Atipična priča o odrastanju, ispunjena izolacijom i dokolicom, govori nam o pubertetliji Sebastijanu, kome ujak povodom svog puta u grad, ostavlja na privremeno vođenje sumorni, trećerazredni motel, negde na obali Vera Kruza. Sebastijanovi dani su ispunjeni dosadom, mušterija je uglavnom malo ili nimalo, motel ionako posećuju isključivo "sumnjivi parovi" željni diskrecije, te su dečakovi kontakti sa ljudima minimalni, momčić je sav obuzet dokolicom ili napornim radom pranja/sređivanja soba, sa obzirom na to da pomoćnice uporno nema te je sve na njemu. Motel često posećuje i Miranda, kakav trgovac nekretninama (sa još i manjim prometom od Sebastijanovog motela) koja sobu često iznajmljuje kako bi u njoj provela jedva koji sat sa svojim oženjenim tipom, koji nonstop kasni ili se i ne pojavljuje. U toj sumornoj svakodnevnici, Sebastijan i Miranda povučeni svojom usamljenošću i izolacijom, započinju svoje druženje uz jaku seksualnu tenziju, Miranda okrenuta Sebastijanovoj nevinosti verovatno i osećajem odbačenosti, Sebastijan pa naravno okrenut njenom iskustvu i oblinama, recimo.

Majko mila, taj osećaj praznine, bezizražajne svakodnevnice, naslovni "prazni sati" prosto pršte iz gotovo svakog uspavljujućeg kadra...a najčudnije od svega, film mi je (uglavnom) prijao, upravo jer se retko kada išta dešava, lako je osetiti likove i njihovu teskobu, samoću/usamljenost, prazninu, te sam takav vid pripovedanja biva, na svoj specifični način, efektan. Avaj, to ne znači da bih mogao da kažem da je film dobar, jednostavno volim drugačije priče o odrastanju ma koliko me opuštali svi ti kadrovi praznine ili oni retki trenutci ljudskog kontakta koji ostvaruju ovi likovi. Svejedno, Las Horas muertas biva specifično filmsko iskustvo iako se ne bih usudio da ga preporučim, dok će ga oni koji putuju meksičkim filmom verovatno overiti, šta god ja pisao.