Hvala na prevodu.

  Ovo će se gledati preko reda.

 

   Odgledao sam film, mimo običaja pročitao recenziju i tako jednim udarcem ubio dve muve. Zadovoljan sam i filmom i recenzijom koju bih, bar se nadam, obogatio svojim komentarom.

  Rvanje i boks su borilački sportovi u kojim je dozvoljeno ubiti protivnika a da se za to ne odgovara. Bokseri moje poznajem stavljaju rvanje na prvo mesto, to je po njima najteži sport. Boks je sport koji ume da iznenadi, početnik poput filmskog Rokija može da sredi šampiona. Zato volim amaterski boks, u njemu nema toliko mnogo muljanja kao kod profesionalaca. Na primer, sin pokojnog kriminalca i pevaljke koju bezunmici nazivaju još i "srpskom majkom", postao je profi bokser iako nije imao nijedan meč kao amater. Eskivirao je borbu sa nekim amaterom koga boli uvo čiji je on sin.

  Leni nije bio takav, bio je više tip ljudi koje danas zovu starom gardom. Podsetio me je na anegdotu sa Vojom Govedaricom koji je završio u jednom kadru sa Rambom. Niemu je, poput Lenija, krajem šesdesetih u Beogradu, prišla devojka koju je tukao njen čovek i on je intervenisao. Iz priložene mi biografije mogu da zaključim da se zahvaljujući očuhu on ceo svoj život borio protiv autoriteta. Morao je da bude numero uno, samo tako je mogao da pobedi očuha i traume iz detinjstva. Lepo je to prikazano u flešbekovima koji ne opterećuju radnju.

  Zaista ne znam koga je sve od šampiona izazivao Leni, lično bih voleo da je imao bar jednu borbu sa Teofilom koji je bio klasa za sebe. Nikad nije bio profesionalac i zbog toga ga još više poštujem jer znam razlog. Ne može se znati ishod tih borbi jer Leni je jako kasno počeo sa ozbiljnim treningom.

  Na kraju, jedan od razloga zašto mi se film dopao je što je sav u retro maniru. Uporedio bih to sa pomenutim filmom u kom je T.Hardi u ulozi braće Krej sa filmom The Krays (1990) u kom su braća Kemp (Spandau Ballet) u istovetnoj ulozi. Leni je mnogo bliži njima i to je još jedan plus za film i filmsku ekipu.

  Sve u svemu, Leni je pravo osveženje posle sušnih godina u kom su defilovali mlaki filmovi poput Southpaw, Hands of Stone, Creed...

Film je obradio "sportsku" stranu kontroverznoga Lennya. U stvarnosti je bio opaki gad, osuđivani kriminalac, sa vezama u kriminalnom polusvijetu Londona. Bavio se svim i svačim, no kao što rekoh, nasilnost je bila osobina koju u filmu gledamo umotanu u celofan. No kao što je Stole primjetio, svaki grad ima svoje urbane legende o lošim dečkima koje s vremenom dobivaju neku pozlatu, tj. dimenziju koju nisu zaslužili. Navodno su imali i dobre strane osobnosti, no ako te prebije mrcina od 120 kg, ne vjerujem da budeš sudjelovao u stvaranju mita....No film je dobar, filmovi i postoje da nam uljepšaju stvarnost...

  Očuh mu je nabio komplekse više i niže vrednosti. Izgleda blesavo ali oni su povezani i ne mogu jedan bez drugog. To ga je, pored sredine u kojoj je odrastao, formiralo i teralo napred. Rođen je u Ist Endu koji je najgori deo Londona. Opisao ga je Džek London kad je za potrebe knjige Ljudi sa ponora klošario po Londonu. Pod stare dane je naučio da drži gard i ostale osnove boksa što znači da se nadobijao udaraca u glavu. Konkretno, bio je neobrazovana sirovina koja se ipak držala nekog pravila ponašanja. Bilo je i kod nas takvih koji su nasledili pomenutog Govedaricu, braću Jorga, Vračarevića...Oni su ipak završili neke škole, bavili su se sportom i dobro su se snalazili na ulici. Krimosi poput Ljube Zemunca, koji se takođe bavio boksom, Lenija i ostalima njima nalik ulaze u urbanu legendu. Takve tipove ima svaka sredina.

  Ispod klipa ima kratka biografija. Puriša je zbog Voje imao problema jer je dotični glumio švabu. Umesto da odabere nekog kržljavog glumca on je odabrao Voju. To je neka druga priča.

  Ono što je zajedničko svim ovim tipovima je da su svoje borbe vodili sami bez obzira na to kakve su komplekse imali. Danas je drugačije, dovoljno je videti mastera dizastera i njegovo okruženje, slušati njihove sulude priče o papcima, letećim automobilima i slično. Kompleksi su čudo, dobri su ako se savladaju a za to treba imati petlju. 

chiba piše: Hvala za Voju. Daleko je dogurao.

  Nema na čemu, dogurao je jer nije imao kompleksa. Ako ih i ima zna da ih kontroliše.

  Kompleksi su čudna zverka ako ne znaju da se kontrolišu. Iz ličnog iskustva znam da su krupni, još bolje, jaki ljudi, staloženi, nenasilni i ne zloupotrebljavaju svoju snagu. Samo budala i mazohista sme i može da proba da jednom provocira takvog čoveka posle čega se sudari sa životom. Budalama nije mesto ni u kafani, ako ih i ima, ćute jer nemaju šta da kažu. To stvara pomenute komplekse niže i više vrednosti kod onih koji se boje da stanu nekom na crtu u kafani, ulici, ringu, fudbalu...A kompleksi ako se ne leče redovno izlaze na površinu i lako se prepoznaju. To se najbplje vidi na medijima u koje spada i internet koji je budalama pružio neviđene mogućnosti. Anonimnost i nedsotatak bilo kakvog fizičkog kontakta pruža neviđenu hrabrost takvim likovima koji se jako brzo povežu. Za njih je net ono što je sijalica za komarce i leptire.

  Bataliću net, vraćam se masteru dizasteru koji obećava, laže, čita 600 strana dnevno, ne spava, plače i nariče. Ovo zadnje je poslednji ostatak čovekovog dostojanstva pod uslovom da ga uopšte ima. Da je bar jedini, metastazirai je, previše je likova kojima je madre donosila doručak u krevet do njihove tridesete.

  Ljudi poput Voje i Lenija, koji je druga strana medalje, zaslužuju poštovanje jer su to što jesu, ljudi koji staju na crtu bez obzira na ishod. To se uči od malena, od momenta kad te jači klinac matletira a ti mu vratiš ciglom.