bordel?“ upita je on potpuno zbunjen.

„Samouslužni“, reče Ana kratko i popi čašu viskija naiskap.

„Ti valas na kaltama! Ne moze ima cetli dzokela!“ povika neobično obučeni čovek za stolom u uglu. Bio je to Edi Gso, kineski izvođač radova na železnici i glavni razlog zašo je baš u Titlstonu prestajala pruga. Tačnije, toliko mu se svidelo u ovom mestu, da se već par godina opija i kocka po gradu, a centrali šalje izveštaje kako je i dalje nemoguće probiti tunel kroz planinu, iako se Titlston nalazi u ravnici.

„Ma, opet si popio previše vatrene vode, Edi“, odgovori mu Indijanac koji se kartao s njim. „Sedi pre nego što neko počne da puca iz gromovitog štapa. Znaš da su bledoliki laki na obaraču u ovom gradu“, smirivao je azijskog inženjera pripadnik lokalnog plemena Titlapača, Naedench’ow Ekbratmu, ili na jeziku kolonizatora Zeleni Koji Često Gine.

„Hehehe, ne znam šta da vam kažem momci, ali karta me baš hoće večeras“, govorio je sa osmehom lokalni zelenaš Danilo Dolar dok je grabio sve pare sa stola ka sebi. Danilo je provodio slobodno vreme između otimanja para lokalnom stanovništvu baveći se svojim omiljenim hobijem, otimanjem para manjinama i doseljenicima.

„Kranje je vreme došlo kad više ne možeš ni čudotvorni eliksir da prodaš narodu“, promrmlja elegantno obučeni muškarac dok ulazio u salun.

„O, profesore Baho!“ dobaci mu Boni. „Opet ne ide prodaja?“

„Neverovatno. Niko više ne želi da kupi čudotvorni eliksir protiv kašlja, groznice, starenja, uroka i tvrdokornih mrlja“, reče razočarano lokalni prevarant, profesor Baho Sajensmen.

„Naravno da neće kad ga prodaješ ovde već godinama. Znaš, poenta tog tvog biznisa je da se ne zadržavaš ni u jednom mestu, a ti si ovde otkad si rođen“, reče mu šankerica.

„Sve ja to znam, ali znaš li ti koliko su skupa kola i konji? Treba da rmbačim godinama samo to da otplatim. Neka me ovde“, odgovori joj on.

„Daj piće i najbržem revolverašu Zapada“ dobaci momak koji je sedeo za najbližim stolom.

„Stvarno toliko brzo pucate?“ upita momka Tihi koji je i sam bio revolveraš rekreativac.

„Ma, ne. Ja mnogo brzo trčim. Najbrži sam u celom kraju. Mogu čak i šerifovog konja da pobedim u trci“, odgovori mu kauboj po imenu Iso Sprint. „Čak su i neki ljudi dolazili iz prestonice da me vide. Žele da me vode da trčim za Ameriku na nekoj Olimpi... Olem... Ol.. Olimpinijadi! Da, preko okeana da idem“, reče on zadovljno kada se spolja začu vrisak.

„O, ne! Kakva strahota!“ čuli su se napolju vrisci Cokalberte fon Tračhofen, titlenštajnske grofice koja je pošla na proputovanje Amerikom koje je naišlo na zastoj u Titlstonu, jer je u njenom odsustvu u Titlenštajnu izbila revolucija, a njena cela dinastija ostala bez bogatstva.

„Čega li se grofica sad prepala“, reče Boni kolutajući očima. „Mora da je opet videla konjski izmet na ulici“.

Kada su izašli napolje, prisutni ugledaše konja kako vuče raskomadano telo Teksa Vilina, bivšeg šerifa i do tog trenutka aktuelnog gradonačelnika Titlstona. Ostacima nesrećnog čuvara reda i zakona je odmah prišao doktor Stole Harington i ubrzo dao dijagnozu: „Nije živ“. Naime, doktor Stole je za dve decenije svoje medicinske prakse u Titlstonu uspostaviljao samo dva tipa dijagnoza bez obzira na simptome kod bolesnika: Živ je i Nije živ. Nesrećnicima koji dobiju prvu dijagnozu bi prepisao strogo mirovanje u krevetu (po mogućstvu da budu vezani za krevet) i konzumiranje neke nečastive brlje koju je on nazivao lekom sve dok se ne uspostavi druga dijagnoza.

„Vukodlaci! Vukodlaci su se vratili u Titlston! Aaaaaaaa!“ bilo je sve što je Robi stigao da vikne kroz prozor pre nego što ga je Cersei ošinula bičem i povukla nazad u sobu.

Kvisko: Boni Aka Brat Boni.