Ne pričam, jasno, o kakvoj kao dosadi, niti pa mojem tobože nestrpljenju, vala ni o tome da je ovo film po istinitom događaju, što obično izbegavam, već je prosto tema filma mučna.

Dakle malecki devojčurak od jedva osam godina (da sve bude grđe, mala glumičica izgleda i mlađe) na putu do škole bude brutalno pretučena i silovana, sirota nekako sama pozove policiju, dok joj potom u bolnici vrše operaciju, ušivaju, otklanjaju unakaženo tkivo, creva, anus...jezivo. Posle pregršt osvetničkih, proceduralnih, pandurskih i kakvih sve već ne filmova, ovaj nam zapravo govori o žrtvi, traumama i nedaćama kroz koje ova maleckovićka prolazi, te o unezverenim roditeljima koji se nose sa svojim delom pakla. Naravno, film jeste o isceljenju, veri u boljitak, normalan život, roditeljskoj ljubavi, sastavljanju svega onoga pokidanog užasnim zločinom, tako da uprkos košmaru koji nosi u sebi, ima ova priča svojih lepih tonova, ljudskosti, ali doći do toga, uh, baš mi nije bilo lako pregrmeti bol svih uključenih. Mogu ja tu sada o koječemu još, no neka ipak svega na  gledateljima. 

Ta meni se ne isplati da čitam prve sedmice od posta išta 

Nego lepo da sačekam taman zima da prođe, dok ti sve lepo ispraviš, dodaš i oduzmeš, pa da eventualno pročitam/odgovorim