Ovo je, rekao bih, pre svega priča o usamljenosti i samoći u savremenom društvu, uopšte, dok je u filmu to predstavljeno kroz današnji Istanbul, "porušene mostove" među generacijama, te ljudi sa sela i onih iz grada. 

Centralni likovi su Jusuf i Mehmet...prvi, zbog otpuštanja svih radnika iz seoske fabrike, dolazi u Istanbul kod svog rođaka kako bi našao posao, prvenstveno u luci, na kakvom brodu. Taj rođak je upravo Mehmet, sredovečni fotograf koji je izgubio svoju strast prema profesiji, izgubio je i svoju (bivšu) suprugu koja se tih dana sprema da zauvek napusti Istanbul, te su Mehmetovi dani i noci ispunjeni tišinama, samoćom, besciljnim navikama odlaska u kakav jazz bar gde u samoći ispija svoje piće i navici gledanju pornjava, uz izbegavanje da se javi svojim roditeljima koji su ostali u rodnom selu. Iako potpuno različit, i Jusuf ne živi išta bolje svoje dane...besomučno luta lukom iako posla nema, veći deo dana provodi u samoći, ili detinjasto prateći devojku koja mu se sviđa, no bez hrabrosti da joj priđe, dok su Mehmetovi i Jusufovi zajednički trenutci uvek na ivici neprijatnog. Svako na svoj način ne zna da priđe ovom drugom, ni u puki ljudski razgovor, u podršci niti pomoći...

No osim same fine priče, upravo je to tiho i sporo vođenje filma kroz ovakvu jednu priču pravi užitak, te tišine zapravo vrište temu ovog filma. Avaj, film iako odličan, bi mogao iz istog razloga (tišine, spori ritam, dugi kadrovi generalno mučnih tj tužnih scena, mimimalno dijaloga...) da ne bude previše drag baš svima a zbilja je u pitanju nesvakidašnje filmsko iskustvo sa ne može aktuelnijom temom, gre'ota ga je propustiti uprkos melanholičnoj odi otuđenosti, što ovaj film  i jeste, čini mi se. Prosto mi je pretužno bilo to što ovi likovi, kroz šta god da prolaze, ne posežu jedan za drugim. Sumorna nam je takva jedna sudbina, ambisi sveprisutni svuda oko nas i u nama samima.

Nuri Bilge Džejlan u svom najboljem maniru.