Lara ima 16 godina, bavi se baletom i primljen/a je u prestižnu školu za mlade talente. Ima mlađeg brata i oca. Nema prijatelja. Nema tu ni mnogo čega za prepričavanje.

Film daje psihološki portret dečaka (najpreciznije bi bilo reći - osobe) koji čeka operaciju promene pola i svega onoga što u taj paket spada - lične sumnje, nedoumice, nestrpljenje i nesigurnost, odnos porodice i odnos sredine prema njemu. Taman kad je pripretilo da će kraj, kakav ovakvoj priči i priliči, ostati otvoren i nedopričan - kad ono - režiser vadi najgrđi i najoveštaliji epilog i zamalo da upropasti stvar. No, ni taj epilog nije pravi kraj, da sad ne obrazlažem i ubijam čar otkrivanja filma. Trebalo je nekako dati privid kraja ovoj drami, ali ta drama, znamo mi to iz života, nikada nema kraja i to je najveća tragedija transrodnih osoba. Nema konačnog razrešenja unutrašnjih sukoba i samoprihvatanja/samoodbacivanja, nema definitivnog rešenja, nema happy end-a.

Glavni glumac je odigrao fenomenalno i po mom mišljenju upravo je on izvukao film iznad proseka. Do kraja nisam bio načisto da li je on stvarno dečak ili je ipak devojčica. Ili je u pitanju jedno androgino biće. Ni sad ne znam.