Upravo pušten iz zatvora u kojem je bio zbog ubistva iz nehata, "spori" i impulsivni Jung-du, zbog griže savesti posećuje porodicu čoveka koga je pregazio. Tu upoznaje devojku Gong-yu koja boluje od cerebralne paralize, kojom odmah biva opčinjen. Njen brat je drži samu i zaključanu u starom stanu, dok se on preselio u novi,prostorniji,upravo zahvaljujuci njenom stanju, no Gong-yu nikada i ne boravi u tom komfornom stanu (osim kada su zakazane posete socijalnog radnika, kada je brat na kratko dovede ne bi li je tek pokazao službenici) i dane provodi igrajući se sa senkama u praznom stanu.

Oaza iz naslova predstavlja sliku/tapiseriju koja joj visi iznad kreveta, po kojoj se noću često "igraju" senke drveta ispred prozora, jedine stvari koje se Gong-yu plaši. Iako joj Jung-du prilazi odveć divlje i nespretno (uz pokušaj silovanja) uprkos svojoj impulsivnosti on uspeva da pronađe sve ono najbolje u sebi i njih dvoje započinju vrlo spečifican odnos, pun pažnje, igre, privrženosti i razumevanja koje izgleda dobijaju samo jedno od drugog. Ta njihova ljubav ma koliko bila nezgrapna i kako god delovala gledano spolja, mimo njihovog mikro sveta koji samo oni vide, ipak u sebi nosi svu onu veličanstvenost najintimnijeg osećanja koje uopšte možemo čuvati (ili izgubiti) u sebi...što je ujedno i najveća vrednost ove atipične romanse...

Sjajan film, avaj opet ne za baš svakoga, no za one koji mogu da se izbore sa temom, Oasis je obavezno filmsko štivo a ja svakako savetujem svakome da makar proba ovaj film, može se prijatno iznenaditi.