Ja ne sviram, totalni duduk, apsolutni antisluhista, ali volim da slušam. I baš te što si nabrojao + Queen.

Pozdrav i sve najbolje.  

  Slušao sam Petra Janjatovića koji je u šali rekao da posle Mesečine Cigani počinju da uče note i da Brega neće imati od koga da zahvati. Probao je da preradi i uvali prerađevinu samog sebe i nije mu uspelo. Dobar je komentar njegovog fana ispod članka.

  Ne kažu džaba da Bregin epitaf mora da bude :"Pamtite me po pesmama svojim."

  Zanimljivo je i šta je pokojni Duško Trifunović pričao o Bregi i sarajenskoj sceni. Umro je u bedi a od Brege i ostalih nije dobio ništa za pesme koje im je napisao. Za mene je sarajenska rok scena džukačka i šlihterska. Čast izuzecima kakvi su bili Indeksi ili Jadranka Stojaković. Davorin Popović je bio i ostao čovek od početka do kraja. Možda bi mogao da im se primakne Milić Vukašinović koji nije krio da komponuje za narodnjake kad mu treba para. Zna to i Hanka Paldum.

  Točak je gostovao sam u našem Domu omladine. Putovao je negde privatno, crkla su mu kola, neko ga je prepoznao i doveo. Ja sam sa stricem bio u šah klubu u kom je svirao. Smak je redovno za svoje Kragujevčane pravio bespaltne koncerte. Dobar je Točak a dobra mu je i ćerka koja takođe svira gitaru.

  Slučaj Štulić je još bolji primer. Koliko mi je poznato nagodio se samo sa Komunom koja ga je obeštetila, svi ostali se prave ludi dok i dalje štancaju i izvode njegove pesme. Dobar mi je bio Lajner koji je pre neku godinu sa sklepanim sastavom napravio koncerte Džoniju u čast. Jedan je bio baš u Sarajevu. Pare je, naravno, zadržao.

  Kada naletim na ljude tog profila i kad moram da se rukujem sa njma obavezno posle toga prebrojim prste.

  Bio sam na zdnjem koncertu Smaka u Areni. Ubrzo posle toga Boris je preminuo i to ne samo mene već i druge ljude nagoni na misao da su Točak i društvo znali da je bolestan. Svirali su za njega a to što nisu rastrubili njima služi na čast.

  Našao sam i dokumentarac koji je uradio BBC. Bogu hvala pa je nastao pre novog milenijuma inače bi se u društvu bluzera i rokera našao neki džastin džiber ili neka druga spodoba. Davali su ovo na tv-u, stric je snimio na video kaseti i ja sam gledao dok se moglo.

  Prvo što sak zapamtio od Bitlsa bila je njihova Džud. Bili su i ostali prototip organske grupe koja je pored dva razigrana genijalca (Lenon - Makarti) imala i ozbiljnog čoveka koji ih je kontrolisao. Harison je bio odličan kao siva eminencija. Ni Ringo nije bio loš iako za njega tvrde da je bio tu samo da bi pevao one pesme koje su bile blam za ostatak ekipe.

  Jednom sam probao sa bubnjevima i izdržali su moj drugari sa mnom pola leta. Bio sam i ostao antisluhista. Na prvi pogled ne izgleda teško ali to je samo na prvi pogled.

A ti  čuo od Ričija.   

 

 

Džimijeva veličina je u tome što je on bio pionir. Kad je došao u London, našao je nekog lika koji je za njega pravio pojačala i sl. i prvi je počeo da eksperimentiše. Čitao sam njegovu biografiju "Room Full of Mirrors", još dok je svirao sa Litl Ričardom je pokazivao svoj nesputani duh, gdje je imao problema da ostane u šablonu pratećeg gitarista i povremeno je znao upasti u probleme jer bi se otkinuo sa lanca i počeo nešto svoje. Ne sjećam se nešto pa ne mogu tvrditi, ali mislim da je tako na kraju i bio otpušten.

Nisam još pogledao taj film o Džimiju iako ga imam na hard disku, kao i neki film o Majls Dejvisu, ali čini mi se iz ovih inserata da je malo preuveličano. Sa Kleptonom je imao rivalitet ali i odnos međusobnog poštovanja. Džimi je to i javno pokazivao. U nekoj emisiji, dan pošto su se raspali Cream, ga je voditeljka najavila sa "predivnom pjesmom Hey Joe", a on je poslije minut, dva izvođenja rekao:"Dosta više ovog sranja, evo jedna za Cream-ovce gdje god se oni nalazili i upustio se u improvizaciju njihove Sunshine of Your Love."

Kako sam skontao, sujetu je recimo više pokazivao Mik Džeger koji nikad nije dozvolio da se Džimi nađe zajedno sa njima na bini jer je morao on biti u centru pažnje.

Naslovni dokumentarac nisam gledao. Moraću to da ispravim a i imam jednog prijatelja kojem će se sigurno više svidjeti nego meni.

  Deo iz dokumentarca koji je uradio BBC. Našao sam na brzinu deo koji se odnosi na Hendriksa. POnavljam se, dokumentarac je nešro najbolje što videh iz tog faha. Isplati se videti ga, ima dosta toga da se nauči.

  U pravu si, bilo je to u Montereju. Spremio je flašu sa benzinom, pofajtao njime giraru i zapalio je. Nema ni s od spontanosti, samo dobro osmišljen scenski nastup koji je dodatno skrenuo pažnju na njega. Vratimo se u to vreme, crnac nije mogao drugačije da dopre do šire bele publike. Nova muzika se slušala preko radia, ploča i klubovima kojo si mogli da prime maksimum par stotina ljudi. Teško je bilo belscima tada se probiju a ne crncu. Trikove koje je izvodio osvajali su ga takođe od ostalih kolega koji to nisu voleli iz ko zna kog razloga. Možda iz sujete ili zavisti što se niko od njih nije toga setio ako je uopšte i mogao tako nešto da izvede. A da je efektno jeste. Gledao sam takve egzibicije na koncertu Džekmsa Brauna kad je bio u Beogradu. Džejms i svita od dvadesetak ljudi na bini među kojima su bili i anonimusi koji su svirali kao Hendriks kad im je Džejms to dozvolio.

  Džeger i društvo su počeli karijeru sa pesmom koju su im dali Bitlsi. Kasnije su obrađivali poput ostalih crnce i za mene je ta netrpeljivost koju su imali u početku noirmalna. Ako se nastavi to je već patologija.