Odgledao sam Black '47 (2018), neveseo film u kom caruje surovi naturalizam. Glad koja je harala Evropom uveliko objašnjava ono što će se desiti godinu dana kasnije. Revolucija 1848-me je neka druga priča koju ostavljam po strani. Posle Velike gladi ništa nije ostalo isto. Ona je bila inicijalna kapisla koja je probudila nacionalnu svest Iraca koji su se opet na svoj način borili za slobodu. Pomagalai su mi upravo isti oni rođaci koji su emigrirali u Ameriku. I to je takođe neka druga i opštepoznata priča.

  Glavni junak filma je Martin Fini, dezerter koji se vratio u rodnu Irsku koju je devastirala glad i kolonijalni status. Irska je najviše stradala, knjige starostavne kažu da je ostala bez četvrtine stanovništva. Četvrtina stanovništva je umrla od gladi, bolesti ili je Irsku zamenila nekim boljim mestom. Glad je izazvala krompirova zlatica koja se iz sjedinjenih država raširila po svetu. Usred te katastrofe našao se Fini koji saznaje da mu je brat obešen, majka umrla od gladi a kuća pretvorena u svinjac. Nije mu preostalo ništa drugo nego da izazove svoj mali lični rat protiv onih koji su bili glavni uzrok njegove tragedije.

  Da ne dužim, Black '47 je odlična drama koja je smeštena u najgore razdoblje irske istorije. Reditelj je svojim realizmom uspeo da u potpunosti skenira društvo i odnose koji vladaju. Engleski lord izvozi žito dok mu kmetovi umiru od gladi. Za njega je njihova smrt ništa drugo nego "poreska olakšica", zemljom vladaju protestanti koji zajedno sa poreznicima cede stanovništvo koje čak ni ne zna engleski. Glumci koje je angažovao su priča za sebe, Džim Brodbent i S.Rea su glumci bez kojih Igra plakanja ne bi bila to što jeste, o glavnom negativcu Matriksa ne treba ništa napisati, svako slovo je izlišno i nije ništa drugo nego arčenje tastature. Dobar je i glavni glumac koji je odlično odradio posao.

  Sve u svemu, više sam nego zadovoljan viđenim.