I nivo

 „Nemaš pojma“ iliti „Super pričaš srpski“

Čista laž. Na ovom nivou uopšte ne znaš srpski, iako te svi ubeđuju u suprotno, kao da im je fraza „super pričaš srpski“ utisnuta u gene.

Istražuješ jezik poput speleologa.

Kažu ti da srpski ima 7 padeža (nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vokativ, instrumental i lokativ). Ali to nije tačno. Ima ih mnogo više. Genitiv se, iz nekog neobjašnjivog razloga, razmnožio poput bakterija i virusa, pa tako imamo ablativni genitiv, eksplikativni genitiv, atributivni, vremenski, emfatični, kvalitativni...

Otkrivaš da glagoli u pojedinim vremenima imaju poseban oblik za muški (mogao je), ženski (mogla je) i srednji rod (moglo je). Ako si muškarac, uglavnom koristiš muški rod, a ako si žena ženski. Srednji automatski ignorišeš.

Otkrivaš da postoje svršeni i nesvršeni glagoli, ali ne obraćaš mnogo pažnje na to, iako ti se može desiti da pobrkaš „pušiti“ i „popušiti“. Niko ti to neće zameriti – ljudi su ovde mnogofini.

U Srbiji važi da „koliko jezika znaš, toliko vrediš“. Zato se tvoj profesor nervira, pa ti se obraća na svih pet jezika koje zna, ne bi li ti dokazao kako je problem u tebi. Ne daj se obeshrabriti – nije bitan početak, nego krajnji rezultat.

Ljudi te uveravaju da je ćirilica mnogo komplikovana, ali jednog dana se probudiš i – eureka! Shvatiš da nije, da su te prevarili, i naučiš je za nedelju dana uz samo par sati vežbanja.

Tvoji prijatelji iz Srbije izgiboše da ti pokažu kako da pravilno izgovoriš „š“, „đ“, „ć“, „č“, „ž“ i „c“, ali sav njihov trud je uzaludan.

Kada sazna da želiš da naučiš jezik, komšija ti snishodljivo kaže „samo polaaaako“, iako se sporije od onoga kako ti već ide ne može. 

Uporno ponavljaš reč „dobro“: koristiš je i kad nešto razumeš i kad ne razumeš. To je tvoja magična reč. Ona sve rešava. Dobro, dobro, dobro, dobro, dobro….

Kasnije naučiš da kažeš „pička“ i ljudi umiru od smeha. Stičeš nove prijatelje.

Svi ti govore kako je srpski mnogo težak.

II nivo

„Da li si Grk?“ iliti „Mnogo si sladak“

Prešli smo na viši nivo. Polako napreduješ, ali po izgovoru ličiš na Grka. Takođe otkrivaš da pričaš poput deteta kome su usta puna keksa (drugim rečima – šuškaš).   

Ne kloni duhom, to je dobar znak – po Frojdu, izašao si iz analne, odnosno analno-sadističke faze. Počinješ da se snalaziš bez ičije pomoći: umeš pravilno da izgovoriš ime svoje ulice, razgovaraš sa decom svojih prijatelja, s lakoćom prepoznaješ da li ti je kasirka rekla devet ili deset, gledaš naslovne strane novina i ponosno se osmehuješ, jer razumeš šta piše.  

Ako imaš nedoumica u vezi sa određenim padežom, uvek će se naći neki Srbin koji će ti ponuditi neki magični trik (magičan možda za one koji već savršeno vladaju srpskim, ali tebi lično je apsolutno beskoristan). „Samo treba da se zapitaš: koga, čega, ko, šta? Prosto kao pasulj, Migel, zar ne?“ „Jeste, jeste.“ (Stepen ironije: najviši mogući)

Umeš da pozoveš taksi i sa taksistima vodiš prve dubokoumne razgovore. Jedino oni ti se obraćaju na srpskom. Svi ostali to čine na engleskom, iako se ti svojski trudiš da pričašna srpskom; neki žele da vežbaju engleski, neki te ne razumeju, neki žele da ti njih što bolje razumeš, a neki prosto žele da ti stave do znanja da su oni „Beograđani“ i da nisu kao „ostali Srbi“ (kao što rekosmo: koliko jezika znaš, toliko vrediš).

Razgovaraš o fudbalu i hrani. Većina tvojih sagovornika je bila u Ljoret de Maru. Ti nisi, ali si srećan jer razumeš šta pričaju.

Nailaziš na brojne izazove, poput korišćenja zamenica, njihovog položaja u rečenici i mirenja sa činjenicom da i one imaju padeže, rod, broj i još po nešto (njemu, mu, njoj, joj, nje, je,nju, ju, njima, im, njih, ih).

Prijatelji iz Španije koji su došli da te obiđu čuju te kako kažeš „puta“ (dva puta, tri puta, vratio sam ses puta i sl) i valjaju se od smeha – jer „puta“ na španskom znači „kurva“.

Malo si se i opustio jer si shvatio da možeš svakome da se obratiš u imperativu bez bojazni da ćeš ispasti nevaspitan.

Doduše, na ovom nivou je ionako svejedno šta kažeš. Ti možda misliš da si zanimljiv, ali istina je da ljude više zanima da te slušaju kako pričaš srpski nego ono o čemu pričaš. Što se pre pomiriš sa tim, to bolje. Ovaj problem posebno imaš s konobarima, koji kao da su opčinjeni tvojim španskosrpskim.  

Ljudi ti i dalje uporno ponavljaju da je srpski mnogo težak. Ti teraj po svome. Ne očajavaj.

III nivo

 „Odakle si?“ iliti „Otkud ti ovde?“

Svakoga dana se možeš uveriti u to da ljudima nikada neće biti jasno zašto želiš da živiš u Srbiji; a ti ne da želiš, nego si oduševljen. „Pa, ti si još uvek u Srbiji?“ „Jesam, još uvek sam tu... da čovek ne poveruje.“

Sada već toliko dobro vladaš srpskim da te ljudi u ranu zoru pitaju da li će Katalonija da se otcepi od Španije. Bez brige, Srbi imaju svoje mišljenje. I ništa ih ne može naterati da ga promene.

Prestaješ da koristiš aorist, glagolski prilog sadašnji i pluskvamperfekat. Iako je tvoja profesorka utrošila sate i sate da ti ih objasni, posle određenog vremena uviđaš da ih niko ne koristi, pa ni ona sama.

Otkrivaš da imaju posebnu reč za majčinog brata i posebnu reč za očevog brata, za ženine roditelje i za muževljeve roditelje, za bratovljevu decu i za sestrinu decu... Ne preostaje ti ništa drugo nego da uzdahneš i odbiješ da naučiš kako se sve to kaže na srpskom.

Srbi su ponosni što ti njihov jezik zadaje muke. Ipak, ti polako, ali sigurno shvataš kako on funkcioniše. Reči kao što su „mrš“, „beži“, „ajde“, „bre“, „ovaj“, „znači“, „mislim“, „pa“,„tako da“ itd. postale su deo tvog svakodnevnog govora.

Pomirio si se sa tim da nikada nećeš dobro pričati srpski, pa prestaješ da ga učiš, ali nenamerno učenje ide svojim tokom po kafanama, prodavnicama i kod kuće, gde te raznorazne nezgode podstiču da obogatiš svoj vokabular: pukla cev, zapušio se lavabo, curi slavina, vlaga, pločice, pukotina, poplava, hitan slučaj, upomooooć…

Počinješ da tražiš pesme tamburašima, da častiš muzičare i da pevaš „Moja mala nema mane“ dok se tuširaš. Međutim, iako si do sada pojeo već hiljadu pljeskavica, i dalje ne umeš da je naručiš kako treba. Glasne žice i dalje odaju da si stranac.

Ipak, usudiš se da ispričaš par viceva o Crnogorcima i Bosancima. A onda te neko upita: „Koliko ti je vremena trebalo da naučiš srpski?“ – i sve upropasti.

Neko dobaci kako je srpski mnogo težak. Svi klimaju glavom.

IV nivo

 „Naš si?“ iliti „Iz dijaspore, a?“

Sad si kao Srbin, ali ipak nisi. Razumeš? Nije isto da li si Srbin ili nisi. Ne znam da li razumeš šta hoću da kažem... Postoji razlika.

Kad dostigneš ovaj nivo, pretpostavljaju da ti je majka Srpkinja. Ako pogrešiš padež ili napraviš grešku u izgovoru, onda si iz Južne Srbije. Mislim, mora da si s juga, nemoguće je da si iz Šumadije ili Vojvodine.  

Znaš kako se na srpskom kažu raznorazne semenke i šumski plodovi za koje pojma nemaš kako se kažu na španskom, a kupus je uvek kupus, bez obzira na kom jeziku pričaš, srpskom ili španskom.  

Kažeš „pička“ i ljudi pomisle kako si seljačina. Ali oprostiće ti ako otkriju da si stranac, jer nije isto ako si Srbin i ako nisi. Ne znam da li me razumeš. Jednostavno nije isto.

Diploma

Posle godina i godina učenja jezika, osvane dan kad ti se probudi ponos da želiš da ga potpuno usavršiš, ali sve padne u vodu kada ti se putevi ukrste s neznancem koji ti kaže „super pričaš srpski“ i vrati te na početak. „Hvala. To mi mnogo znači, posebno što je srpski baš težak, zar ne?“, kažem mu (stepen ironije: i dalje najviši mogući). „Jeste, mnogo je težak“, odgovara. „Gledaj, moraš ovako da namestiš usta: Č-Č-Č-Č-Č-Č-Č!!!“

Autor: Migel Rodriges Andreu (Miguel Rodríguez Andreu), urednik časopisa Balkania i autor knjige Anatomía serbia Twitter: @miguelroan1

Prevod: Bojana Veselinović

Dakle, ovo je apsolutno super. Iliti vrh. 

Ne znam što mi baš sad pade na pamet ona reklama kad zet Mikail iz Švedske čestita slavu tastu Srbinu tako što mu pocepa košulju.