Odgledao sam prvenac Konstantina Habenskog koji je odličan glumac, veliki doborotvor i prosečan reditelj. Sobibor mi je bio na repertoaru iz više razloga. Volim ratne filmove, debitante i filmove u kojima je dotični. Poslednji film u kom sam ga gledao i u kom je pokazao svo svoje umeće je Kollektor (2016) o kom sam napisao ovde par redova. Čovek je poptuno sam u jednoj prostoriji izneo ceo film. Glasovi koji se čuju preko telefona se ne računaju. Habenski nije sam, društvo mu pravi ni manje ni više Kristofer Lambert u ulozi glavnog negativca. Silno je omatorio ali je sačuvao onaj pogled koji ga je preporučio za ulogu Tarzana kao i za Sobibor. Uzgred, njegov Tarzan mi je najbolji od svih.

  Habenski je imao dobre namere kad je filmom obeležio 75 godina od begstva logoraša. Film je lepo počeo a onda sam primetio falsifikat koji ne praštam nikom. Pobuna i beg logoraša iz Sobibora je, po njemu, prva takve vrste u Evropi. To nije tačno, logoraši iz Niškog konclagera su bili prvi, oni su to izveli dve godine ranije. Bio sam kao klinac na ekskuriji u Nišu i tamo smo obišli Ćele kulu i logor. Naši su snimili film koji se može naći na netu. I tu smo bili prvi.

  Da ne dužim mnogo, pobunu u pomenutom logorr u Poljskoj podigao je Aleksandar Pečerski koji je dočekao oslobođenje i pola veka života u slobodi. Priča je standardna za filmove iz ovog faha. Krematorijum, zverstva stražara koji su bili iz Nemačke i Ukrajine. Bio bih tadovoljan viđenim da nisam gledao Saulovog sina, mađarski film koji je daleko ispred svih.

  Habenski se trudio u svom prvencu, imao je dobru filmsku ekipu ali to ipak nije bilo dovoljno. Za razliku od Mađara on je snimio fim koji mofu da gledaju svi od 7 do 107 godina što možda i nije tako loše. Ljudi zaboravljaju i ove tekovine civilizacije koje bi i Atilu Biča Božijeg ostavili bez teksta.