Osim oko "poštenog" referenduma.

Današnji Škoti ne mašu zastavama na referendumu, već pre izjašnjavanja uzmu digitron u šake, i računaju koliko će koja od "opcija" da ih udari po džepu. Poštujem to. Kvalitet života je preči od nekakvog nacional-romantizma. 

TheMancic piše: Nema nikakvog digitrona prosto Velika Britanija nikad bar ne dok je jaka ne bi dozvilila takvo razvaljivanje da ode citav sever ostrva koji zauzima ne malu povrsinu.Kao sto su Spanci olesili Katalonce kad su pokusali nesto tako bi i Englezi ove da stvar krene stvarno u tom pravcu a dok su referendumi na kojima se zna ishod nema potrebe..

Netačno, Britanija (zvanični London) je dozvolila referendum i ne bi se posle kompromitovala sa primenom sile u slučaju da su stvari krenule u po njih nepovoljnom pravcu. Oni to rade na suptilniji način, delovanjem tajnih službi i rovarenjem po referendumu iz senke.

Španija nije čak ni dozvolila održavanje referenduma. Jednostavno su upali, ispendrečili one koje su trebali ispendrečiti i odneli kutije. U Britaniji postoji demokratska procedura za održavanje referenduma dok je u Španiji to teže jer Ustav iste to dozvoljava samo pod posebnim, vrlo komplikovanim okolnostima (ukoliko neka od pokrajina ekonomski nazaduje unutar Španije pa želi da izađe) što sa razvijenom Katalonijom nije slučaj.

I da, istina je da je kod većine Škota prevagnula ekonomska a ne nacionalna računica. Većina je smatrala da im je isplativije i da će unutar UK zadržati visok standard i kvalitet života, ako glasaju protiv nezavisnosti. Ova druga opcija im je bila dosta u magli po pitanju budućnosti i nisu hteli da se upuste u rizik. Ipak, Bregzit bi mogao taj većinski stav dovesti u pitanje.

  Drago mi je da imam istomišljenike koji poput mene ne veruju u Deda mraza. To se odnosi na izbore i referendume. Mantra jedan čovek jedan glas ne vredi ni u sjedinjenim državama. Umesto glasača to rade elektori (dekegati) koji uz to i trguju istim tim glasovima. U istim tim državama se takođe kradu predsednički izbori. Koga zanima neka ukuca na Guglu američki izbori 2000.

  Da se vratim na film koji ću brzo zaboraviti. Ionako se najviše priča o golom kralju sa pužom a najmanje o "sitnicama" koje su velike kao kuća. Na primer, šta je specifično za Škote. po čemu ćemo ih prepoznati između hiljadu mušlaraca a naročito žena? Možda sam ćorav pa sam propustio da vidim bar jedan kilt u filmu koji se poredi sa genijalnim Hrabrim srcem o kom ću takođe napisati nekoliko redova.

  Rizikujem da me proglase za Melovog advokata kad pišem da ke dotični namerno batalio istoriju i da je film snimao inspirisan škotskim mitovima i legendama koje su zahvalni potomci izmislili o svojim praočevima oličenim u Volisu. Ima tu svega pomalo, od iistorijskih činjenica pomešanih sa fikcijom, najviše ipak ima od onog što je ostavio slepi Hari iza sebe. Škoti imaju svoj mit o Volisu i Brusu, mi naš o Obiliću i Brankoviću. Ono što je snimio Šopola se takođe zasniva na mitu a ne na činjenicama. Zanimljiva je ova sličnost i sklonost ljudi da umesto čoveka sa kontom na prvo mesto stavljaju čoveka koji se žrtvuje za svoj narod i ideju. Više poštuju alfa mužjaka koji se agresoru načestitao majke nego račundžiju koji je posle silnog računa postao njegovo veličanstvo cmoljenko cmoje. Više vole Volisa koji je bio čovek od reči od verolomnog i kilavog kralja koji je konkurenta namamio u crkvu znajući da će doći nenaoružan. Verolomni kilavko nije mogao nenaoružang čoveka da eliminše. O tome kako je Volis odžao reč i od engleskog kapetana napravio torbu u drugoj temi. Zato Volis ima spomenik od 63 metra a ne Brus čiji su se potomci asimilovali. Isti slučaj važi i za Crnog Daglasa koji ne želi da se krije u masi već viče svoje ime i zove protivnike da im se načestita majke.

  Sam film je počeo dobro a onda se transformisao u nešto što bi opisao kao dvosatnu kolekciju Telenor reklama u kojoj gledalac poput mene očekuje da junaci u nekom trenutku dobiju neograničeni 4G i podele svoju avanturu sa mnom ali oni umesto toga maestralno zeznu na kraju..

Možda nisi video nijedan kilt jer u to vreme Škoti nisu nosili kiltove.

Ovaj film nisam još pogledao, ali planiram. Sviđa mi se što im je pristup navodno utemeljeniji u stvarnosti. Videćemo koliko su ga ostvarili.

A Hrabro Srce mi je bio i ostao dobar film, ali je po pitanju tačnosti, bilo istorijske ili epske, jedna od najvećih budalaština ikada snimljenih. Pogodili su samo imena, a i to nisu skroz, pošto su titulu iz naziva filma pripisali pogrešnoj osobi. Pravo Hrabro Srce je bio Robert Brus, koji inače nije izdao Vilijama i zapravo je vrlo cenjena ličnost među Škotima. Obilje žešćih istorijskih propusta i da ne spominjem.

U svakom slučaju, uzimati Melov film (koji je, opet kažem, sasvim dobar gledano isključivo kao film sa potpuno izmišljenom pričom) kao bilo kakvu referencu za poređenje dve istorijske ličnosti baš i nije dobra stvar.

  U tom slučaju su oni u pravu a ja nisam.

  Nije mi bila namera da poredim Hrabro Srce sa bilo čim. Moje pisanije je reakcija na komentar o Melovim fantazijama. Mel nikad nije krio da je u slučaju ovog filma batalio istoriju i da je istorijske činjenice zamenio mitovima i legendama o Volisu. Slepi Hari je prvi autor koji spominje Volisa, njegove bitke i smrt. Posle njega to rade i ostali "očevici" koji poput Filipa Višnjića mešaju činjenice i fikciju. Isto to je uradio Mel koji nije hteo da drži čas iz istorije već da, poput slepih guslara i pevača, ispriča priču za laku noć. U tome je u potpunosti uspeo kao što su uspeli njegovi "uzori".

Ma, razumem ja to skroz. I pretpostavio sam da je komentar bio reakcija na to pisanije.

Ja sam odreagovao uglavnom zbog nesrećnog Roberta Brusa, koji zahvaljujući Melu ispade Vuk Branković, a čak ni kod Slepog Harija nije bio u toj ulozi. Naravno da svaki "očevidac" menja priču po svom nahođenju, svugde je tako, ali je Mel čak i to dodatno zabiberio sa izdajom Brusa, celim onim zapletom oko pederkastog sina i njegove verenice (koji je istorisjki nemoguć, a nije ga bilo ni u epu) i sl.

Da ne tupim dalje, tu i nije toliki problem u Melu. On je Amerikanac iz Australije koji je snimio holivudski spektakl inspirisan nekim pevanijem iz Škotske i slažem se da je film kao film dobar. Imao sam sreću da prvo gledam njega, a tek onda da saznam gde se sve izlupetao, pa mi je i dalje prvobitni utisak dominantan. Problem je što previše ljudi ignoriše ovo malopre navedeno i prihvata film kao istorijsku činjenicu. Zato mi je i drago da postoji film (videćemo koliko uspešan) koji to pokušava malo da ispravi.

Sve u svemu, ovo je manje-više bilo moje trabunjanje o holivudskoj potrebi da menja priče koje ga inspirišu i nema preterano mnogo veze sa temom. Možete ga ignorisati.

 

Potpisujem. Uostalom, postoji razlog zašto je škotska himna (jedna od) posvećena Robertu Bruceu - "Flower of Scotland".

1. Netočno. Nakon Bruceovog sina, na škotsko prijestolje dolazi kuća Stewart - koja će kasnije dati budućeg britanskog kralja Jamesa VI.

2. Točno. No tako treba gledati cijelu povijest - niti jedan feudalac nije ratovao zbog plemenitih ciljeva, već zbog vlastite pozicije. Narodi, nacije i religije ovisile su o tome tko je trenutni vladar nekog područja. Želimo li iskrene povijense junake, to su onda ljudi poput Matije Gupca, Gaismaira i sličnih.

3. Netočno. Bitka kod Bannockburna - nešto što zna svako dijete u Škotskoj i zbog čega Škoti slave Roberta Brucea - osigurala je njegovu pobjedu i nezavisnost Škotske idućih 300 godina.

Wallace se borio isto za svoje dupe. Dobio je titulu "Guardian of Scotland", što je de facto titula kralja u tom razdoblju.

Razlika između Wallacea i Roberta Brucea je što se prvi oslanjao na sirovu snagu vojske, dok je drugi korisatio glavu. Prvi je poginuo, drugi je porazio Engleze i osnovao samostalnu Škotsku.

Ljudi kao mitska verzija Vilijama Valasa nisu postojali. Nikada. Sve su to bili plemići koji su gledali svoje dupe. Nijedan heroj iz epova koji je zasnovan na istorijskoj ličnosti nije bio hrabri ratnik koji juriša u slobodu, nego plemić koji je gledao svoje interese i svima su vrline uvećane od strane autora tih epova. Čast izuzecima u vidu vođa seljačkih i narodnih buna.

I Valas nije bio baš toliki "sve ili ništa baja". Nakon poraza kod Falkirka je predao titulu Zaštitnika Škotske drugima (jedan od njih bio Robert) i pritajio se, a možda čak i učestvovao u diplomatskim naporima Škota. Između bitke kod Falkirka i njegove smrti je prošlo šest godina. Brus je nastavio ono što je ovaj započeo (a i to nije započeo sam ako se prisetimo relativno zaboravljenog Endrua Marija).

To niti umanjuje ulogu jednog niti uvećava ulogu drugog, kao što ni ne možemo koristiti mitove umesto istorijskih podataka kada govorimo o tim ličnostima, pogotovo ako su ovako bitne za neki narod poput njih dvojice.

Stole Haringa piše: Kad smo kod istorijskih ličnosti, Karađorđe je počeo a Miloš Obrenović nastavio započeto. Prvi je bio poput Volosa, drugi poput Brusa. Osmanlija više nema u Srbiji a Englezi i dalje vladaju.

Tačno je da se može povući paralela između tih likova, ali ni pod razno ne bi trebalo porediti trenutno stanje nas i njih. Pre svega zbog potpuno različitih geopolitičkih situacija i drugačijih vremenskih perioda. U šta god ti odabrao da veruješ, činjenično stanje je da su Škoti izvojevali pobedu pod Brusovim vođstvom i tu nezavisnost održali. A Englezi su njima ovladali kasnijim stapanjem dva kraljevstva. Manje je prošlo od našeg oslobođenja od Turaka do danas, nego od Roberta Brusa do Džejmsa VI i I Stjuarta. Stavi nas i Turke na ostrvo, pa vidi kako bi sve prošlo. Tako da ti ovo poređenje uopšte ne drži vodu.

A na spomenicima ima i srednjevekovnih kraljeva obučenih poput Rimljana, tako da to što Vilijam nosi kilt na spomeniku iz druge polovine 19. veka ne znači da ga je stvarno nosio.

 

I da, Vilijam je takođe bio plemić koji se aktivirao kada je zaigrala mečka na njegovim vratima. Samo je bio malo agresivniji u tome i bio je manje bitan plemić od Roberta Brusa i ostalih koji su pretendovali na krunu.

A Robert je inače bio jedan od boljih vojskovođa u istoriji Škotske i možda se čak borio i u više bitaka od Vilijama. Imao je zasigurno svojih mana i problema, ali ni izbliza onim koje su mu pojedini autori pripisali.

  Napisah ve da je mit jedno a da su istorijske činjenice sasvim drugo. Uporedio sam to sa Kosovskim bojem koji je takođe, na žalost, ekranizovan. Istoriju vazda pišu pobednici i ona polako ali sigurno postaje dogovorna kategorija. Na primer, ujedinjena EU posle 70 i kusur godina sasvim drugačije posmatra Drugi svetski rat u kom je grupa marinaca izvukla uši hitleru.

  Volis nije menjao strane i nije pobegao već je ostao do kraja. Nije ni Obilić koga počinju da svojataju. To je sve neka druga priča, poenta je da, ako je neko dobar, on ne pripada samo jednom narodu ili etničkoj grupi, on, koji je toliko je dobar, pripada svima toliko da postaje uzor. U najgorem slučaju počinju da ga svojataju.

  U ovakvim slučajevima pokušavam da ne gledam iz perspektive čoveka novog milenijuma. Ne znam koliko ispevam u tome.

  Plemić bilo koje fele ne može se porediti sa današnjim političarem, kapitalistom, preciznije, sa kastom koja je na vlasti. Nijedan od nabrojanih nije, za razliku od plemića, vezan za svoj posed niti rizikuje da strada svojih grešaka. Političar šatro gubi na izborima i nastavlja dalje na nekoj drugoj funkciji dok ga smrt ne odvoji od nje. Za narod ga zabole uvo, on je, bar u ovom sličan svom šefu kapitalisti koji nema otadžbinu. U svakom trenutku kad zagusti mogu sve da prodaju i da odu na neko drugo mesto. Plemić nije mogao, dobio je komad zemlje od suverena koji je mogao sve to i da mu oduzme ukoliko nije bio dobar domaćin, ili, što je najčešći slučaj, nije bio lojalan. Ako je bio dobar i ako je imao sreće vladao je doživotno. Ukoliko ne, stradao bi od naroda koji nije praktikovao slobodne izbore ili na bojnom polju. Vojnu obavezu je uveo Napoleon, do tad je ratovala plaćenička vojska. Narod je ostavljan na miru, bio je, nike lepo poređenje, poput marve koja izdržava dva staleža. Kmet je, za razliku od današnjeg građanina imao obezbeđen posao i krov nad glavom. Istina, mogao je da napreduje, ali vrlo teško, kao vojnik.

  Karađorđe i Miloš su bili u daleko goroj situaciji od navedenog škotskog dvojca. Turska je bila ogromna a Karađorđe je bukvalno počeo od nule. Ustanici nisu imali ni oružje a to što su svi bili protiv njih je priča za sebe. Karađorđe je znao kako da kolebljivce natera da uzmu jatagan u ruke a oni su znali da sa njim nema zezanja. Bukvalno je sve naterao da, hteli to oni ili ne, učestvuju u ustanku. I on se krio do svoje smrti. Miloš je nastavio tamo gde je Karađorđe stao a kakva mu je bila diplomatija pokazala je istorija. Da je poživeo zauzeo bi Istanbul.

  Kad smo već u sferi šta bi bilop kad bi bilo, da smo se mi našli sa Karađorđem i Milošem na ostrvu, Engleza ne bi bilo zahvaljujući Karađorđevom autoritetu i Miloševoj diplomatiji koja malo podseća na englesku. I sastavu engleske vojske bili su plaćenici, u sastavu škotske, pod Volisom, deo naroda koji je uspeo da animira.

  Što se tiče kilta, nisam u pravu kao što nisu ni oni koji podižu Volisove spomenike.