Žanr: Drama, Muzika

Trajanje: 101 min

Država: Amerika

Jezik: Engleski

Režija: Randall Miller

Scenario: Jody Savin, Randall Miller 

Alan Rickman ... Hilly Kristal

Malin Akerman ... Debbie Harry

Justin Bartha ... Stiv Bators

Richard de Klerk ... Taxi

Johnny Galecki ... Terry Ork

Stana Katic ... Genya Ravan

bluegrass i blues bendova, do njegove transformacije u kolevku punk-a i underground rock'n'roll-a.

CBGB je u ranom periodu svog postojanja ugostio i probio bendove kao što su Ramones, Patti Smith Group, 

Television,Blondie, Talking Heads, a od početka osamdesetih do svog zatvaranja 2006. godine, 

postao je poznat kao centar njujorške hardcore punk scene, kada su u klubu nastupali bendovi 

poput Agnostic Front i Sick Of It All.

Hilly Kristal, vlasnik kluba, imalo je samo jedno pravilo koje je moralo da se poštuje - 

oni koji su nastupali u njegovom klubu morali su da izvode svoju muziku! 

Tokom godina pomagao je umetnike, bez obzira na cenu. Postao je mecena brojnih slavnih muzičara, 

među kojima su i "Blondie", "Ramones", Talking Heads", "Deadboys", "Police"... izvor: http://forum.burek.com/cbgb-2013-t612195.html - , http://nocturnemagazine.net/vesti/3672/izasao-trejler-za-film-cbgb -   

Opis filma je tačan tako da neću izgubiti vreme u opisu filma kojim nisam naročito oduševljen.

  Autor filma je pokušao uz veliku pomoć A.Rikmana da životopiše K.Hilija koji je dao šansu ljudima iz 40.000 grupa da pokažu šta znaju i umeju. Toliko ih je sviralo u klubu koji je dotični osnovao. Sam Hili je izgleda bio neobičan čova, pravi Samarićanin koji je u večitoj besparici pored uloge afirmatora nepozantih bendova udomljavao i pomagao beskućnike koje je pronalazio na ulici. Sam klub je bio jedna podrumska jazbina čija je scena bila opasna po život i pravo je čudo kako su neki preživeli binu koja se urušava ili strujne udare. Da nisam viđao slične  nastupe uživo pomislio bih da je to preterivanje.

  Sve u svemu, ovo je moglo mnogo bolje, ako se uzme u obzir da je reditelj i scenarista filma  izgleda imao to zadoviljstvo da ovu muziku sluša odmah posle objavljivanja na gramofonskim pločama. Reditelj mi bar po fotografiji i radnom stažu (nigde mu ne piše godište) izgleda kao neko ko se u to vreme poput svih tinejdžera i fanova nije zaustavio samo na slušanju muzike.

  Gradić u kom živim ima nekoliko klubova u kojim se sluša određena vrsta muzika i ja mogu samo da zamislim kako je to u Njujorku. Sećam se da sam negde čitao intervju jednog od pokojne braće Ramon u kom se spominje prvi koncert Ramonsa koji je bio baš u ovom klubu. Rekao je čovek da su sve što su imali odsvirali za 15 minuta (toliko su imali svojih pesama) i da je publika bukvalno zanemela. Nisu očekivali nit9i su bili pripremljeni na  toliku količinu buke.

  Gledao sam još jedan holivudski šablonski o ljudima koji zaslužuju mnogo više.