Kažu da je ovo uloga života nedavno preminulog Dennis Farine (pisao sam ovo 2013.), i verovatno su, najvećim delom, u pravu. Film je zapravo lišen upadljivijih kvaliteta, no sam Farina je zbilja sjajan ovde. Jedna od retkih prilika da u vrlo intimnom filmu igra centralnu ulogu, i on je koristi zdušno.

Ostareli, istrošeni ulični prevarant (neko poput manje klovnovske verzije Del Boya, i dalje ne kakav krimos), Joe May (Farina), posle višenedeljnog boravka u bolnici zbog upale pluća, pokušava da se vrati u svoj iznajmljeni stan u kojem je živeo 40 godina, no tu zatiče novu stanarku, uz saznanje da je stanodavac, videvši da ovoga nema dugo, izbacio odavno sve njegove stvari na ulicu, te Joe uviđa da zapravo nema više stan, ni stvari van onoga na sebi a ni prijatelja kojima bi se obratio za pomoć. Joe je, takođe odavno izgubio i svoju porodicu, u večitoj sanjarskoj i zaludnoj potrazi za nečim "velikim", što ga čeka negde tamo...na ulicama u stalnoj borbi za malo novca. Srećom, nova stanarka koja je i sama u novčanim problemima, pristaje da pruži jednu od soba Joe-u, te on polako pokušava da, posle svih godina lutanja, stane na noge, no da li je suviše kasno za ostvarivanje ionako upitno smislenih snova?

Priča je delom izlizana, a ima ih daleko boljih od ovako ispričanih, no opet, same po sebi, priče o izgubljenim snovima i podjednako izgubljenim, lutajućim dušama večito van dosega sreće, te svoj samotnosti usled takvih izbora, sa finim uplivom u karakter jedne takve osobe, zbilja sjajno predstavljenim od strane Farine, kao i činjenica da mu je ovo, tužno je ispalo, glumačka labudova pesma, čini ovaj mali, nezavisni filmić itekako vrednim pažnje. Posebno za fanove ovog sjajnog glumca grubih crta lica i osetne unutrašnje drame ispod te spoljašnosti. Meni je u dobroj meri prijao, uz zadršku od preteranih hvalospeva jer, rekoh, osim Farine, ovde nema ičega epohalnog, dok i treba preživeti svu tu melanholiju u i oko ovog generalno dopadljivog lika. Neće biti svačija šolja čaja, no film ipak vredi.