Kombinacija kakve otužne socijalne drame sa zatvorskim filmom, govori nam o problematičnom dečkiću Jamesu koji je, siroma, odrastao u teškim životnim okolnostima bez oca, sa majkom koja nonstop radi, dok ga i sam "sistem", konkretno javna škola, odbija zbog njegovih dečačkih nestašluka, te ovaj počinje da se mota po svom kraju sa oh tako zlim bandama, što ga naravno vodi u oh tako strašan zatvor, gde se on potom oh tako bogougodno i drustveno prihvatljivo lepo pokaje za sve, izadje i počne da piše oh tako divne pesme, ništa manje.

Da sve bude apsurdnije, ovaj film je nastao po istinitoj životnoj priči, pa mi je sve još i teže da svarim. Ne pomaže to što volim zatvorske priče, ne pomažu u svojim epizodama ni James Woods, Ving Rhames pa ni slatkiši Mary Louise Parker i Taissa Farmiga, sama priča mi je užasno bljutava, uopšte ne kontam kako neko ko je rastao na ulicama može da razmišlja ovako, mada mi je negde jasno da su životnu priču ovog momka scenaristi ušećerili i obojili društveno prihvatljivim bojama. Svo to pravdanje, kvazi kajanje, kvazi opamećenost sa po(r)ukama šta je dobro za nas a šta loše, pa još i potraga za krivcem u socijalnom okruženju mi je pre nešto što naivni roditelji pričaju svojoj (tobože) zabludeloj dečici. No ok, neka i ima takvih priča, neka i ima ljudi koji tako razmišljaju, svejedno je film često dosadan, likovi kada nisu tupo predstavljeni bivaju svedeni pa ne znam šta mi je gore, dok zbilja ima mnogo boljih filmova na ovu temu, sa mnogo boljim težištima priče (eto Blackbird (2012) je neuporedivo bolji i realniji od ovog filma).